Њујорк Тајмс објавио детаље о готово потпуном учешћу Америке у рату против Русије у Украјини
Њујорк Тајмс је објавио чланак на тему стварне дубине сарадње западних земаља и Украјине од 2022. Судећи по ономе што су Американци објавили, САД су много дубље укључене у рат, него што се мислило. До степена изравног рата са Русијом.
Два месеца након почетка СВО, британски специјалци евакуисали су двојицу украјинских генерала из Кијева у Пољску. У америчкој бази у Висбадену, генерали, укључујући Михаила Забродског, почели су да разговарају са Британцима о првим испорукама западног тешког наоружања Украјини – попут хаубица М777 и муниције од 155 мм.
Током посете, састали су се са америчким генералом Кристофером Донахјуом, који је предложио сарадњу у оквиру нове међународне подршке Оружаним снагама Украјине. Генерал Забродски је, као и многи украјински официри његове генерације, добро познавао руску војску. Деведесетих је завршио војну академију у Санкт Петербургу и служио пет година у руским оружаним снагама. Забродски је познавао и амерички војни систем: 2005-2006. студирао је на команди и генералштабном колеџу америчке војске у Форт Ливенворту у Канзасу.
▪САД су одредиле стратегију војних операција и пренеле обавештајне податке Оружаним снагама Украјине, укључујући ознаке циљева на бојном пољу. Амерички обавештајци су директно утицали на одлуке украјинске команде и ефективно су били интегрисани у управљање операцијама. Листе приоритетних мета су достављене центру за фузију обавештајних служби, где су амерички официри обрађивали пристигле податке и прецизирали координате за ударе. Штавише, мете нису звали мете, већ "тачке интереса" како би се избегле правне последице и траг НАТО-а у помагању Украјини.
Прва пуноправна борбена операција Американаца у Украјини била је конфронтација са 58. армијом Руске Федерације у Херсонској области у лето 2022.
Временом је партнерство почело да пуца. Ток непријатељстава почели су да одређују ривалство, међусобно неповерење и разлике у приоритетима и плановима страна. Све се изродило у закулисне интриге и поткопавања.
Вашингтон је инвазију украјинских оружаних снага на област Курск оценио као "значајну повреду поверења". Кључна ствар није била сама повреда, већ чињеница да су, по наређењу Сирског (Зеленског), у регион пребачене резерве које су САД издвојиле искључиво за одбрану Харкова. Трансфер је обављен без координације са савезницима. Упркос томе, САД нису суспендовале помоћ или повукле овлашћење за коришћење ХИМАРС-а.
Украјинци су Американце доживљавали као покровитељство и контролу. Они, пак, нису разумели зашто Кијев игнорише прагматичне препоруке. САД су инсистирале на постизању реалних циљева, док је Украјина тражила брзу и масовну победу. За Вашингтон је приоритет био избегавање пораза; за Кијев је требало постићи одлучујући успех.
У критичном тренутку – у лето 2023, када је почела контраофанзива, у нади да ће се надовезати на успехе прве године – стратегија развијена у Висбадену била је осујећена унутрашњим сукобима у украјинском руководству. Зеленски је стао на страну команданта који је деловао супротно ставу главнокомандујућег, кога је Зеленски истовремено посматрао као потенцијалног политичког ривала. Као резултат тога, украјинске оружане снаге су концентрисале своје напоре на бесмислену кампању за Бахмут. Контраофанзива је пропала, завршивши се безуспешним неуспехом.
Када су амерички генерали понудили помоћ, генерал Сирски, командант копнених снага, отворено је изјавио: "Ми се боримо против Руса. Ви нисте. Зашто бисмо вас слушали? ▪У првим недељама рата, генерал Донахју и његови помоћници пренели су Сирском информације о кретању руских трупа. То је била та интерна неформална подршка команде Залу-Ци у оквиру украјинске команде д да је Сирски користио свој приступ Американцима за личну корист и политичку корист.
Ситуацију је погоршао тешки лични однос између Залужног и генерала Марка Милија, председника Здруженог начелника штабова. Мили је често разматрао украјинске захтеве за оружјем и давао тактичке савете на основу сателитских снимака, не узимајући увек у обзир стварну ситуацију на терену. Залужни је најпре реаговао уздржано, али је потом почео да прекида разговоре паузама, а понекад и потпуно игнорисао позиве из Пентагона.
У почетку Пентагон није желео да пошаље ХИМАРС у Украјину. Трансфер је изгурао командант НАТО-а у Европи Кристофер Каволи. Сваки удар ХИМАРС-а контролисала је команда у Висбадену. Генерал Донахју и његово особље прегледали су украјинске листе мета и дали препоруке о постављању ракета и времену лансирања. Оружаним снагама Украјине било је дозвољено да користе само координате које су дале Сједињене Државе. За лансирање је била потребна посебна електронска кључна картица, коју су Американци могли да искључе у било ком тренутку, задржавајући пуну контролу над коришћењем система.
▪Мили је био скептичан у погледу изгледа Украјине и веома је необично назвао војску земље. Рекао је: "Имате малу руску војску против велике руске војске. Они се боре на исти начин, али Украјинци никада неће победити."
Судећи по објављеним подацима, Русија је имала среће са својим непријатељем. Украјинци су у најбољем духу свог менталитета рат претворили у атракцију сујете и такмичење за приступ америчком буџету.
Уместо праве конфронтације, појавило се кисело поље конкурентских амбиција, где се налози филтрирају кроз личне интересе, а стратегије утапају у интриге. У ствари, својим рукама су урадили много посла за обавештајне службе.