Никола Лазаревић: СМРТ ЧОВЈЕКА И (НЕ)ЧОВЈЕКА

ДУЖЕ ВРИЈЕМЕ НИСАМ ПИСАО КОЛУМНЕ, НЕКАКО У ПАР РИЈЕЧИ, ИЛИ У ПАР РЕЧЕНИЦА ПОШАЉЕМ ПОРУКЕ НА МОМ ФЕЈСБУК ПРОФИЛУ И ТАЧКА.

недеља, 11 априла, 2021 / 11:51

САД ИМАМ ПРОБЛЕМ ?

Није да нисам имао о чему писати, напротив, једноставно ми се није дало, сад имам проблем, акумулирало се много тога, ипак, два случаја су добила предност над било којом другом причом.

Наиме, двоумио сам се да ли да пишем само колумну о човјеку, само о (не)човјеку, или да напишем нешто о човјеку и (не)човјеку???

Значи, мој повратак у писану ријеч су обиљежила два смртна случаја.

Први случај, за мене препун туге и љубави према човјеку у правом смислу ријечи, то је одлазак лингвисте са најљепшим изговором и најбољим порукама младим људима, легенде већ за живота, омиљеног творца најгледаније емисије у историји РТРС, чувара нашег индентитета, великана и једног од путоказа српском роду, ненадмашног професора Милорада Телебака.

Други случај је смрт Јована Дивјака, (не) човјека који је за лажну славу продао своју официрску част, (не)човјека који је издао државу којој се заклео на вјерност, (не) човјека који је издао свој народ и осрамотио своје српске гробове, (не)човјека који је по сваку цијену тражио своје мјесто у историји, макар то било и најгнуснијом издајом, (не) човјека који је (по)служио ратним циљевима исламских фундаменталиста и остварењу Алијине Исламске декларације, (не) човјека за кога никад нико не би чуо, осим да је рецимо у новинама објављена кратка вијест како је тамо неки официр опљачкао војни магацин.

ДИВЈАКОВИМ, ИЛИ МИЛОРАДОВИМ ПУТЕМ?

Нису ове смрти поменутих за мене само чињеница, него путоказ, наиме, деведесетих година као родитељ, спортиста, хуманиста и већ познати борац за животну средину, био сам као и свако добронамјеран за нормалну БиХ.

Чињенице су биле неумољиве, Југославија се распала, договор унутар БиХ је морао бити постигнут, није се могло другачије него да се прихвати тзв. Кутиљеров план, односно, да се БиХ мало другачије уреди-кантонално, да три конститутивна народа тиме добију гаранције на остварење својих права, што би свакако резултирало сувереном и међународно признатом БиХ, све уз сагласност три народа који су БиХ као федералну Републику у Југославији чинили.

Да се то испоштовало не би било рата, не би било данашње дејтонске БиХ, у Сарајеву би живјели Чола, Кемо, Џиновић, Куста, Брега, Неле, Ђура и остали врхунски умјетници свих вјера.

То нису само необориве чињенице, то је била стварна жеља огромне већине српског, као и жеља велике већине нормалног муслиманског и хрватског народа, да не говорим о тзв. осталим.

Нажалост, то не би по вољи муслиманских и хрватских представника у власти, не би воља оних који су о судбини та два народа одлучивали тада и који одлучују данас, значи, мирна Босна тада не би по вољи фундаменталистима, болесницима око Туђмана, као и њиховим менторима.

Одбише прихваћен историјски договор три народа, прво фундаменталисти, а онда и острашћене будале које су представљале хрватски народ у БиХ, па умјесто кантоналне и мирне Босне, изазваше тотално беспотребни грађански рат.

Рат у коме није било невиних на свим странама, изазваше крвави сукоб три народа у коме страда скоро 100.000 људи, све да би ти манијаци и слуге туђих интереса на крају добили дејтонску БиХ, односно, много мање него су добијали Кутиљеровим планом и мирном, међународно признатом БиХ, државомк која би постојала уз апсолутну сагласност свих народа и свих њених грађана.

Значи, ко је изгубио, ко добио тим ратом, нека се запита некадашњи муслимански народ и данас "бошњачко цвијеће"- Хрвати у Федерацији.

Неважно, за ову причу мени је важно данашње понашање и размишљање српског народа, српске интелигенције, па на крају крајева и српске политике.

Зато ја данас хоћу да упоредим смрт човјека и нечовјека, све као путоказ народу коме припадам, а уједно да пошаљем искрену и добронамјерну поруку другим народима у дејтонској БиХ.

Поштовани Срби, Бошњаци и Хрвати:

– Срби нису хтјели рат, на њега су натјерани, данас је БиХ сложена државна заједница састављена од МХ Федерације (на основу Вашинготнског споразума из 1994. године, одразом воље државотворног муслиманског и хрватског народа) и Републике Српске (одразом воље државотворног српског народа), те као таква је међународно призната под именом Босна и Херцеговина

-немојте поштовани Срби насједати на причу о грађанској БиХ, немојте тражити у српском роду нове Дивјаке и очекивати да ћете срећно живјети у грађанској БиХ, нити ви поштовани Хрвати и Бошњаци можете промијенити ток историје који су скројили ваши изабрани представници

-данас поштоване комшије у дејтонској БиХ српски народ свој пут зна, он је пут поштовања других, пут поштовања дејтонске БиХ и поштовања највећих вриједности које је донио савремени свијет, али је то такође пут очувања суверености српског народа и српског индентитета, пут одгоја здраве, хумане и спортске нације, пут одгоја српске младости која искрено поштује друге и другачије, али и пут српске младости која зна своју историју, баштини своју традицију и љубоморно чува свој индентитет, све идући у корак са новим временом

ДРУГИМ РИЈЕЧИМА, СРПСКИ НАРОД НИКАД НЕЋЕ И НИКАД НЕ СМИЈЕ ИЋИ ПУТЕМ (НЕ)ЧОВЈЕКА, НАПРОТИВ, НАШ ПУТ ЈЕ ОСТАО ПУТ ЧОВЈЕКА