Никола Жутић: Људима као Горан Латиновић можда треба нацртати – Покољ не брише геноцид

Такав, бесплодни стваралац и професор који збуњује напредну крајишку студентску омладину антисрпским кривотворењима, он се усудио да нас прозива као недоучене новаке са питањем зашто смо се ми уопште опредијелили за „проблематични“ термин ПОКОЉ?.

четвртак, 29 октобра, 2020 / 15:14

Нико жив не брише термин геноцид, само се питање бестијалног убијања Срба конкретизује Покољем. Остају и геноцид и Покољ. Зар то треба да се „нацрта“ да би било јасно?

Никола Жутић

Проф. др Горан Латиновић у тексту „Покољ или геноцид – о једној вештачкој и штетној дилеми“ (објавио НСПМ а пренио Музеј жртава геноцида), помиње академика Крестића и мене као некакве бесвјесне пензионере које је завео „лукави стоматолог“ др Душан Басташић, да се опредијеле за „штетни и веома опасни(?!)“ термин „Покољ“, па смо се на тај начин прикључили његовом (Басташићевом) аматеризму и незнању.

Проф. Др Василије Крестић као академик, није класични пензионер пошто је преокупиран научним пројектима и пословима управника Архива САНУ.

https://youtube.com/watch?v=u9y1OqRKlaI%3Ffeature%3Doembed

Мене Латиновић представља као бившег научног саветника (једним потезом пера одузео ми је највишу научну титулу) – пензионера. Као такав ја сам ипак и у овој години објавио двије студије о Илирском заводу св. Јеронима, о „Пацовским каналима“ (трећа књига ми је у штампи), као што је он у досадашњој научној каријери (43 му је године) објавио свега двије монографије локалног профила и 12 научних радова.

Ја сам до сада објавио више од 35 студија и монографија и око 300 научних радова.

Не разумијем откуд толики гњев код тог млађег човјека према онима који не дијеле његово мишљење, и код свих оних који су по „ко зна чијем налогу“ бијесно наступили против једног „усамљеног“ борца за конкретизовање термина у служби националних потреба.

И као такав, бесплодни стваралац и професор који збуњује напредну крајишку студентску омладину антисрпским кривотворењима[1], он се усудио да нас прозива као недоучене новаке са питањем зашто смо се ми уопште опредијелили за „проблематични“ термин ПОКОЉ?.

Са недостојним квалификацијама, Латиновић нас је својом незрелом логиком просто понизио, када пише: „Кад се каже Геноцид над Србима у НДХ (1941-45) речено је све, шта је почињено, над ким је почињено, гдје је почињено. Кад се каже ‘покољ’ није ништа речено и тек би неупућенима требало објашњавати о чему се ради“.

Ако убацимо мало логике па кажемо „Покољ над Србима у НДХ (1941-45)“ све је речено као и код геноцида. Паметном довољно!

Даље нас је Латиновић представио као недовољно обавијештене, као оне који не разумију проблем, као наивце који олако прихватају све оно што долази из Бањалуке и Републике Српске, без озбиљнијег промишљања, што по њему, „није ријетка појава у Београду“ или „потребом да се искаже сопствени патриотизам, српство, радикализам„. Очито је да алудира на наш „екстремни“ српски национализам.

Латиновић нас савјетује да су се покретачи иницијативе о називу Покољ, требали „посавјетовати са науком и струком“.

Са каквом то науком која тавори у мјесту без неопходних ревизионистичких захвата, који би открили истинска дешавања у прошлости?

Већ сам навео неке проблематичне стереотипе о народима, који су „истински опасни“ по опстанак српског народа и државе. Какве се струке и науке држи др Латиновић када живи у свијету историографских лажи без историографских иновација, достигнућа, каквих је „мало и у престоници Србства“ – Београду.

Латиновић славодобитно истиче да иницијатива за преименовање (то није преименовање већ конкретизација термина геноцид за српско стравично страдање,  као што је то „шоа“, код Рома паралаимос“ или Велики злочин код Јермена) није наишла ни на какву подршку у научним и стручним круговима Републике Српске и Републике Србије.https://www.youtube.com/embed/iOm9FfR0hV4?start=1358&feature=oembed

У почетку нетачно наводи да Басташића, осим нас двојице, нико није подржао, али послије наводи „једног српског књижевника“, па „једног професора из Фоче“, једног правника, још једног књижевника итд. На крају ипак наводи „једног угледног социолога (др Антонића) о чијим разлозима за приступање уз Басташића можемо размишљати на сличан начин као и о Крестићевим и Жутићевим…“ Латиновић на самом крају „стидљиво“ помиње и једног „познатог српског историчара“ (др Милоша Ковића – Н. Ж), али се за њега по Латиновићу не може „поуздано утврдити да ли је (Басташић) заиста добио његову подршку и у којој мјери, односно за шта(?)“.

Треба напоменути да ми не „приступамо уз др Басташића“ због некаквог идолопоклонства већ из убјеђења да је то термин који у потпуности осликава преовлађујући монструозни начин убијања Срба, незабиљежен у свјетској историји.

У феномену малих разлика, код римокатоличког (хрватског) национа треба тражити узрочност изразито појачане крволочности, која се огледа у сангвинистичком најнижем пориву (боље речено бастардском нагону) да припадника друге вјере (најближе сроднике Србе православне) на најбестијалнији начин одвоји од живота. Клање је било „омиљени“ начин убијања јер се при том чину непосредног контакта („са мирисом крви“) испољава нескривена крволочна страст.

Па и сам Латиновић у једном свом раду (несвјесно признајући доминацију „покоља“ у бројним документима) наводи изјаву управника имања загребачке бискупије Амброза Кузмића из 1700. године, да би било „боље Влахе (Србе) све поклати него их настањивати“.

И чувени франковац (праваш) Исо Кршњави је био за непосредни контакт за жртвом, увид у жртву („дах за вратом“), када је написао: „Једно време се писало да треба све Србе сјекиром утући“ (цитирано према једном Латиновићевом раду).

Дакле, термин „жељеног“ клања Срба је у вишевјековној употреби код римокатолика, од којих су у 19 вијеку настали Хрвати. У питању је, дакле, идентитетска фрустрација код римокатолика, данашњих Хрвата, који су на жалост у већини настали од Срба.

Можда мотив за негирање Покоља има утемељење у размишљању да је он увреда за хрватски народ, па поједини душебризници са српске стране („чувари братства и јединства“) настоје удворнички да удовоље хрватским фрустрацијама о бескрајној кривици.

Не треба заборавити да су Нијемци на један технолошки хладан начин ликвидирали Јевреје. Избјегавали су да непосредно виде жртву како умире, већ су је на један опскуран начин убијали гушењем у гасним коморама и „душегупкама“. Отуд код Јевреја израз „Шоа“.

Латиновић треба да зна да узрок овако монструозног геноцидног понашања треба дакле тражити у менталном и карактерном склопу оданог вјерника и позитивног римокатолика, који у честим контактима са свећеником једноставно мора да прихвати његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновјерцима, јеретицима и шизматицима.

Управо наведене категорије вјерника и “невјерника” биле су и жртве хрватсkog геноцида, који због монструозности треба звати ПОКОЉ u NDH 1941-1945.

Како сам већ навео, Латиновић је објавио двије скромне монографије локалног садржаја и 12 научних радова (чланака), не улазећи у научна истраживања глобалних историјских процеса, нарочито заобилазрећи идеолошко-политичка кључна сучељавања ватиканског римокатолицизма (пресудни утицај на ментални склоп римокатолика тзв. Хрвата) и грађанског либерализма (пресудно утицао на ментални универзални склоп српског народа).

Школовање му је протекло у довијању како да на најлакши начин обезбједи научне дипломе. Докторирао је на некаквој „Школи историјских наука у Сан Марину. Латиновић ми је причао 2014. на научном скупу у Бањој Луци (поводом годишњице почетка Великог рата) да би се желио преселити у Београд и запослити на факултету или некаквом институту. Ја сам га савјетовао да је боље за њега да остане први у свом мјесту са својим народом, него да иде у београдску авантуру. И испоставило се да сам био у праву.

Латиновић је сада ванредни професор, „све и свја“ на Филозофском факултету у Бањој Луци, на ком храбро предаје пет-шест предмета (не знам како све то постиже).

Какве се струке и науке држи др Латиновић када живи у свијету историографских лажи без историографских иновација, достигнућа, без сумњи у лаж историографије хрватства, без пропитивања занемарених и кужних тема.

Због наметнуте глупе дилеме – покољ  или геноцид – поклоници геноцида се „жесте“, не знам из којих разлога.

Нико жив не брише термин геноцид, само се питање бестијалног убијања Срба конкретизује именовањем, Покољем.

Остају и геноцид и Покољ. Зар то треба да се нацрта“ да би било јасно?

Питам се  зашто се Латиновић и њему слични тако не „жесте“ када се пред нашим очима утемељује хрватство у Петроварадину (проглашењем Јелачића за Хрвата), или када се канонику Ивану Антуновићу, који се изјашњавао као Буњевац – Србин римокатолик, подиже хрватски споменик од стране Жигманова, иако се Србија посљедњих година залаже за рехабилитацију буњевачке народносне заједнице у Бачкој.

То што се десило у Суботици је директна штета буњевачким настојањима да коначно пониште диктаторску одлуку Јосипа Броза из 1945. године (о хрватству Буњеваца).


[1] Латиновић се није одмакао од антисрпских кривотворења југославенских монархолиберала (типа Ферде Шишића, Виктора Новака и др) и Брозових соцреалиста који су пропагирали антисрпску хипотезу да су се „агресивни Срби под турским притиском населили на имања хрватских феудалаца (непозната појава у историји), и при том им нису хтјели плаћати феудалне даџбине, па су се тзв. хрватски феудалци користили разним принудним средствима. Латиновић је, даље, заговорник хипотезе о масовном досељавању Срба у 16, па чак и у 17. вијеку у западне, по њему хрватске области. Наиме, оно што је фрапантно за „свеучилишног“ професора Латиновића, он изгледа у потпуности вјерује у фантастичну (измишљену) „Хрватску средњевјековну државу“, када за њу пише да је престала постојати 1102. године и да је потпала под Мађаре, а од 1527. под Хабзбурговце. Он одбацује тезу да су Срби аутохтон народ у западним српским земљама, али подржава хипотезу о насељавању Срба и Хрвата у 7. вијеку (без документарне основе). Очито је да он не чита (а требао би то да ради као свеучилишни професор) радове проскрибованих аустријских (њемачких) историчара, хроничара, картографа Фридриха фон Таубеа,  барона Бартенштајна, Георга Кола, Хајнриха Бергхауса, и српских академика Милоша Милојевића и Пантелију Срећковића, по којима су Срби прастановници југоистока Европе, Паноније и данашње Њемачке (Лужички Срби, Полапски Срби и други). Они у већини тврде да су Хрвати (Хрбати, „Планинци“) само једно од српских племена, што истиче и словеначки филолог Копитар. Поред кривотворене историје о фамозном насељавању Срба и Хрвата(о којем нема никаквих докумената), студентима Републике Српске би требало презентирати (дати на размишљање) и ове „хипотезе“ о Србима као балканском пранароду, које ипак имају много веће утемељење од прича о сеобама у VII вијеку и о хрватској средњевјековној држави. Ипак Латиновића не треба у потпуности  оптуживати: треба кривити одабир професора који су долазили са београдског Филозофског факултета и ширили антисрпске кривотворине, као на примјер проф др Раде Михаљчић који је својевремено писао о средњевјековном хрватству, о шиптарском илиризму, односно о везивању српског илирског имена уз Шиптаре и друго. Треба истаћи да су сви раније поменути аустријски (њемачки) историчари и хроничари  национални појам Илира, илирске идеје, везивали уз српски народ. Појам „Бошњанин“, „Бошњак“ за Латиновића има државно (политичко) значење а не етничко (народносно) значење везано за Србе. Он превјеравање Срба 1941. не назива прекрштавање већ покрштавање, као да се ради о невјерничком паганском народу итд. Ово су само неке непрецизности у његовом научном, да не кажем стручном изражавању.



2 КОМЕНТАРА

  1. Мислим да се овдје потпуно непотребно отвара полемика око терминологије и како означити геноцид над Србима у монструм творевини ендехазији.
    И ту се вјештачки подмеће дилема, покољ или геноцид. Геноцид над Србима у монструм творевини ендехазији, по монструозности никад забиљежен у свјетској историји, се десио и нико од Срба а и пристојних мислећих људи то нема право оспоравати.

    Наравно да је добро прије било које иницијативе или реализације идеје (па и око назива Покољ) „посавјетовати се са науком и струком“ како то сугерише прозвани Латиновић.
    Но проблем је што „наука и струка“ превише ћуте о тој нашој великој трагедији, један недопустив игнорантски однос према геноциду над Србима у ендехазији толико да, а како то примјећује Василије Крестић у приложеном видео-клипу, у Србији немамо меморијални центар посвећен српским жртвама у времену ендехазије.

    И сада оне који предано раде да култура заборава не одбесе побједу међу Србљем, прикупљају документацију, видео материјал, архивске снимке, организују дане сјећања на Јадовно и друга српска стратишта ваља прозвати користећи бесмислене поводе или прозивке како нису исоричари већ стоматолози, и тако све то укаљали и обезвредили.
    Па и ако неко греши, уради то боље, исправније, напиши више текстова, књигу о том времену и страдању српског народа, осмисли боље меморијални центар који је узгред тек у фази оснивања, критиковати је лако, ваља нешто и урадити.

  2. Можда би најбоље, најпрецизније било искористити термин “ ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА НАЧИЊЕН ПОКОЉЕМ“

Коментариши