Нови турски падишах: Буразерски као Додик, а запјева као Дачић

Ако наставимо са домаћим поређењима, и Ердоган је морао да ублажи реторику и мало се реформише, да би дошао на власт. Као Вучић. Но он је од Турске направио силу за веома кратко вријеме, и једини актуелни пандам у томе му је Путин. Новог предсједника Турске широм муслиманског свијета дочекују са овацијама. А и он […]

среда, август 13, 2014 / 07:54

Ако наставимо са домаћим поређењима, и Ердоган је морао да ублажи реторику и мало се реформише, да би дошао на власт. Као Вучић.

Но он је од Турске направио силу за веома кратко вријеме, и једини актуелни пандам у томе му је Путин.

Новог предсједника Турске широм муслиманског свијета дочекују са овацијама. А и он се све више поставља не само као лидер своје земље. У земљама које је “усрећило” арапско прољеће он представља некакав ислам који је по вољи Америци, у Појасу Газе је стални спасилац и критичар Израела. То им не смета да заједнички раде о глави Асаду у Сирији (за сада неуспјешно). Са Ираном је у добрим односима, а са бившим бразилским предсједником је изигравао посредника у договору око нуклеарног програма. Осим што сваком каже оно што воле чути, прошири трговинску размјену и ували им мноштво јефтини турских производа. Турске серије купују сами.

Збрањивао је Твитер. Забрањивао је Јутјуб. Забрањивао је и Фејсбук. Забрањивао алкохол и цигаре. Њега нису успјели забранити.

Свим муслиманима подједнако посвећује своје побједе. Гдје год има муслимана, па било их колико у Рашкој, или на сјеверу Црне Горе, он им је капа, а они њему ослонац у међународној политици. Турска издваја велике паре да одржава споменике заостале за османским периодом, као својеврсно запишавање некадашњих граница. Гастарбајтерима у Њемачкој и Аустрији препоручује како да се не асимилују, босанским муслиманима колико дјеце би требало да имају. А подршка од њега неће мањкати. Увијек је на оваквим изјавама јак кад су избори, рачунајући на гласове дијаспоре, али и Балканаца поријеклом, у Турској. Када са изјавама оде предалеко, вади се на погрешан превод. Ко смије да му даље замјера.

Направио је какав – такав договор са Курдима и назвао их браћом. Вратио нека имања православној цркви. Стално тражи од ЕУ да их учлане, а има срећу да их неће и да им то уопште не треба. Сада је постао први директно изабрани предсједник, јер није хтио да мијења страначки статут по коме се премијер може бити само три пута. Радије ће промијенити устав и земљу увести у предсједнички систем, попут америчког.

Ко је Реџеп?

Рођен је у мјесту Ризи, на обали Црног мора. То је сиромашан, пољопривредни крај, планинама потпуно одсјечен од централне покрајине Анадолије. Јасно је да у таквом крају ничу конзервативнији и религиознији дио становништва земље. Било које, а у Турској упадљиво, у поређењу са егејском обалом и цариградским кругом двојке. (видјети карту резултата избора)

Ердоган је завршио вјерску школу, после тога и економски факултет у Цариграду. Тамо је живио у насељу Касимпаша, мјесту насељеном радничком класом која се воли описивати као вриједна, традиционална и пријека, кад се на њих "удари". Такав имиџ и данас гаји Ердоган. Поносан је на то што је близак народу, који га доживљава као свог. Током студирања издржавао се од продаје на улици,шта друго ннего лимунаду и разне леблебије.

Са тих улица догурао је до градоначелника Цариграда 1994, и одрадио четворогодишњи мандат. Одмах је показао да није тип који продаје убјеђења, из њега је извирио “мали исламиста” када је забранио точење алкохола у локалима који су у власништву града. (Нешто слично је покушао и на државном нивоу, дјелимично успјешно. Грађанима препоручује да једу грожђе, умјесто да пију вино. Пушење сматра већим непријатељем од тероризма)

Е сад, треба дочарати какава је Турска држава у то вријеме. Опција која је постојала у Србији, да се све странке, медији и инострани фондови удружују када “снаге деведесетих” приђу натполовичној већини је исувише суптилна за тадашњу Турску. Чему то, кад у уставу стоји да војска има право извршити удар и смијенити владу, уколико примијети каква одступања од пута оца нације, Кемала Ататурка. Дакле, ако неком падне на памет да каже: “Било би демократски дозволити онима који желе да носе мараму”, то је већ знак да се узбуни читава “демократска” јавност. Ако нешто тако и уради, слиједи легалан пуч.

Владе су падале, страначки митинзи обавезно завршавали лупањем градова, странке су забрањиване. Странка у којој се ангажовао Ердоган, Партија благостања (негдје се преводи и као Странка социјалне помоћи), забрањена је. Друга у којој је наставио политичку каријеру, Партија врлине, такође. Сам Ердоган је допао робије 1999, када је у турском парламенту рецитовао стихове "џамије су наше касарне, минарети су наши бајонети, а вјерници војска". Суд је то осудио као ширење вјерске мржње, изрекао 10 мјесеци затвора, од којих је Ердоган 4 провео иза решетака.

Као политички затвореник са успјехом на мјесту градоначелника највећег града и великом популарношћу, није имао куд него да сам оснује странку и крене у освајање власти. Име је поново живопсно, партија Правде и развоја.

Само годину дана од оснивања, ова странка 2002. осваја власт у Турској. Премијер постаје Абдулах Гул, јер Ердоган није ушао у парламент, иако је један од најпопуларнијих полтичара у земљи. Избори се понављају у спорним провинцијама, Ердоган улази у парламент, чиме се стварају услови да он сједне у премијерску, док је други брк Турске постао министар спољних послова, а потом и предсједник.

Сви су мислили да је у питању пролазна фаза, гомила на брзину образованих политичара који су искористили банкарски слом и економски колапс у земљи, услиједио након више аранжмана са ММФ. Међутим, ова екипа, која се није ни трудила да бријањем бркова сакрије своје неурбано поријекло из унутрашњости, повела је Турску у више од деценије сталног економског раста.

Нема потребе замарати цифрама. Са једне стране се говори о номинално високом расту, по некима пребрзом, чак и док је остатак свијета у економској кризи, са друге о високој инфлацији, друштвеном раслојавању… Оријентационо, Турска је за десет година утростручила свој бруто национални производ, те избила на седмо мјесто по снази економије у Европи (2012). Почетак развоја је остварен на јефтиној радној снази и пословичној турској предузимљивости. АКП, као конзервативна странка (у Европи би били демохришћани, за турску још није патентирано име демоисламисти) кренула је у развој преко средњег слоја и предузетника. Земља годинама чека као кандидат за ЕУ, али има трговинске споразуме које нема једна такође радно јефтина Кина.

Ердоганова популарност расте. Он је лидер који је изнио кампању и скоро сам 2007. донио убједљиву побједу. Он хипннотише масе, оне му вјерују, јер се понаша и народски када затреба. Толико да је на једном предизборном скупу рецитовао пјесму неког њиховог Халида, а публика је одушевљено наставила и па су заједнички запјевали. "Ходамо заједно на овом путу, покисли смо заједно на овој киши, сада кад год слушам пјесму, све ме подсјећа на тебе".

Ко би реко чуда да се десе…

Натполовична подршка више није питање, сада се сви тресу од могућности да АКП освоји двотрећинску већину, која је потребна да се мијења устав. Покушај забране странке 2008. пропада. Касније је доста генерала одлази у затвор због издаје, илити планирања пуча. Његовој жени и ћеркама нико не смије приговорити што се и ван куће појављују са марамама.

Коалирањем са “исламистичкијом” партијом, АКП навлачи потребну већину, и мијења неке одредбе устава, попут забране марама, и још битније, права да војска ударима задржава земљу на “друже Кемале ми ти се кунемо” путу.

Ердоган је потом преживио масовне демонстрације изникле око Гези парка, а затим и сукоб са Фетулахом Гуленом. Овај исламски проповједник је активирао своје људе у врху служби, након чега су се ројили скандали у којима су били уплетени синови тројице министара, а говорило се да је на реду и Ердоганов син. Ердоган је ишао дотле да је забрањивао Јутјуб и Твитер, био на мети свјетских медија, али сваке изборе је добијао.

Да ли Турска има превише унутрашњих проблема да би наставила успон? А ли се њена економија, како се често помиње, прегријала? Може ли без друштвених потреса наставити са толиком незапосленошћу, инфлацијом, неравномјерним растом, и наталитетом, гдје ће све више младих осјећати потребу за промјене… То су питања на која ће вријеме дати одговор.

Ердоган одговара градњом мостова преко Босфора, метроом испод Босфора. Замишљен је још један мега пројекат, прокопавање другог Босфора, којим се преусмјерава поморски саобраћај, и растерећује сам град. Планира владати барем до 2023. када се слави 100 година савремене Турске, стваране на кемалистичким принципима. Није никакав проблем, уколико успије промијенити изборни систем, који му не иде на руку, јер је на изборима 2011. АКП освојила више гласова уз већи постотак, а добила нешто мање посланика у парламенту.

Улазак међу десет свјетских економија, повећање извоза, смањење незапослености, бесплатно здравство, градња три нуклеарке, смањење потрошње енергије, вјетрењаче и геотермална енергија, десетине хиљада километара нових аутопутева и пруга, педесет милиона туриста годишње, производња домаћих авиона и лансирање сателита… Све је то дио визије за Турску. Оно што му измиче су велико свјетско представљање свих достигнућа на олимпијским играма, које су Цариграду измакле већ пети пут. Можда је тако и боље, јер организација великих такмичења знају бити тег који економију неке земље повуку на доле. Добро, ако не 2020, онда можда 2024. Није касно.



Оставите одговор