Николај Велимировић: Не кради државу, јер је скупо плаћена

Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава […]

субота, фебруар 22, 2014 / 06:50

Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу.

Они су положили животе своје за државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих.

Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње. Одсецаш се од ње и она од тебе. Твоји претци не признају ти право грађанства у овој њиховој држави; они те се отресају пред Богом и убрајају те у род пацова. Кад крадеш државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих; и крадеш браћу своју, синове и кћери отаца твојих. Замисли, да сви пођу за твојим примером; да сви почну красти државу своју – шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! И Бог праведни, који гледа по земљи и тражи људе, одузеће земљу од пацова и дати је људима, странцима из близа или издалека.

Гле, још плачу ратне удовице. Још се муче неодрасли сирочићи, питајући мајку, где им је отац. А мајка им одговара:

Погинуо је за ову државу. Потонуо је у море, и рибе су га појеле.

Ово није разговор једне мајке са својим сиротанима, него многих и многих хиљада мајки удовица са децом својом.

Зар тебе не хвата језа од оваквих разговора, који испуњавају ваздух који ти дишеш од Великог рата до данас? Како да се дрзнеш пружити руку у хазну државну, да украдеш, да заграбиш? У тој хазни је и крв погинулих ратника, и порез њихових удовица и сирочића. Крв и сузе крадеш кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу – ту крв и те сузе. Отров ћеш им дати, и потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост убице.

Ово ти не знаш, и не верујеш. Јер не верујеш у живога и свевидећега Бога, страшног ревнитеља правде.

Но доћи ће час кад ћеш сазнати и поверовати, али тај час може бити тринаести.

И још: ко украде од појединца, украде од имућнога, од онога који има. Ко пак украде од државе, тај украде од свију који плаћају порез држави, то јест не само од имућних него и од сиромаха, јер порез држави плаћају и сиромаси, слуге и слушкиње, аргати и надничари, праље и послужитељи, печалбари по туђим земљама и бедни трудбеници по рудокопима испод земље, и сељак који оре са кравама, и самохрани старци и старице, и чистачи улица. За порез продаје се сиромаху кућа, и овца, и бакрач, и све покућанство. Човек који нема ништа, мора да позајми и да плати порез.

Државно благо заливено је потоцима зноја и суза сиротињских. Пут којим то благо тече у државну благајну испуњен је вапајем и ридањем. Заиста, тешко је замислити веће непоштење н е г о пружити руку и украсти од тога општег, државног блага. И тешко је замислити веће глупости од те.

Ја кажем, да је крађа од државе велика глупост; не само велико непоштење него и велика глупост. Велико непоштење, јер ко краде од државе, краде и од онога који нема, тј. коме је продата и последња имовина за порез или ко је узајмио да би се држави одужио. Но и велика глупост; ево како и зашто:

Ко украде од државе тај улази у непријатељство са државом. Он и држава постају као зараћене стране. Он почне мрзети државу и држава њега. Нико толико не говори против државе колико онај ко краде државу. То је заиста за дивљење и за причу. Но то је факат и искуство. Поштен занатлија, коме је бакрач продат за порез државни, не говори толико против државе колико то чини лопов који краде државно благо, или ма какву државну имовину. Јер свак ко краде, омрзне онога од кога краде. Ко краде од државе, омрзне државу, и убрзо он осети, да и држава њега мрзи, тј. да га мрзе сви грађани државе. Он онда све више краде од државе, све више мрзи државу и све гласније виче на државу. Нико заиста толико не виче на државу колико лопов који поткрада државу. Он не зна зашто виче, али га нешто гони да виче на државу. У ствари он се виком на државу брани од државе, од државне мржње, од мржње милиона грађана према њему као лопову државном.

Он је усред те мржње као утопљеник усред мора. Иако у држави нико не зна да је он лопов осим њега и Бога, ипак сви грађани државе гледају на њ попреко и осећају мржњу према њему, не знајући ни сами зашто. И он ставља на супрот те мржње своју мржњу. Он виче на државу зато што је крив држави. Том виком он себе објављује као лопова државног. Но то је тајна за чуваре закона и реда у држави. То је рат невидљиви, психолошки, унутарњи. То свак не разуме; но то је јасно за богослова. Држава све више постаје пакао за онога ко краде државу. Зар дакле није глупост красти државу? И мачка се чува од крађе у" кући кад види домаћина присутна, осим ако је слепа. За човека слепило, то је глупост. Само ко је глуп, тај краде у присуству свевидећег Бога, не мислећи о ударцима које не може избећи.

Потонулу лађу извадили људи из дубине морске. При томе послу сви су се намучили, неки осакатили, а неки чак животом платили. Но кад је лађа спасена, сви су се радовали и почели лађу оправљати и уређивати. Но нашли се зли људи, који су почели красти са лађе даске и ексере, точкове и ужета, челичне шипке и синџире; неки су украли степенице, неки чак пробушили бок од лађе да би узели штогод из доњих магацина; други опет покрали електричне лампе и жице. Зар неће таква лађа опет потонула? Поштени путници на лађи мало слуте да су у опасности. Но кад вода груне у лађу и светлост се погаси на лађи, затрубиће капетан и позвати све путнике да помогну спасавати лађу, али – може бити доцкан. И кад буде доцкан, лађа ће поново потонути у дубину морску.

Примени ову слику на историју твоје државе, и страх ће ти укочити руке да не крадеш. Није ли твоја државна лађа била 500 година под водом? Сад је лађа извучена из дубине, а ја ти рекох раније по какву и колику цену. Да не говорим о поднетом труду и зноју и мукама неколиких поколења око спасавања лађе -: војске и војске нашле су смрт у дубини док се државна лађа спасла и поново изашла на светлост Сунца. А број осакаћених, ослепљених, унакажених, пребијених, па број удовица, па сирочади, – ко може све те бројеве сабрати за последњих сто и тридесет година! И како да не буде проклет од Бога и од народа ко ради да државна лађа поново падне у пропаст?

Престани дакле красти, да не паднеш под клетву твораца државе и да не навучеш клетву на наследнике државе, на децу своју. Престани красти, престани красти, престани красти, и врати држави оно што си украо од државе. Чуј заповест Божјег апостола: Ко је крао нека више не краде него нека се још труди и чини добро рукама својим (Ефес. 4, 28).

Буди држави од користи. Не само не кради државу, него буди јој од користи. Подај, подај, помози јој. Ако си до сад поткрадао своју државу, врати двоструко ако нећеш четвороструко као што је учинио непоштени Закхеј кад је осетио страшно присуство Бога и обратио се поштењу. Врати бар двоструко; врати одмах; врати да нико не зна. Знаће Онај који све зна, а народ ће осетити, и сви грађани промениће непријатељски став према теби. И деца твоја биће здрава и напредна.

Ако примаш какву плачу од државе, сматрај да више примаш него што заслужујеш и буди благодаран држави.

Ако позајмљујеш или продајеш нешто држави, не прецењуј и не уцењуј. Него тражи мању добит од државе него што би тражио од појединца.

Ако лиферујеш држави, лиферуј по погодби тачно и часно, и подај нешто више и боље -, а никад мање и горе – него што је погодба.

Ако купујеш за државу материјал у иностранству, не примај лични проценат који ти нуде страни фабриканти и трговци. Јер оно што тобож теби на дар дају, стављају на рачун твоје државе по неким видом. И тако тебе чине лоповом твоје државе. Буди задовољан са путним трошковима и дневницама које ти држава даје, па чак и од овога нешто уштеди и врати држави.

Учини за државу увек више него што те држава плаћа. Само тим вишком мери се родољубље. И само се помоћу тих вишкова може држава одржати и унапредити.

Не износи свој новац из своје државе у туђу државу. Тиме чиниш част туђој држави, а понижење и штету својој. И ово је крађа и проклетство. Она је држава најсигурнија-без обзира на њену величину-где влада највеће поштење. Ти чиниш своју државу несигурном својим непоштењем. Знај, да ако пропадне твоја држава, и ти ћеш пропасти у њој пре него што прескочиш границу и загрлиш свој новац у туђој земљи. Твој живот пропашће у твојој држави, а твој новац у туђој. То је обична освета Вечне Правде, која гледа и види.

Бесједа Николаја Велимировића



Оставите одговор