Његош код Ротшилда

Средином XIX вијека писац и дипломата Љубомир Ненадовић путује Италијом због посла и разоноде. У Напуљу наилази на Владику црногорског Петра Петровића Његоша који се склонио на југ тражећи лијека болести. Њих двојица обилазе многе напуљске, а касније римске и фирентинске знаменитости, а од Ненадовићевих записа настаје његово путописно дјело „Писма из Италије”, које је […]

субота, јануар 12, 2013 / 11:44

Средином XIX вијека писац и дипломата Љубомир Ненадовић путује Италијом због посла и разоноде. У Напуљу наилази на Владику црногорског Петра Петровића Његоша који се склонио на југ тражећи лијека болести.

Њих двојица обилазе многе напуљске, а касније римске и фирентинске знаменитости, а од Ненадовићевих записа настаје његово путописно дјело „Писма из Италије”, које је више од свега – свједочанство о личности Његошевој.

Након овог путовања Његош се враћа у Црну Гору и умире.

Писма из Италије (одломак)

У Неапољу, марта 1851.

– Једно вече провели смо код Ротшилда на његовој вили. Друштво је било лепо и одлично. Седело се и ходало по собама и по башти. Владика се обично носи црногорски; и тада је био обучен у црногорске хаљине, које му врло доликују. Разговор се готово свуда водио француски. Сви су били путници, из свију крајева света.

До владике није се могло доћи, једнако су га окруживале најлепше даме и молиле да им прича о Црној Гори, о четама, о ратовању Црногораца. Владика је био добре воље; говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Он је често при томе причању долазио у поетско одушевљење. Куд год је корачио, свуда су га пратила највећа господа и госпође. У своје обично кратке приче о Црној Гори мешао је вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, победу и погибију. Све је он то умео вешто једно поред другога уплести да лепо стоји, тако као кад добар ткач вешто уткива различите боје. Само на једном оваквов вечеру могао је сваки видети да је то поета, да је велики поета. Он је говорио онако као што је у „Горском вијенцу” говорио.

Сваки од младих Неапољаца и путника који га је те вечери слушао желео је ићи у Црну Гору. Он их одвраћа од тога: „У Црној Гори”, вели, „нема хотела; ни меканих постеља; нема путова, ни шеталишта; нема позоришта, ни балова. Само синови Шпарте у њој би се задовољили. Црна Гора је град у коме је опсједнута посљедња искра српске независности. Црна Гора је кремен који на сваки удар огањ даје.”

Ротшилд није много слушао описивање Црне Горе. Он нема нимало поезије у себи. Кад је владика најлепше ствари причао, он ме упита: „Кују ли се новци на Цетињу?” И мало после упита и владику: „Зашто не кујете новце у Црној Гори?”, а владика му одговори: „Кад би се могли од камења ковати ја би их одавно почео ковати.” То му је талијански казао, а иначе цело је вече француски говорио. Он има неки обичај каткад усред француског говора казати по неколико реченица на талијанском језику. Кад нађе у талијанским речима јачи израз, он се њиме послужи.

После поноћи отишли смо кући. Кад смо сели у кола, уздахнуо је владика; уздахнуо је тешко, као мати кад помисли на гроб свог јединца. Од тог уздисаја у мени је срце затрептало. Ја нисам ништа говорио. Он после кратког ћутања, гласно рече: „Јадни мој српски народе! Кад ли ћеш ти постати просвијећен, слободан и срећан као и други народи!”

Па се даље опет удубио у мисли, а кола су наша тутњала по лепим оним улицама.

Ове године обиљежавају се два вијека од рођења Петра II Петровића Његоша (1813.-1851.)



0 КОМЕНТАРА

  1. Добри Владика наш Његош, у својим слутњама њега зебња обузима за нашим народом, а тек шта би било да нас сад овакве види!:(

    Сном је човјек успаван тешкијем,
    у ком види страшна привиђења,
    и једва се опред’јелит може
    да му биће у њима не спада.
    Он помисли да је неке путе
    од сна овог освободио се;
    ах, његове преварне надежде:
    он је тада себе утопио
    у сна царство тврђе и мрачније
    и на позор страшни сновидјења!

    Хитрост му је и лукавство дато
    само теке да је член достојни
    на земаљски сајам несмислени;
    воље му је основ положена
    на крилима непостојаности;
    жеља му је страстих ужаснијех
    побудитељ, руковођа сл’јепи;
    злоћа, завист, адско насљедије,
    ово чојка ниже скота ставља, –
    ум га, опет, с бесмртнима равни!

    У временом и бурном жилишту
    човјеку је срећа непозната –
    права срећа, за ком вјечно трчи;
    он јој не зна мјере ни границе:
    што се више к врху славе пење,
    то је виши среће непријатељ.
    Наша земља, мати милионах,
    сина једног не мож’ вјенчат срећом:
    самовлацем кад постане њеним,
    тад наздрави чашом Херкуловом.

    Наше жизни прољеће је кратко,
    знојно љето за њиме сљедује,
    смутна јесен и ледена зима;
    дан за даном вјенчаје се током,
    сваки нашом понаособ муком:
    нема дана који ми желимо,
    нит’ блаженства за којим чезнемо.
    Ко ће вјетар луди зауздати?
    ко л’ пучини забранит кипјети?
    ко л’ границу жељи назначити?

    У чојка је један храм воздвигнут,
    зла обитељ туге и жалости;
    сваки смртни на земљи рођени
    овом мрачном обитељу влада
    под које се сводом отровнијем
    мученија времена гњијезде.
    Ово грко насљедије људско
    човјек чојку, човјек себи дава,
    најсретњи га из ништа стварају
    ради смртне тужне армоније.

Оставите одговор