Нико од нас није довољно Гаврило

Тихи је лахор пирио када сам, на стогодишњицу атентата, силазио низ Бистрик. Пише: Вукашин Беатовић Многи су људи, остављајући Сарајево, са собом понијели само ту благу свјежину коју јутром разноси с Требевића. Рану у души, показало се, нису лијечили успоменама. Видали су је углавном заборавом. А ја сам заправо тек стигао у град. Само на […]

субота, август 9, 2014 / 12:30

Тихи је лахор пирио када сам, на стогодишњицу атентата, силазио низ Бистрик.

Пише: Вукашин Беатовић

Многи су људи, остављајући Сарајево, са собом понијели само ту благу свјежину коју јутром разноси с Требевића. Рану у души, показало се, нису лијечили успоменама. Видали су је углавном заборавом.

А ја сам заправо тек стигао у град. Само на дан. Као скоро сваки пут што чиним.

Дугачка Ферхадија била је пуна разнородног свијета. Ријечи њихових језика преплитале су се међусобно и стапале се тако, у сувише гласан крик, што ко гуја отровница гмиже између зграда. Гмиже и вреба да уједе.

Ех, зашто Босна није широка равница, земља без одјека, да барем од пролазника не чујем оно што не желим?!

Свједочим да Сарајевом још није прошао онај коме ништа не могу злокобни одјеци ријечи, тежих од црне земље, што без сигурног правца, као авети, лутају улицама. Зато се више и не чудим кад ме нађу, као једног од непожељних, и кад сву своју тежину пренесу на моја отворена бојишта, да се борим. А ником скривио нисам.

На аутобуској станици сам дочекао пријатеља из Бањалуке. Били смо пред репликом Згошћанског стећка, када ми је с лица спао поглед младе буле, коју сретох на сат ранијe, испред катедрале. Плава сурма с њених очију пратила ме колико и мирис кашмира с њеног кафтана.

У причи што кораке не зна прођоше нам улице и жути трамваји. Наједном, пред нама, у старинским парадним колима, сједио је младић у аустријској официрској униформи са почетка двадесетог вијека и до њега дјевојка, у бечком дворском руху са дамским кишобраном у руци.

Помислих – Боже мој, да ли је брат наш, Гаврило, прије тачно сто година, на истом овом мјесту и у исто ово вријеме у њих гледао овако као ја сада?! Не, сигурно. Он то није могао да гледа. Извадио је пиштољ и… Сви већ знају исход.

Тражио сам људе са погледом сличним моме, и чекао да се неко дрзне, да узвикне присутној маси – Ви сте се овдје скупили да величате окупатора моје земље!

Планине му ријечи не би упиле. Сигурно би свако слово јасно одјекнуло, баш као што још увијек тамо, са врха Маглића, одјекују пуцњи Гаврила Принципа.

Али не. Осим тишине било је погледа пуних пркоса и немоћи. Баш у тих неколико метара тијесне сарајевске улице, најбоље се види да смо залуд проћардали зајам што су од Бога добили наши преци, и слободу коју платише толиким жртвама.

А нико од нас није довољно Гаврило!

Како је само жив стих што је Дара Секулић о истом овом ћошку написала: „Јер, овдје је свака ријеч изговорена неспоразум срчани.“

Другог објашњења немамо…

Прије него што смо оставили Сарајево, хтјели смо да чујемо топ са Жуте табије и езане који оглашавају вријеме ифтара. Нисмо их дочекали јер се сунце, тог првог рамазанског дана, касно угасило на врховима каменитих чаршијских мунара.

У сутон смо сједили на табији, а доле испод нас свирала је Бечка филхармонија. Причали смо о Бања Луци и Романији, о рату и миру, о Сарајеву…

Погледи су нам остали заробљени унатраг.

Вијугаве калдрме под Вратником остаће заувијек ту гдје јесу, да нас чекају. Вјечно ће се дјеца и унучад по њима учити ходу и животу. Можда ће и наши дјечаци што долазе, опет вјеровати да им припадају, као и она земља, онај ваздух и оно небо над Сарајевом.



0 КОМЕНТАРА

  1. „Тражио сам људе са погледом сличним моме, и чекао да се неко дрзне, да узвикне присутној маси – Ви сте се овдје скупили да величате окупатора моје земље!“

    Hm, razumljivo i rodoljubivo, ali hajdemo malo pogledati brojčane fakte iz popisa koje je za svoje vladavine pravio taj okupator. Prvo što je zanimljivo da su u trenutku AU okupacije pravoslavci činili oko 42% stanovništva i na prostoru BiH ih je bilo više nego muslimana. Činjenica je da je to rezultat 415 godina osmanske vlasti nad Bosnom koja je započela u trenutku kada broj pravoslavnih crkvi na prostoru Bosne bio višestruko manji nego broj katoličkih crkvi. Da ne govorim o crkvenom porezu koji su u dosta dugom razdoblju osmanske vlasti katolički vjernici morali plaćati pravoslavnoj crkvi – ne sa željom da kažem da je bilo dobro, da su osmanlije bili „merhametli“, već da dopunimo činjenicama neku priču o tome kako je u toj osmanskoj Bosni na kraju njihove vlasti većina stanovništva bila pravoslavna. Uslovi života za te pravoslavce koji su živjeli pod vlašću osmanlija nesumnjivo su bili teški kao status svakog kmeta pod čizmom bilo kojeg feudalca, ali ponoviću, dok je u Evropi vladao princip „čija zemlja toga i vjera“ – većina stanovnika u BiH u vrijeme dolaska AU su bili pravoslavci.

    Ali drugo je još zanimljivije – za tri decenije AU vlasti broj pravoslavnih stanovnika u BiH se sa 500 000 povećao na 825 000 hiljada. Zadnji popis je iz 1910. pa nije pogrešno pretpostaviti da je u trenutku Gavrilovog pucnja ta cifra bila blizu barem 900 000 stanovnika pri čemu su pravoslavci i dalje rasli u ukupnom procentu zastupljenosti u BiH.

    Uporedimo, dvije decenije postojanja Republike Srpske, „kao vekovne težnje“ i stanje u populaciji prevoslavnog (sada srpskog, ali svejedno – brojevima to nije važno), stanovništva.
    Šta se dešava sa populacijom u odnosu na one tri decenije trajanja srpske pravoslavne zajednice u Bosni i Hercegovini koje su završene Gavrilovim pucnjem.

    Toliko je bečki car proganjao pravoslavce – i toliko je Gavrilo bio heroj srpskog naroda – jadna budala koja je zaustavila najprogresivnije doba u postojanju svog naroda.

  2. Промашен вијек, промашен пуцањ, бачено сто година у вјетар, и отворена најмасовнија клаоница на Балкану. Жалосно, али тако је. Из оног времена, почетка прошлог вијека једна генерација полетног народа у експанзији бачена пред цијеви и топове од Цера, Колубаре, Галиције, Буковине, Добруџе, Соче,..до Кајмакчалана. Катастрофа. Толико велика катастрофа, да се и та пирова побједа Југославија, претворила у потпуни пораз и дебакл свих надања.

Оставите одговор