НЕПРИЈАТЕЉ (NEPRIJATELJ)

Привлачан мотив о појављивању Сотоне међу људима, искориштавају и српски редитељ Дејан Зечевић и сценариста Ђорђе Милосављевић у филму "Непријатељ".

А куд ће боље мјесто за Нечастивог до Босне, и посљедњег рата.

Рат је готов у "Непријатељу". На неком брдашцету у полусрушеној кући борави неколико војника Војске Републике Српске са задатком да деминирају околни терен. У напуштеној фабрици у близини налазе зазиданог човјека, који је ту већ неко вријеме без хране и воде, али не без дувана.

Он, хроми Даба, представља назнаку прве ведете зла, мада не директно и са одређеном сценаристичком задршком, да се остави гледаоцима да сами донесу суд, јер каже се у филму, сасвим јасно да је Даба и ментални болесник.

Ипак, са ауром "Платоновог Демијурга, творца и уништитеља, изазивача свог зла на овом свијету", он доноси немир међу другове. Један се одмеће и касније пуца на своје;један тако погине; један се затвара у ајфоров контејнер, један полуди исто тек онако и изгори – паметни наизглед остају војник звани Гузица, командант Цоле и његов највјернији друг, бивши студент филозофије. Који оде право кроз мине да побиједи страх.

Даба је сличан карамбол већ учинио у поменутој фабрици, гдје је прво чекао да се двије војске покољу, па је онда завадио оне побједнике међу собом, па су се исклали. Једног од њих, Муслимана, након што му ране друга Јована, заробљавају ови наши деминери. Он то све исприча. Сви му невјерују, али осјећају.

Да ли је зло донио "неко" или је оно као дијете искона овог свијета и дио људског бића, које управља стварима и људима па се они убијају међу собом, само пробуђено условима?

Прелаз са нормалног стања међу друговима у стање лудила изгледа као да му фали пар степеница, али ускоро остају само главни командант, један војник, Даба и дјевојчица Даница која је ту дошла, јер то је била њена кућа. Њена улога није превише јасна. Крену кроз мине, након што се (на Дабин помен) ту појаве овце па их очисте. Испостави се да је војник Гузица, који је с њима, поставио мине накнадно и гдје их није било. Зло је и њега водило, а то је урадио јер се плаши војног суда. Наиме, убио је пар цивила.

Убије га командант Цоле у тучи. Слиједи сугестивна сцена. Налазе оног филозофа који је отишао да побиједи страх, без ногу, испод нечег што личи на поломљен дрвени Христов крст. Дјевојчица даје команданту цвијет и одлази – јер – Ђаво је имао и другу мисију. Она му се смије.

Командант и Даба’ настављају кроз сиве, тихе, пејсаже. Камера и кадар овдје бриљирају. Утисак нам је измјештен из окружења у којем се радња дешава – Човјек и Зло у свијету. Човјек је сам уствари? Ко кога води, ко се против кога бори? Командант враћа Шејтана иза зида, у мрачни амбис и затвара вратима. Овај га пита: "Зар стварно мислиш да ћеш са овим постићи нешто?" (парафраза)

Остаје ту да сједи – опет фотографија ради тишином и крупним пахуљама. Штета што није више таквих кадрова током филма.

Улога команданта добро је сјела Александру Стојковићу Пиксију, Вук Костић као филозоф и његови најбилижи друг, такође је добар. Драгана Маринковића видимо као Мацу. Такве су му форе и говор. Славко Штимац тих, подсјећа на своје улоге раније. Тихомир Станић глуми оног који је био зазидан. Од сцене до сцене, добро му сједне реплика или израз. Негдје је могло и боље. Марија Пикић, глумица из Требиња, могла је дати и више, да је улога била таква.

Погледати, због теме и идеје. А наши глумци су у главним улогама.

Улоге: Александар Стојковић, Љубомир Бандовић, Вук Костић, Драган Маринковић, Марија Пикић, Тихомир Станић, Стефан Бундало, Славко Штимац

Редитељ: Дејан Зечевић; сценаријо: Ђорђе Милосављевић