Ни пакт ни рат
Независне новине и Глас Српске објавиће серију текстова о улози НАТО-а у изградњи безбједности и очувању мира на територији коју чине земље чланице, као и о томе шта БиХ добија приступањем том савезу, које су предности чланства у овој организацији, те у којој фази је процес прикључивања БиХ. Пише Марко Шука На њихове аргументе зашто […]
Независне новине и Глас Српске објавиће серију текстова о улози НАТО-а у изградњи безбједности и очувању мира на територији коју чине земље чланице, као и о томе шта БиХ добија приступањем том савезу, које су предности чланства у овој организацији, те у којој фази је процес прикључивања БиХ.
Пише Марко Шука
На њихове аргументе зашто у НАТО ја ћу се трудити да одговорим и да Вас подсјетим зашто НЕ.
Скоро све структуре политичара у Републици Српској су радиле или макар пристајале на планове о прикључењу том војном савезу. Данас у Србији постоје они који отворено заговарају ту опцију, називајући то цивилизацијским искораком. Наводећи како се за ту опцију борио и равногорски покрет. Такве ставове вредновали су бирачи.
О самом пакту можемо рећи да се приближио просјечном људском вијеку. Сада је већ шездесетпетогодишњи старац који је заборавио разлоге стварања. Не би да умре, па тражи непријатеље, јер су они једини разлог за битисање. Ако је некада то био савез који је бранио капиталистичко поимање живота. Тај систем вриједности, или простонародно иметак оних који су га вијековима стицали на неплаћеном људском раду. Но то није тема.
Међутим шта је постао, након пропасти непријатеља тог западног свијета. Након нестанка тих „безбожника, некадашњих и садашњих шизматика и њихових сателита.“ Отан је опстао. Сателити као сателити. Када су изгубили једног потражили су новог газду и постали демократе. Постали су или бар тврде да јесу антифашисти.
НАТО данас има 28 чланица. Пољска, Мађарска и Чешка Република су приступиле савезу 1999. године када је обиљежавано 50 година постојања. У нови миленијум ушао је пријемом нових чланова, па су 2004. пакту приступиле Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка и Словенија. Пет година касније ту су и Хрватска и Албанија.
Данас представници Пољске причају о користи коју имају од НАТО пакта, о томе да су они превазишли несугласице са Нијемцима. Бјежећи од Руса утрчали код другог господара. Заборавили су број Јевреја међу тим жртвама, које су опростили нацистима. Заборавили су и логоре и ослобађање радом. Сад раде у Њемачкој, то је добра Њемачка и никада нису били са њом у сукобу, одувијек су у сукобу са Истазијом. Совјетске споменике руше. СССР и Стаљина изједначавају са Хитлером и Рајхом.
Што се тиче Словака, они су опет на страни на којој су били за вријеме Другог рата. И они нас позивају да дођемо у НАТО. Оно што не схватају ни они, а ни они који те изјаве преносе у нашим новинама је да ми посједујемо дух и свијест о слободи.
За ту ријеч тај идеал и сан које не знамо да цјенимо као ни здравље док га не изгубимо. О слободи смо маштали, говорили, писали, гинули за њу и о њој пјевали. Колико је само пјесама настало инспирисаних том једном ријечју која је за неког ништа а неком све. Дучић каже да су све пјесме настале инспирисане љубављу, отаџбином и Богом. У нашем случају треба додати и слободу. О слободи пјевају само они који знају шта је ропство. Њемац и Енглез тога није свјестан. Они нису били без ње, они су је другима отимали.
Рационалисти или бар они који мисле да то јесу су након мог првог текста, гунђали како су сви већ у НАТО – у. Како када и ми постанемо, нећемо више ратовати. Неће нас нико напасти. Каква наивност! Слична оној када је Карнеги, амерички индустријалац и хуманиста сматрао да рата више неће бити јер је бесмислен, а убрзо након оснивања његове задружбине и чувеног писма избио Велики рат.
Опет након тог великог сукоба, док се наша држава опорављала од рата, док смо бројали мртве и обнављали куће, мислећи да наступа мир и благостање. На Рајни и Мајни се правило оружје, ковали су се планови за велики продор на исток. Смишљани су програми и идеологија која у својој лудости ишла тако далеко да је створила индустрију убијања, онако прецизно и хладно како само германи знају.
О споразимима као гараницији мира
Бугарска је потписала са Краљевином Југославијом споразум о вјечном пријатељству 1937., а та вјечност трајала је до ’41. таквих споразума је мноштво. Са Италијом смо потписали политички споразум 25. марта 1937. У њему се између осталог каже:
„Члан први.
Високе стране уговорнице обавезују се да ће поштовати своје заједничке границе, као и поморске границе обеју држава у Јадрану; и у случају да једна од њих буде предмет неизазваног напада од стране једне или више сила, друга страна се обавезује да се уздржи од сваке акције која би могла бити од користи нападачу.
Члан 2.
У случају међународних компликација, и ако се Високе Стране уговорнице споразумеју да су њихови заједнички интереси угрожени, или да ће моћи бити угрожени, оне се обавезују да се догове о мерама које ће предузети да би их очувале.“
Ваљда знамо како се то завршило.
Дакле потписани документи некима не значе ништа. Дио су преваре, замазивања очију сопственој и свјетској јавности. Макијавелизам у оном најогољенијем смислу је одавно дио политике како латинског свијета у прошлости тако и англосаксонског у данашњици. Самим тим, да ли је уговор са НАТО- ом заиста гаранција мира? Хајде да сада ставимо на страну емоције иако то не треба да радимо, али само на тренутак будимо хладно рационални:
Је ли Мађарска данас мање агресивна према Србији и Србима? Какви су њени захтјеви? Шта Бугарска тражи од Србије? Јесмо ли са Албанцима у добрим односима? Да ли се кроз однос са Албанцима огледа и наша политика према Македонији која је добим дјелом зависна од албанских интереса. Јесу ли Власи Србије заправо Румуни како тврде из Букурешта?
О односима са Хрватском излишно је говорити. Ето све су то НАТО или потенцијалне НАТО земље. Са свима њима граничимо. Против неких смо много пута ратовали.
Ко може да пређе преко свих отворених питања и да каже, „када будемо дио НАТО пакта неће бити рата?“ Тај неко губи додир с реалношћу и здравим разумом. Ко може да тврди да неће бити рата унутар тог истог пакта? Ни један здраворазумски аргумент не постоји.
Сада је питање морала хоћемо ли да приђемо том савезу и да занемаримо исправност борбе у два рата, као и исправност одбране од бомбардовања 1999. Све друго су шупље приче, перфидно замазивање очију, наводним економским користима, стандардима и сл.
Не треба њима индустрија ни Србије ни Републике Српске па можда ни топовско месо, ту су Бугари, Румуни, Албанци. Њима треба тријумф над духом и вољом нашег народа.
Генерал Александар фон Лер је свједочио на суђењу након рата о 6. Априлу 1941. “У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку у Београду, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно. Библиотека је била важна због тога што је у тој установи сачувано оно што је вијековима чинило културни идентитет тог народа. Фирер нам је наредио да уништимо српску интелигенцију и да обезглавимо Српску цркву…”
Паметном доста.
Марко, аферим на аргументима. Бољи си него Милован Дрецун из најславнијих дана.
А сад лијепо објасни шта си хтио рећи.
Марко, хвала Вам на текстовима.
Симче, не призивај страну чизму јер када страна чизма дође она не пази да ли ће да упрља тепих, оштети паркет и сл.
Такође, када страна чизма дође, она се прво ријеши онима који су јој помогли да дође. Тако нпр. сада имаш случај Ивановић Оливера. Призивао је страну чизму, био против барикада, за „интегрисане прелазе“, а заправо границе, за укидање институција државе Србије на КиМ, а данас је, када је чизма дошла и заокружила своје дјеловање и простор, паркет и тепих којим се креће, ту гдје јесте. То кажи и Вуку.
Поздрав за тебе.
*оних
Закон о одбрани, који је између осталог усвојила и скупштина РС, у члану 84 каже да је наше опредељење улазак у евроатлантске интеграције. Мн оги посланици тада закон нису ни читали а за исти су гласали. Данас само безвезе лупетају како ће се спроводити референдум о уласку у НАТО,што је невиђена глупост.
Оно што нико неће да види је чиљеница да Додик жели свим силама у НАТО! Ту чињеницу потврђује и акција независних и гласа српског који нам причају о љепоти НАТО пакта, шта да се ради таква директива.
Заљшто не пишу о злу које носи та терористичка организација.
Да ли је за почетак довољно ако вам кажем да су нам ти злочинци трајно загадили воду,земљу и ваздух осиромашеним уранијумом
Ања, ниси добро размислила. Страна НАТО-чизма гази БиХ и Косово баш зато што Срби нису у том савезу. Да јесу, Косово и БиХ би опет газила НАТО-чизма, али домаћа, српска.
Okvirno se slažem sa navodima autora, a primarno zbog toga što sam protivnih tih „evroatlanskih integracija“ na ovakvim „osnovama“ (arhaičnom lutanju). No, moram uputiti jednu ozbiljnu primjedbu. Doduše, autor se više pita, nego što konstatuje, ali navodi: „…савез који је бранио капиталистичко поимање живота.“. Već korištenje termina „branio“ podrazumijeva nasjedanje na podvalu kakva je decenijama podastirana ostatku čovječanstva. Imperijalni kapitalizam se nikada nije materijalizovao kroz formu „branjenja, štićenja“ i sl., nego samo ofanzivnog, bezobzirnog i krajnje nehumanog napadanja, razaranja, uništavanja.
Savjet za nacionalnu bezbjednost SAD je pod brojem 21/47 još 1947. godine donio odluku o razbijanju FNRJ, ČSSR i SSSR, a dvije godine kasnije (1949.) formiran je NATO kao glavni instrument realizacije te odluke (dakle, razbijanja). Varšavski pakt je formiran 1951. i to samo kao nužan (iznuđen) odgovor na ovaj razbijački instrument. No, razbijačke napade na neku zemlju ili savez nikada ne smijemo posmatrati samo kroz prozmu oružanog djelovanja ili oružanih (vojnih) komponenti SISTEMA bezbjednosti. Taktiku da protivnika istovremeno napadaju političkim, financijskim i obavještajnim putem, sve dok kod njega ne proizvedu totalnu dezorjentaciju, nesposobnost za odbranu i čak autodestrukciju, Britanci su odavno razvili, a američka obavještajna zajednica (Central Intelligence Agency) je formirana tako što su prve agente obučavali Britanci još tokom II sv. rata.
Razbijanje protivničkog Istočnog bloka, ali o geopolitičkih odnosa uspostavljenih nakon II sv. rata, započinje tzv. Niksonovim zakonom o ukidanju „zlatnog standarda“ iz 1971., pa odlukama Bilderberg grupe iz 1973. o izazivanju svjetskih kriza manipulacijama cijenom nafte, pa „petro dolarima“ i ino. Sredinom 70-ih godina Amerikanci razvijaju niz strategija oružanog djelovanja u vidu „kontrolisanih ratova“ (npr. rat niskog intenziteta – Pravilo FM 100-20, nama „tako poznat“). Zatim početkom 80-ih razvijaju niz specijalnih taktika (poznatih kao FID tehnilogije, primjena meke moći i sl) izazivanja unutrašnjih političkih sukoba kod protivnika (opet nama tako poznatih). U pitanju je „Maršalov plan II“ (po Endju Maršalu zv. Joda), a njega prate odluke Savjeta za nac. bezbjednost 54/82 i 133/84 (poznatija kao Politika prema Jugoslaviji). Sveukupno svjetskim ekonomskim krizama, instrumentalizovanjem političkih opozicionih stranaka, secesionističkih pokreta, financijskim malverzacijama, medijskom satanizacijom i štokakvim necivilizacijskim sredstvima početkom 90-ih godina stanovništvo država Istočnog bloka dovedeno je u stanje krajnjeg haosa i dezorjentacije, pa je uopšte smiješno nazivati „tranzicijom“ ono šta je uslijedilo.
Kako sam ranije pisao Britanci su dva sv. rata izazvali sukobljavanjem Rusa (Slavena u širem smislu)i Germana, u kakvima je trebalo da se iskrvare u mjeri da se ne mogu suprostaviti poslijeratnoj britanskoj (kasnije priključenoj i američkoj) globalnoj dominaciji (a posebno nad prostorom Evroazije). Ovaj posljednji sukob (Treći sv. rat ili treći „korak“ u uspostavljanju kontrole nad Evroazijom) u biti je zamišljen kao unutarslavenski sukob. Ova strategija okvirno je zamišljala izazivanje unutrašnjih sukoba na dvije razine:
– prvo, na ideološkoj (komunisti-antikomunisti)
– drugo,na etničkoj (obzirom da Istočnim blokom su dominirale brojne etničke zajednice slavenskog korpusa naroda, koje se nikada nisu razvile kao nacije).
To što je većina država bivših članica Istočnog bloka danas pristupila NATO i kako svog glavnog „neprijatelja“ posmatraju Moskvu, a zar to nije upravo potvrda ovoga što navodim? Danas (u stvari odavno) zapadnoevropske članice NATO saveza nisu američka „udarna pesnica“ protiv Rusa, nego su to „braća“ Poljaci i slični (žalosno!).
U tom kontekstu treba posmatrati i pitanje Ukrajine. Marko odlično uočava „mlaku“ reakciju Njemačke na ukrajinska dešavanja. Današnja Njemačka odlično balansira između dvije najveće svjetske vojne sile (Merkeleva kao da je od Broza učila „zanat“). U stvari pomaganjem ujedinjenja Njemačke Rusi su u biti stvorili pretpostavke za stvaranje EU (Njemačka je generator te integracije), pa se to može tumačiti i kao svojevrsno stvaranje „tampon zone“ između sebe i Amerikanaca. Nesporno je da Amerikanci imaju ogroman uticaj na širenje Evropske unije (oni su direktno involvirali Rumuniju, Bugarsku, Hrvatsku i druge zemlje zarad svojih geostrateških interesa), no, tu moramo uobziriti i uticaj Brisela i BERLINA(!). Dakle, koliko god Amerikanci bar polovinu članica EU direktno konfrontirali sa Rusijom, toliko Njemačka to „amortizuje“ kroz svoj uticaj (ili rusko-njemačke projekte). Ukrajina je izuzetno važna za Sjeverni tok (najvažniji rusko-njemački projekat) i tu je Njemačkoj mnogo važnije snabdjevanje gasom, nego „prijem“ Ukrajine u EU. Uostalom, kako ono kažu „Njemačka je ekonomski div, a bezbjednosni miš“ tako da je njeno oslobađanje od britansko-američkog višedecenijskog vojnog protektorata uvjetovano ruskom „zaštitom“. Njemačka jeste decenijama čkanica NATO, no samo je služila kao prostor za američke vojne baze, a sama nije smjela razvijati vojne resurse, pa je to klasičan protektorak kakvog se svako normalan nastoji osloboditi (a u tome joj samo Rusi mogu pomoći). Time Njemačka nema aman nikakvog interesa od širenja NATO (njenog protektora), nego je raspad tog vojnog saveza upravo pretpostavka njenog potpunog oslobađanja. Dakle, ulazak Ukrajine u EU nema nikakve veze sa kakvim kvalitativnim promjenama ove evropske integracije, nego se svodi na pitanje da li Amerikanci preko ovog novog „satelita“ izbijaju na ruske granice. Nebitno je da li otvoreno ili „zamotano“ se to otvara – ali u biti ovdje je pitanje da li će Ukrajina pristupiti NATO.
I samo još nešto! Eto mnoge Srbe je iznenadio njemački stav da Srbija neće biti primljena u EU prije 2025. godine. Većina članica EU kalkuliše sa 2020. godinom, a „mrske Švabe“ to pomjeriše za još 5 godina. No, u čemu je tu kvaka? Na Srbiju i BiH se vrši ogroman pritisak da uđu u NATO, i to kroz te „evroatlanske integracije“. Ove naše „munjene“ vlasti bi o’čas posla dinijele odluke o pristupanju NATO, ako im se da jasan signal da će do 2020. biti primljene u EU. No, Njemačka to pomijera za 5 godina, pa time i odlaže „pitanje“ pristupanja Srbije i BiH u NATO. Ta 2025. godina se u geopolitičkim odnosima već „pozicionira“ kao ključna iz razloga što je proračunato da će do tada Kina razviti svoje vojne kapacitete do nivoa sposobnosti da se direktno konfrontira sa Amerikancima. U biti čevječanstvu je dojadila ta britansko-angloamerička pljačkaška „hunta“ i samo se čeka „dostojan“ protivnik koji će ih vratiti na njihova ostrva, a kako stvari stoje – tu se od Kineza očekuje najviše. Doduše, Putin je trenutno najveći globalni politički „igrač“ (čak i u domenu kineskog vojnog razvoja), a kako „stvari stoje“ moguće je da odluči i ne čekati „braću“ Kineze. Naime, dešavanja u Kaspijskom bazenu (najviše oko Sirije) i ova oko Ukrajine pokazuju da ni Amerikanci (pa i uslovljavanje Srbije i BiH za ulazak u NATO) „nisu naivni“ jer ukazuju da ovi pokušavaju „slomiti“ Ruse prije nego Kinezi ojačaju (primarno uz rusku pomoć, dakle, „dvije muve jednim udarcem“).
Daj Bože da griješim, ali meni ovo sveukupno „smrdi“ na jedno novo globalno krvoproliće, ali eto nadam se da u svijetu još postoji dovoljno mudrosti da se izbjegnu američke „projekcije“. Eto mnogi pregovore sa Kosovom nazivaju izdajom, a pitam da li uobziruju jednu malu „sitnicu“? Početak prošle godine započeo je proslavljanjem 100-godišnjice albanske državnosti i to nizom velikih skupova na kakvima su jasno izrečene teritorijalne pretenzije prema Makedoniji, Srbiji i Crnoj Gori. Na Balkanu teritorijalne pretenzije smiju ispolavati samo oni koji imaju direktne instrukcije SAD i niko drugi. Poznatom taktikom „štapa i šargarepe“ Šiptari su dovedeni u Brisel i, najvažnije, ZAĆUTALI o teritorijalnim pretenzijama. Mogle su se Srbija i EU (čitaj: Njemačka) oglušiti na takvo albansko ponašanje, ali time se rizikovalo izazivanje novog oružanog sukoba na Balkanu kakav Amerikancima danas baš odgovara iz niza razloga. Za sada sukob je izbjegnut, ali ni do teritorijalnog povezivanja Srbije i Grčke, odnosno EU i Grčke, i dalje neće doći jer to Amerikanci nikada neće dozvoliti. Može Velja Ilić graditi Koridor 10 koliko god hoće, ali on se završava tamo gdje Amerikanci odluče (zato su i zadržali direktnu kontrolu na pojasu Albanija-Kosovo- makedonija). Oko tog Koridora su vođena dva svjetska rata (radi njegovog sprečavanja), i to se nikada ne smije zaboraviti. Ta zamisao sa se autoputevima i željeznicom „vozakaju“ ljudi i robe od Berlina, preko Beograda, Atine, Ankare, do Bagdada, sa aspekta britansko-angloameričkih globalnih interesa mora ostati samo „nedosanjani san“. Mogu da se „vozakaju“ pomorskim koridorima, kakve kontrolišu Ameri, koliko im volja, a ako to pokušaju kopnom (kako je jevtinije, brže, kvalitetnije) – zna se, NOVI RAT.