Нинослав Митровић: Писац језивих прича о још језивијим бићима

Пред вама је писац прве домаће књиге страве, и то проткане и инспирисане бићима из народне митологије.

Нинослав Митровић је по занимању професор географије и етнологије, али су га животне околности одвеле у другом правцу, према другом плану и каријери, док љубав према етнологији углавном одржава кроз писање.

Отуд нам је подарио девет страшних прича о девет демонских бића. Све сабрано у збирци која носи назив "Глуво доба".

Да ли је ово ваш први искорак у свијет књижевности?

Јесте, ово је мој књижевни првенац, надам се не и посљедњи. Идеја за књигу се родила давно, приче су завршене почетком прошле године, а свјетлост дана књига је угледала прије два мјесеца.

Откуд приче страве и откуд баш инспирисане нашом митологијом (што је свакако освјежење)?

Захваљујући студијама етнологије, нарочито проучавајући духовну културу, дошао сам у додир и са нашом народном митологијом и предањима, која обилују бројним мрачним и језивим бићима, као ниједна друга позната митологија. О сваком од тих бића би могла бити написана по једна прича. Посао ми је био олакшан јер се нико прије мене није досјетио да напише нешто слично. Тако сам и ја добио идеју да напишем збирку приповједака, гдје ће у свакој од њих бити ријечи о једном домаћем демону. Иако је било материјала за много више прича, одлучио сам се да у њима поменем девет бића, подијељених у циклусе од по три приче о женским, мушким и дјечијим демонима.
Истина је да је ово прва књига страве код нас.

Такође, ово је прва књига, не само код нас, која у жанру страве користи митолошку подлогу. Из тог разлога је јединствена.

Да ли је књига "Глуво доба" настала због љубави према писању, или је настала због љубави према самој теми страве/домаће митологије о страшним бићима и појавама. Тачније, шта је Нинослав више – писац или истраживач поменуте теме?

Мислим да су се љубави ујединиле. Јер да нисам упознао стару вјеру, можда бих писао неке досадне хорор приче, смјештене километрима далеко од нас. Исто тако, да нисам љубитељ жанра страве, дрекавац никад не би нашао мјеста у мојим причама.

Како је српска народна религија и митологија углавном материја у магли, односно усљед недостатка података прилично непозната и неистражена област, једино кроз машту се могу попунити празнине. Тако да мислим да је лакше бити писац. Све оно што недостаје, допуните маштом, док у науци морате бити темељни и све заснивати на чињеницама. Бити истраживач наше народне религије је посао који изискује пуно времена и залагања, можда и цијели живот. Док за писање књиге ипак није потребно толико.

Књигу си издао сам, како и ко ти је помогао?

Збирка је објављена властитим средствима. Штедњом и позајмицом, углавном. Рукопис сам слао на конкурсе за суфинансирање које су објавили Министарство просвјете и културе РС и Град Бања Лука, али нисам имао среће да ме подрже.

Људи су затрпани мноштвом података, па се и на интернету информишу читајући само наслове и уводе. Да ли мислиш да је будућност књижевности само кратка форма и шта ти волиш да читаш?

Кратка форма је садашњост. На „паметним“ телефонима и таблетима се књиге не само читају, већ и пишу. Међутим, ја сам међу онима који књигу воле да помиришу прије читања. Електронски формат је нужно зло, а кратка форма сиромашење и књижевности и језика. Људске осјећаје не можете смјестити у 160 карактера. Ја волим пуноћу стила, богатство форме, лирику и раскошан израз. Увјерен сам да ће се људи заситити кратке и хладне форме, и да ће се класично писање вратити на велика врата.

Волим много да читам, и то различите стилове, књижевности и писце. Али моји омиљени књижевници су углавном словенске душе. Волим Булгакова, Ћопића, Андрића, Пекића, Црњанског.

Како би оцијенио издаваштво у Српској, и по квалитету књига, и издавача?

Податак да млади писци из Српске издаваче траже у региону, тачније у Србији, довољно говори. Очигледно је да изостаје подршка локалних издавача напорима нових имена у домаћој књижевности. Објављују се више-мање позната и стална имена, која с друге стране не успијевају да пласирају своју књижевност нигдје другдје него овдје. А чак их и овдје знају више именом, а мање дјелом.

Ја, нажалост, нисам читао много домаћих књижевника, па не могу судити о квалитету. Оно што јесам прочитао, углавном млађе ауторе, ми се допада. Увијек ми је драго кад откријем и прочитам нешто што су написали домаће књижевнице и књижевници, нарочито они у успону. Међутим, књижевна сцена није на задовољавајућем нивоу. Тек се успоставља, такорећи, и тој фази домаћи писци не би требали да игноришу једни друге.

Око мртвих књижевника се у БиХ отимају сви. Какав је твој став о томе уопште о језику као "мјесту" одакле писац долази?

Сваки писац има право да за живота одреди коме припада или не припада. Језик којим пише је ту главни чинилац. Ако је географски простор на којем писац ствара једнак језику, посао је олакшан. У супротном, писац може сам одлучити да језик подреди том простору. Проблем настане кад други, небитни чиниоци, почну да оспоравају пишчеву жељу, а он из гроба не може да се одбрани. Ако писац у БиХ каже да пише српским језиком, он је српски писац, без обзира на његову националну или вјерску припадност, или на жеље других. Тек ако он за живота сам пожели да носи и босанскохерцеговачки, крајишки, семберски или било који други епитет, тек тада га и други могу тако звати. А не да чекају да умре, па да почну да га својатају и вулгарно развлаче на све стране. За живота се одлуке доносе, након смрти се поштују. Колико год то живима болно било.

Да ли мислиш да је ћирилица угрожена, и да ли имаш неки приједлог како је сачувати?

Игнорисање ћирилице се нажалост наставља и данас, кад смо наводно достигли виши ниво националне свијести. Коришћење овог писма, које је готово аутентичан одраз наше словенске прошлости, сматра се декадентним и готово срамотним. И они од којих се заштита и употреба ћирилице очекује, првенствено медији, радије бирају латиницу, наводно због олакшане комуникације. На своју штету често бирамо компромис, на који други нису спремни. Употреба ћирилице је Уставом загарантована, тако да њено некориштење, оспоравање и игнорисање није ништа друго него дискриминација.

Филмови се не титлују ћирилицом, њу одбацује већина интернет медија и портала, књиге се објављују на латиници. Све то угрожава ћирилицу и њену будућност. Што је најгоре, то не намеће нико са стране, већ то радимо сами себи.

Наравно, не може се нико присилити да ћирилицу користи, ако то не жели. Казне и намети не долазе у обзир, јер би и то било угрожавање права. Можда је рјешење, ма како то бизарно звучало, у стимулацијама и наградама онима који његују ћирилицу. На примјер, пореске и друге олакшице предузетницима који називе предузећа истичу ћирилицом. Или да услов за финансијску подршку писцима и издавачима буде да књиге штампају ћирилицом.

Веома је важна и промоција, а ту главну улогу морају одиграти држава и медији, нарочито јавни. Јер ако ми сами ћирилицу не чувамо и његујемо, не можемо то очекивати ни од других.

Препоручи читаоцима књигу писца из Републике Српске или било ког другог писца?

Препоручио бих збирке приповједака Берислава Благојевића „Револуционар“ и Данијела Симића „Условна слобода“. Такође уколико будете имали среће да га нађете прочитајте роман „Трајни пигменти“ Лане Басташић. Пошто се ја дивим пјесницима и сматрам како је поезију теже писати од прозе, препоручујем и стихове Тање Ступар-Трифуновић и Радомира Д. Митрића.

Поред домаћих писаца, читајте што више и што различитије, јер само тако можете наићи на ријечи од којих ће вам заиграти срце, и након којих ће вам се пред очима указати путеви у нова искуства. Свако од нас има своју књигу коју још није нашао. Зато и читамо.