Никола Дабић: Никад више нећу исту грешку поновити

Без много увода јер знамо сви за овај случај, ја сам подржавао захтјеве родитеља од првог дана, онако снажно и емотивно. Нагласак на емотивно.

Протести су се омасовили, идем и ја на њих да подржим мислећи да радим праву ствар. Убрзо затим постајем дио масе, аплаудирам, долазе набоји емоција и љутње и фрустрације због неправде, због система, корупције и сва она прича класична која се врти овдје већ 30 година.

Полицајцима показујем средњак иако ме они никад у животу нису видјели нити чули а ни ја њих. Називам их убицама, иако ти људи нису убили никога већ нормално живе као и сваки други човјек. Али то су сви говорили па говорим и ја.

Међутим, како вријеме иде, говори Драгичевића су постали расути, оштри, и морам признати претјерани. Још тада сам знао да то није у реду говорити и да није у реду хушкати народ са рушењем власти, државе, са називањем полиције и свих службеника саучесницима у убиству, али нисам хтио признати то себи јер сам емоционално био везан за тада већ култни статус оца преминулог сина који је у праву у вези свега. А није био ни близу.

Убрзо затим кренуло је његово гостовање по свим могућим антисрпским медијима укључујући како стране тако и медије из федерације беха. Република Српска и њене институције су пљуване на све стране, што су ти медији једва дочекали да би тим путем радили на дестабилизацији Српске водећи се мотивом рушења власти која је "убила дијете". Муслимани су већ увелико долазили на протесте, организовано са аутобусима. Нашироко се говорило и причало о унитарној БиХ, о правној држави (ах тај вјечити недостижни појам) и о Српској као реметилачком фактору који сада ево и убија властиту дјецу.

Тада сам се напросто трзнуо и одлучио да своје емоције смирим и препустим ствар свом мозгу који је вриштао говорећи "иди кући". Престао сам подржавати тај скуп јер је он постао политички алат све са читавом опозицијом, хрпом НВО агентура и медија и са увијек познатим лицима активиста који вјечито говоре једно те исто и не скидају се са грбаче родитеља као паразити.

Други разлог престанка моје подршке је тај да је Давор нажалост изгубио компас и кренуо причати ужасне глупости, ширити лажи и дезинформације о милион ствари махајући познатим УСБ-ом на којем је био неки "доказ" тврдећи да он зна ко је убица. Али не зна. И није имао доказа.

Наравно да су ко зна какве службе а и опозиција њему испрали мозак са ко зна каквим обећањима јер је родитељ мртвог дјетета очајан и пристаће на сва обећања. Дакле највећи лешинари су управо ти људи који користе те родитеље као средство револуције.

А то средство је јако моћно због статуса велике жртве. Због осјетљивости. Јер ко год конструктивно критиује такве родитеље, одмах добија емоционално набијену оптужбу да су безосјећајни монструми. Јако моћно оружје. Наравно као и статус непогрешивости вође тј. родитеља.

Али нажалост кад би сви људи узимали правду у своје руке и радили шта желе, свијет би постао анархија. Отприлике баш као сада у Србији гдје имамо једног родитеља који јавно позива на насиље и пријети да ће бити крви до кољена, која изводи циркусе по улици и плеше са разноразним усташким НВО. То мени не личи на жалост.

А њено понашање нећу да коментаришем из поштовања према губитку. Боже ме опрости, знам да ћете рећи како се људи на различите начине носе са губитком али ја ћу вас питати зашто остали родитељи не глуме револуционаре по улици и не пријете крвљу? Зашто друга мајка бива нападана од тих истих блокадера само зато јер не жели да циркуси по улицама? Кад се сјетим само најодвратнијих реченица које су управо ти емпатични блокадери упућивали тој жени и другим родитељима, не буде ми добро.

Многи чудних ствари се дешава. Само желим да кажем да је та жена под нечијим утицајем и вјероватно добија инструкције и савјете. Стварно мислите да нека служба која има стотину људи и сваки човјек од тих стотину има квоцијент интелигенције преко 140, не би препознала потенцијал мајке погинулог дјетета? Па довољно је обећати тој мајци да ће одговорни бити ухапшени одмах по доласку нове владе и тај јадан родитељ ће урадити све да би се то остварило. А колико тек обећања и лажи се могу пласирати родитељима, о томе да не причам. Будите само креативни мало и поразмислите о свему.

Од Правде за Давида остало је шачица политичких активиста, махом аутошовиниста и усташа најтеже категорије који и даље зарађују ту и тамо преко леђа мртвог Давида. А ја сам остао са јако важно лекцијом препознавања разних субјеката који су експлоатисали моја осјећања и моју жељу за правдом, моју младост и незнање, моју незрелост и моју пристрасност, моју исхитреност. Ја те емоције и дан данас имам, имам и исту жељу за правдом, хвала Богу. Али сам постао исувише опрезан и не мјерим трипут већ пет пута.

Никад више нећу исту грешку поновити.