dysko
Није злато све што сија
Неко је некада рекао да је за успјех потребно два или пет посто талента, остало је рад. Али, да без тих два или пет посто сав рад не вриједи. Неко је још рекао да прави таленат пронађе свој пут. Било би то лијепо да је сасвим истинито. Можда је и тачно то са правим талентом, […]
Неко је некада рекао да је за успјех потребно два или пет посто талента, остало је рад. Али, да без тих два или пет посто сав рад не вриједи. Неко је још рекао да прави таленат пронађе свој пут. Било би то лијепо да је сасвим истинито.
Можда је и тачно то са правим талентом, али нико није прецизирао који је и какав је то пут. Рецимо: на некој чуки, у недођији, негдје у сред ничега (како би рекли Енглези), роди се неко талентовано дијете, на примјер за музику. И као његов таленат ће пронаћи пут? То "пронаћи пут" значило би да га чека Миланска скала, Метрополитен опера. Неће, не може. Таленат без јаке лоигистике заврши у некој рупи, некој каљузи у којој се прилагоди мјерилима средине, па тако колоратурни сопран пјева „гаре“ и сличне понижавајуће пјесмуљке.
Има талената у разним областима, али када се на телевизији говори о њима, а прича није у дневнику, онда је у питању неки умјетнички таленат. Ови из дневника су углавном математичари са неких олимпијада, које служе да изрекламирамо своју дјецу, па да нам их неко одведе, а да им ми онда скандирамо у катарзичном трансу. Када тај наш математички таленат неповратно оде од нас, ми постанемо јако поносни што га је одвео тај либерално-демократски запад. Само потпуно идиотска држава може пустити најбољу дјецу да јој оду, а ми не само да пуштамо, него се и радујемо што нам их одводе.
Него, да се вратим на умјетничке таленте. Њих нам нико не отима. Мора заиста да буде у питању нешто посебно, па да нам пробирљиви запад отме такво чедо. Имају и они тих и таквих својих талената.
На телевизији се непрекидно врте неки забавно-такмичарски програми у којима пјева „и малено и големо“. Ми немамо такав програм, али има ова наша, а сусједна држава, па се и ми забавимо. Уствари, има неки такав програм који је наш, али није код нас. Он је код ових што као нису наши, али су са нама.
Успјела је та наша, а сусједна држава да организује спектакуларне програме који забављају регион. Иако сломљена, на кољенима, хронично разапета између истока и запада, амбивалентана по питању личног доживљаја да ли је злочинац или жртва, осиромашена и ојађена, невољена од многих, успјела је по максими „хљеба и игара“ да забави не само своје гледаоце него и ове који нису њихови, а опет некако и јесу.
Огромне продукције, организација, маркетинг, спонзори, највећи ниво гледаност… Лудница! Гледам ту дјецу, омладину. Пјевају, није да не пјевају, талената к’о у причи. Похвале жирија превазилазе границе разума. Устају, клањају се, пљешћу, узвикују „браво“. Предвиђају им блиставе каријере. Посипају се пепелом пред талентима анонимних пјевача. Диве се, плачу, вриште, као да су постали Американци. Дјеца у чуду, трепере, сјаје им се окице. Не могу да вјерују. Хипностисана родбина већ види свог најмилијег на насловним страницама свих новина, као госта у свим емисија, у прескупим аутомобилима, са огромним рачунима у банкама и сламарицама. Сви су у екстатичном трансу. И навијачи и пјевачи и жири и публика. Експлозија. А послије експлозије – облаци се размакну, јасно се види тишина и пустош, а понекад буде и сунце на хоризонту.
Спознаја на нивоу малог обичног човјека колико има талената, а колико успјешних пјевача може да буде отрежњујућа. Или наши гледаоци мисле да није било талената док се није почео организовао reality програм. Није него. Било их је и биће, али авај, таленат није услов за успјех. Како рече онај неко – то је само два до пет посто. Остало је рад, само нико не рече какав рад. Не кажем да не треба вјежбати тај свој таленат, унапријеђивати га, учити нове пјесмице… Само то није свих оних деведесет и нешто. Рад којим се стиже до успјеха подрзумијева пуно тога неписаног, пуно грубог, немилосрдног, беспоштедног, прљавог. Е, тај дио рада је онај гивикт на теразијама који одлучује на чију ће страну превагнути и да ли ће звијезда бити рођена.
А умјетник је најчешће осјетљива душа, танана, слаба, лако ломљива. Па када се на такву нејач навали бреме овог наглас неизреченог рада, хоће живот да сломи, згази, понекад и прегази. Често ни најславнији, ни најуспјешнији немају таленат као ова омладина која пјевуши на такмичењима и сања славу и новац. Није им сметао мањак талента за врхунску каријеру, јер су добро одрадили оних деведесет и кусур процената.
Било би добро када крену похвале овој несрећној омладини, која не знају шта их чека на путу славе, да им додијеле једну малу сову, чисто као симбол мудрости које ће им требати више него таленат, али и као симбол усамљености, нечастивог и сила мрака. Зато је важније умјетничке таленте поздрављати са „срећно“, него рударе, јер на путу којим су кренули има више метана, угљен-моноксида, земљотреса и одрона него у било ком руднику на свијету.