Никољдан по фазама

Пошто нам се ближи чувена српска (и крсна) слава НИКОЉДАН, ред је и да се већ сад, пар дана раније, крене са психо-физичким припремама.

Прије свега, да би се правилно владали на слави, морамо имати извјесно искуство. Па да се подсјетимо фаза по којима се одвија та чудесна светковина:

Ујутро устанеш зјело рано, окупаш се (ако већ ниси синоћ) обријеш, почешљаш косу, опереш зубе кружним покретима, одрежеш нокте (и на ногама, иако тај дан не идеш на базен), чак се и напарфемишеш парфемом (некакво џамбо паковање у облику броја један) којег си добио у вријеме док си славио рођендане. Обучеш славску, карирану кошуљу (ону коју си добио од снајице која је тад радила у бутику). Још не доручкујеш и физички си спреман.

Фаза 1

Са лаком нервозом улазиш у врелу кућу, из које те запљусне никољдански мирис журбе, дима, неких баба што као корњаче извирују из кујине. Називаш брзо помозбог, бака запомаже што си се изуо вани, меће ми некакве приглавке на ноге, кука како јој набијам тлак кесама које носим сваки пут (милоштвом, која се иначе састоји од најјефтинијег вина са плутаним чепом, дваес дека кафе, некаквим полујестивим кексом којег мораш да једеш само кад имаш пролив и соком у тетрепаку са 25 посто гратиса). И ушао сам, оне бабе из кујине ми говоре да сам лијеп, права момчина, питају ме питања која ми указују на то, да ме познају боље него што познајем сам себе. Углавном вичем „добро“ и јурим ка меин стејџу, столу за којем већ сједе гости (који се у трену кад улази нови колач ућуте). Вичем стидљиво „добар дан свима“ а дједа ме већ привукао својим квргавим рукама, па се цјеливамо у свијетле образе. Након тога долази мој добри ујко, најбољи човјек на свијету (још смо у нашој чудној породици и вршњаци).Сједам, као прави гост на столицу, а не на клупицу.

Фаза 2

Људи (мушкарци) за столом мање питају, више ћуте, њима је довољно рећи да си једва стигао од гужве у бусу и да се већ два аута налазе у јарцима поред пута. Стиже прва ракијица, да се згријеш и мало смањиш јувенилну анксиозност. Одмах се пуни друга, свијећа се пали, сви послушно и лако устају. Ујко и ја се гуркамо, весело ишчекујући овогодишње дједове импровизације када дође до ријечи типа: „јединородни, једносуштни, мирликијски…“ које наградимо цијеђењем смијеха кроз нос (а млађи рођаци излијећу из собе као да ће повраћати). Онда иде, укрштање чашица, бака упада из другог плана са тамјаном, окретање колача, кружење кољива и све у свему, од тог обреда, просјечном Србину буде најдраже када дјед рашири руке као да ће скочити пљоске и изговори магичну формулу: „е сад се прекрстите и можете сјести“.

Сјели смо.

Фаза 3

Бакица долијеће са вагоном посне хране (ко мрси за св. Николаја боље да не слави!) и сто се као у убрзаном филму испуњава шараном, ослићем, младом сабљарком, пастрком, спужвабобом, чаробним, гњеченим, на тавче – пасуљом, кромпир салатом, питуринама, салатама, уз сво брижно примјећивање да ће ми бити далеко паприке (иако својим дугим, нерадничким рукама могу да дохватим и трећи тањир са парикама од себе). Дугачки сто постаје тијесан, простор се прави на уштрб корпе за хљеб, тањири се буквално ослањају један на други. Попио си другу ракијицу, а у тренутку непажње досута ти је још једна „да не буде празна.“ Добро знаш да послије те треће, ствари више никад неће бити исте. Ал попијеш је, гдје ћеш дједа одбити, али за сваки случај је окренеш наопако и дрзиш је на оку.

Фаза 4

Почиње прича. Наивна, шупља. Гости уважавају туђе мишљење. Углавном тактично испитивање снага епизодама типа: политичари говна, љекари смећари, попови грабежљиви, Звезда би узела шампионат да има више дербија и слично. Наручујем гемишт, слава је не могу подригивати од силних клипара. Попио сам два одједном. Сједоше као „спрајт.“ Трећи се прави, прво вода па вино наравно, иако то нема никавке везе. Поготово на слави.

Фаза 5

Неко сасвим неопрезно спомене Југославију. Сто већ тада изгледа као макета битке на Сутјесци. Једни уздишу за бољим животом за вријеме Тита (јест био лопов и нас је сјебао, ал имали смо све), а други реже на Тита и кукају што су Дражу на Јалти (или Техерану) изјебала енглеска господа. Закувало се нема шта, као да су сви спремно чекали само тај тренутак. Послије литар гемишта осјетиш да је дошло и твојих пет минута. Чујеш себе како се дереш са одговорима на питања које нико није постављао.

Фаза 6

Послије два литра гемишта, рат за столом (који се прекида уласком нове збуњене придошлице коју сви са мржњом у очима пресјецају погледима, поготово ако је довео цуру/момка која честита дједу и за које бака понавља своју радњу из фазе 3.) већ те мање занима. Кренеш да се присјећаш свих 220 жена које си волио у животу (од тог броја њих 210 сретних, тријезних и свијесних те глатко с презрењем одбило, а ових десет се зајебало, али су касније ипак дошле себи). Тада већ лагано зидови собе добију мале точкиће па крену да угодно и умјерено клизе.

Фаза 7

Након три литра гембаћа, сјетиш се (опет прекасно) да гемишт ипак није спрајт. Ујак има четири брижна ока која се након дужег фиксирања погледа ипак своде на уобичајен број. Тада се успаничим, сви знају да си опет пјан, али фазон је да глумиш што тријезнију особу. Избјегаваш вишесложне ријечи, мрзиш да уопште причаш, јер причаш са непотребним осмјехом од уха до уха. Тад и ти мрзиш из дна душе придошлицу са својим момком/цуром који те загледају својим крупним, тријезним окицама као да си албино кит, а траже одговор на питања метафизичке природе типа „шта има код тебе.“ Јебига – ево – ништ. Поглед покушавам одржати што дуже на целофану јефтиних цигара да бих изгледао замишљен и нормалан. Онда ме неки самоубица (који тражи чеп гузици) пита и за цуру…

Фаза 8

Не сјећам се тачно зашто, али лијепо сам замољен да се одморим у спаваћој соби. И тако сваљен на туђим јакнама, док се наизмјенично врти плафон и мрак, приводи се крају још једна дивна српско-православна свечаност. Из просторије са гостима чује се испрекидан глас препун искиданих мисли, локалне сеоске пјандуре која ће остати до дубоку ноћ, док дјед куња крај њега, јер му је жао да госта са славе истјера.

Прође и Никољдан да о светом Николи нико и не помисли. Срећна крсна слава домаћине! Живјели (на екс)!

Данијел Михић