Никола Врањковић: Будућност је ужасна и равна, досадна

Млади бендови су данас престали да размишљају да песма треба да има и текст и музику.

Разговарала Александра Ђурђевић

Рекао нам је ово, приликом гостовања у Дервенти на Дак бич фесту, Никола Врањковић, музичар, текстописац, продуцент и вођа београдског алтернативног музичког састава Блок аут. Он је рекао да је велики проблем младих бендова у томе што данас немају против чега да се боре.

– Има превише бендова.Чини ми се да свако ко има компјутер мисли да може да да себи за право да свира и мислим да им је тешко данас. Сматрам да им је теже него што је раније било нама, јер више немају против чега да се буне или боре. Мислим да је тај бунт јако тешко изразити, јер се све затворило. Више не знаш ко је ко, ко се за кога борио, ко је злочинац, ко је херој… Уопште сва та прича о Европској унији, све те глупости, то је сад једна лутрија, али то је лутрија без бунта. Будућност је ужасна и равна, досадна.

Кога бисте, од млађих бендова, издвојили на данашњој музичкој сцени?

– Има много младих бендова који знају шта хоће и који знају да направе добру и музику и текст. Поред нас овдје ће наступати један специфичан бенд, то су Болесна штенад. То је бенд за који нико не зна како није победио у Бањалуци пре две године на једном фестивалу, а могуће је захваљујући мени, јер сам их ја познавао па нисам хтео да гласам да им дам највећу оцену, тад сам био у жирију у Бањој Луци, а сад ми је жао гледајући какви сад безвезни бендови пролазе у Бањалуци задњих годину-две дана. Сматрам да су Болесна штенад бенд који се пробија својим песмама.

Имамо неколико тих бендова у Србији који су тренутно страшно занимљиви, јер у Србији од Рамба Амадеуса па до неког Бед копија или Ајс Нигрутина, који је био једини сатирични безобразник у том неком времену, па је постојала рупа где није било смешних бендова. Не мислим овде смешних на некакав глуп начин, већ правих интелигентних хумористичких бендова, као што је некад било Забрањено пушење или Рамбо Амадеус и тако даље. То се тренутно дешава у Србији кад постоје Болесна штенад, кад постоји Пикник, као можда носилац свега тога, Перо Деформеро, који се мало баве народном музиком, али су стварно занимљиви и ту је још неколико бендова који постају стварно велики хумористички бендови, плус пет-шест заиста, заиста јаких ауторских бендова.

Шта мислите о регионалним музичким листама, попут оних на МТВ домаћици и слично?

-Ми се на МТВ не појављујемо. Мислим да је МТВ најбитнији за ове наше квази другаре, то су ти хумпа-цумпа-балкан-етно-фолк-рок бендови којих има доста и који предњаче на МТВ-ију. Певају шаљиве песме о томе како је нама тешко, како овим некима није тешко, како ћемо ми њима нешто, да ће они нама ово или оно. Немам појма, не слушам ту музику, али МТВ је добар за те неке ска реге бендове и на крају публика која воли да то послуша дође то и да погледа. Ја сам то гледао на неколико фестивала на којима сам радио тон.

Mислим да је то горе од народне музике али могуће је да ће неко кад прерасте степен тих неких бендова да се заљуби у неке нове Мајке или неке нове Партибрејкерсе, што је ипак окосница рокенрола на овим просторима. Aли, људи не размишљају више на тај начин, о неком ауторству, а то је зато што је можда баш тај МТВ и слични, криви јер једноставно они не размишљају на прави начин о музици.

На чему Блок аут тренутно ради?

– Ја уствари не знам на чему ми тренутно радимо. Договарамо се да ли ћемо да снимамо још неку песму, вежбамо нове песме. Посљедњих петнаест које смо изводили нисмо никада снимили. Кад људи кажу шта планирамо, планирамо да свирамо где год можемо. Албуме смо престали да издајемо од 2004. године и то нам је само помогло да што више свирамо, да се окренемо себи и да једноставно нико више нема никакву зараду од наших идеја, наших стихова и наше музике. Ово лето не свирамо много, можда неких седам до осам концерата све заједно, закључно сад са Бир фестом који затварамо у недељу, Партибрејкерси су претпоследњи, ми смо последњи, што смо тражили то због техничке организације и лајта који смо организовали за тај некакав специјалан стејџ.

Како бенд функционише?

-Сада некако добро функционишемо. У моментима кад смо нешто имали радити нисмо баш толио добро функционисали, а сад како доста путујемо, свирамо, јако добро функционишемо и јако добро функционишемо на бини. Уредни смо, брзо се намештамо, имамо добре техничаре и то нам даје могућност да вежбамо неке нове песме на техничким пробама што раније нисмо радили, а што раде неки страни бендови, па смо то од њих научили. Гледамо да нама буде што пријатније.

Одакле црпите инспирацију за текстове пјесама?

-Па ја имам мало инспирације у задње време, не пишем пуно. Некако се све те песме праве, крчкају, варе, тек онда угледају светло дана.Углавном се шездесет одсто тих песама баца. Могли смо до сада да снимимо албума, нека тако просечна, али нама то више није требало и онда нам остају само те најважније песме. Битно нам је да свака следећа песма буде важнија од претходне и да има тај рок трајања који је велик. Тако смо дошли до те задње, која се зове Марбург и која је стварно мени лично јако важна. Везана је за Марибор, град који јако волим, а два пријатеља су ми у року од три године умрла у том граду.

Колико је организовање фестивала попут „Дак бич феста“ значајно за једну мању локалну заједницу?

-Ми смо први пут овдје конкретно, а свирали смо много тих. Ја волим свјежину, све што се дешава поред воде и мени је много лепо. Било какав догађај који је добро организован је значајан, али претпостављам да што је мања средина и што је средина имала више компликација, што у рату, што послије њега, да је сваки овакав покушај херојски.