Нова студија о Сребреници

Студија пуковника Ратка Шкрбића о Сребреници у рату деведесетих година је књига која је недостајала. Сребреница је проучавана из разних углова, политичког, историјског, моралног, психолошког, јуристичког, чак и анегдоталног, али на професионалан начин са војног становишта – не. Можемо одмах потврдити на кога се односи ова последња, за специјалисте нимало дискретна алузија – на заставника […]

среда, новембар 6, 2013 / 09:43

Студија пуковника Ратка Шкрбића о Сребреници у рату деведесетих
година је књига која је недостајала.

Сребреница је проучавана из разних углова, политичког, историјског, моралног, психолошког, јуристичког, чак и анегдоталног, али на професионалан начин са војног становишта – не. Можемо одмах потврдити на кога се односи ова последња, за специјалисте нимало дискретна алузија – на заставника (*warrant* *officer*) Ричарда Батлера, дугогодишњег војног вештака Тужилаштва Хашког трибунала. Више од десет година Батлер убира сталну плату (*retainer*, како се за овакав радни однос у Америци каже) и седи на располагању испод црвеног фењера у излогу тог правосудног бордела, чекајући да га позову да ажурира свој стандардни Извештај и опет посведочи у неком од сребреничких предмета.

Студија врсног професионалца и војног педагога, пуковника Шкрбића, је све што би Батлеров тенденциозан "експертски" приказ, да је савесно обрађен, требао да буде али – није. Као вештак у два предмета пред Хашким трибуналом, Шкрбић је стекао увид у огромну количину докумената и података, међу којима су многи поверљиве природе. То је послужило као неприкосновена грађа на којој се темеље тезе изнете у овој књизи. "Неприкосновена" би требало да буде барем са становишта поборника Хашког трибунала и сребреничког култа у Сарајеву и свету, и у томе се састоји *tour* *de* *force* ове изузетне студије. Закључци које аутор излаже темеље се искључиво на доказном материјалу, условно речено, "супротне стране," који предлаже и користи хашко Тужилаштво а судска већа су прихватила као валидне доказе и уградила у своје пресуде. Српских извора код Шкрбића уопште нема.

То његове тезе априори штити од приговора да су пристрасне или непоуздане.

Пуковник Шкрбић је аналитички беспрекорно обавио два капитална посла. Разматрајући само податке које користи Тужилаштво МКТБЈ, а које су већа тог суда у пресудама оценила као веродостојне, он прати демографску слику "сребреничког геноцида" и долази до врло интересантних закључака. Затим, ослањајући се искључиво на документацију из истих извора, разматра позадину и динамику сребреничких догађаја у јулу 1995. и склапа свеобухватну слику која дијаметрално одудара од Батлерове. Проучавањем извора који су били једнако доступни Батлеру, аутор предлаже разумно алтернативно тумачење истог феномена, али то чини на професионалан и софистициран начин који је хашком вештаку Батлеру, како се показало, недоступан.

Подробна анализа злокобног Извештаја Комисије Владе Републике Српске, изнуђеног претњама и уценама Високог представника Ешдауна, али опортунистички усвојеног и помпезно најављеног од стране тадашњег председника Републике Српске, Драгана Чавића, посебно је значајан и занимљив део ове књиге. Аутор на потпуно задовољавајући начин показује не само да је Комисија радила по директиви, него и то да резултат њеног дилетантског (али по Републику Српску деструктивног) рада не може да издржи најелементарнију критику. За творце и "бранитеље" тог Извештаја најубитачнија је чињеница да су њихови олако и неодговорно усвојени закључци неосновани не само у светлу данашњих сазнања о Сребреници, него да нису били утемељени ни када су писани 2004. године. Аутор оправдано апелује на Владу Републике Српске да формира нову комисију да овај непоправљиво штетан докуменат преиспита и да га, у име народа који Извештај од 2004. неоправдано оптужује и брука, стави ван снаге.

Сучељавање мишљења у вези са Сребреницом неће престати са објављивањем ове књиге, али ће се после читања анализе пуковника Шкрбића многи важни аспекти проблема морати сагледати из сасвим новог угла. Ако треба да предложимо један сумаран закључак, он би гласио овако. Неразумно инсистирање на геноциду и 7.000 или 8.000 погубљених жртава у овој контроверзи је катастрофална грешка муслиманске стране, која ће имати далекосежне негативне последице. Без обзира на местимичне отпоре, српска страна би реалну слику сигурно прихватила. Да је муслиманско руководство било довољно мудро да покаже спремност да се кроз дијалог и објективно
истраживање заједнички сагледају сви елементи овог комплексног питања и одреди степен одговорности фактора са обе стране, данас у БиХ клима би била много погоднија за сарадњу и решавање општих проблема на добробит следбеника и исламске и православне вере. Као стварни догађај, Сребреница не искаче претерано из уобичајене матрице балканске свирепости, осветољубивости и перфидности. Али у фиктивним оквирима наметнутог наратива, који има прецизно замишљен политички задатак али врло мало додирних тачака са стварношћу, Сребреница је подигла кобну баријеру нормалној комуникацији међу припадницима истог народа које много више спаја него што дели. Још горе, као потенцијално реваншистички симбол може се чак претворити у нови повод за патњу и крвопролиће.

Зато је сваки радикалан допринос истини, као ова књига пуковника Ратка Шкрбића, уједно племенити допринос учвршћивању мира и добрих односа међу суседима.

Стефан Каргановић



Оставите одговор