Нестала (Gone, baby, gone)

Бен Афлек је јако талентован редитељ и глумац. Иза себе има пар сјајних остварења, па апелујем да се заборави период када се проституисао по романтичним комедијама и био узор за идеалног зета и за нешто што ће настати касније, а зове се Иван Босиљчић.

субота, април 14, 2012 / 07:34

 Пише: Драган Вучић

Главна улога је рођени брат редитеља, у филму приватни детектив који се бави проналажењем несталих особа. У радничком кварту Бостона, који, поред, погађате, Ираца, насељава и остали амерички полусвијет, нестаје четворогодишња дјевојчица. Млади детектив и његова атактивна сарадница/партнерка бивају ангажовани од стране породице да пораде, заједно са полицијом, на овом случају.

Детектив је, иначе, локални дечко, одрастао у овој криминогеној заједници, па, за разлику од полиције, зна одмах гдје да загризе. Да у душу познаје све своје комшије најбоље илуструје његов одговор дат на питање да ли познаје мајку дјевојчице: ”Онако. Ја сам био први разред, а она четврти. Пушила је Мајку Гулију који је тада имао 14 година и био још невин.”

Истрага почиње да се врти и долази до локалних дилера, мајке дјевојчице и украдене торбе пуне пара. Дјевојчица се, наводно, утопи у језеру приликом неуспјешне размјене. Случај се закључи тако што Морган Фримен, овдје шеф одјела за нестале особе у полицији, неукаљан као што смо од њега и навикли, одржи слово о моралу, патњи и одговорности и да отказ. Приватни детектив, пак, превише добро познаје своје комшије да би се помирио са оваквим исходом. Нестаје још једно дијете, овога пута дјечак, и истрага поново почиње.

Нема ничега спектакуларног у овој причи. Углавном ствари које сваки дан читамо у црној хроници. Углавном дрога, алкохолизам, проституција, корумпирана полиција и поремећени породични односи. Углавном ствари које се сваки дан дешавају око нас. Овај филм и наша свакодневница дијеле и главну тему филма: полно и физичко насиље над дјецом. Док пишем ово, падају ми свакојаке приче на памет – од оних за које се сазнало, па биле на телевизији, па били умјешани неки директори и социјални радници, па појео вук магарца, до оних које се тихо причају, а у њима се помињу и неки који воде ову земљу.

Не причам ово тек тако. У крају у којем шетају тетовиране бркајлије у каро кошуљама, наркомани и којекаква багра и у којем ординирају надимци попут ”Велики Дејв” или ”Осредњи Патрик” је и за очекивати да се овакве ствари догађају. Жалосно је то што је за очекивати и то да се на полицију више нико не може ослонити јер, као и код нас, полиција воли да проводи своје хирове и огриза у корупцији.

Радња је јако добро осмишљена. Нетипично за амерички филм, и дијалози су јако добро разрађени и неусиљено духовити. Наглашени реализам и упечатљиво приказану биједу америчких ”вајт треш” насеља такође ријетко виђамо у њиховим филмовима. Ако је то, пак, деси, онда ће вјероватно бити да је филм рађен по некој јако доброј књизи, као и ово. Да се зна, ово је један од три екранизована дјела америчког писца Дениса Лехејна, човјека који је и сам одрастао у чемери насеља попут овог и углавном пише о догађајима у њима.

Запитам се, понекад, како да наша књижевност са помало превиканим педигреом никако не успијева да избаци некога ко ће, на умјешан начин, попут поменутог господина, писати о свакодневним проблемима, баш овим, из новина. Вјероватно би тада неко сјетио да сними и понешто о том и да нас поштеди екранизација урбаних прича и наварене раје из блокова, са једне стране, односно тридесетих година прошлог вијека, финих манира, олдтајмера и господина са почетка текста, са друге.

Да за добар филм није потребна нека бог зна како луда и необична идеја, видимо и овдје. Уосталом, није толико ни битно то о чему се у причи ради, већ начин на који је то испричано.



Оставите одговор