Немања Видић: Општа издаја српске ћирилице

Срби против ћирилице

Пре петнаестак година написао је текст "Срби против-ћирилице", са завршном реченицом "Док буде ћирилице биће и Срба" (1). Знао је да мора наступати "мекано", тј. са ћирилицом као примарним писмом, што подразумева да постоји и оно друго латиничко које се не спомиње али влада, а не писати о ћирилици као једином српским националном писму. Али ни тако бенигни текст тако угледног научника није хтео да објави нико други осим "Гласа православља" Црквене општине Дервента.Телебак је добро знао да је српска лингвистика још од 1954. ( Новосадски књижевни договор Срба и Хрвата) запљуснута србохрватсвом, и да ће после коначне осеке у српским земљама остати само хрватска латиница.

У Новом Саду 1,5% ћирилице

Предвиђање Телебака се обистинило у толикој мери да је пре две године председник Матице српске проф. др Драган Станић избројао у некој улици у Новом Саду укупно 1,5% ћириличких натписа. Био је запрепашћен таквим налазом, као да су он и Матица дуго одсуствовали из Новог Сада, па нису били упућени у право стање ствари. Међутим, Матица је била стално у Новом Саду, а он је њен председник у другом мандату, што значи да су добро радили за време његовог првог мандата. Али није тако, јер он лично на годишњој Скупштини Матице није дозволио Драгољубу Збиљићу, председнику првоосованог удружења за одбрану ћирилице "Ћирилица" Нови Сад да образложи потребу изјашањавања скупштине о остајању хрватске латинице у српском правопису, јер је то смртоносно по ћирилицу. После тога рекао је Збиљићу да је историја нама дала два писма и има тако да остане. У том правопису је појашњено зашто је и латиница српско писмо – она је остатак из српскохрватског језичког заједништва ( оног из 1954.). Међутим, то заједништво је било у српскохрватском језику и у несрпској држави, док је данас језик поново српски, а и држава је српска па макар и само по имену.

Хрвати могу без српске ћирилице, а Срби не могу без хрватског остатка из заједничког живота- латинице

После комунистичког проглашења језичког заједништва са Србима 1954., ћирилице је било у Хрватској као и раније – само имена железничких станица, односно мало више него у време Павелића – њена потпуна забрана. Ово због тога

што су се хрватски лингвисти, исто као и политичари, надали хрватској држави, учвршћеној хрватским језиком и хрватском латиницом.

-2-

Српски лингвисти и политичари су са још већим жаром наставили да раде за Југославију уместо за Србију, а да би што више удовољили свом другу Титу

замењивали су своју ћирилицу као симбол четништва, прошлости и мрака, хрватском латиницом као симболом братства и јединства са Хрватима и

југословенства. Прешли су Срби да на љубљењ два пута у филмовима, да уместо после пишу након, уместо запете зарез и сл. Радо се пристало на вршење насиља над ћирилицом, па чак и повлачењем из државне управе ћириличких писаћих машина ( осим за македонску ћирилицу), и престанак производње нових , итд. Писмо је било идеолошко питање, па се знало да ће бити смењен председник Владе Србије др Благоје Нешковић и по томе што му је Алексанадар Ранковић приговарао да се још увек потписује ћирилицом. А кад је почела телевизија, у Студиу Београд није било ни слова ћирилице чак ни у школском програму. Било је нормално да омркну ћириличка имена улица, а освану латиничка. Ево сведочења о томе проф. др Милице Грковић из Станићевог Новог Сада , (2):

"Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојеђени грађани отидоше до градске општине, да затраже објашњење зашто је то учуњено у граду са српском већином. Начелник Секретаријата за правне послове који их је примио, и саслушао, одговорио им је: "Немојте мислити да сам ја то наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио Председник градске општине Тоза Јовановић, који је, као што знате, Србин".

Ћирилици је потписана смртна пресуда остављањем у српском правопису и хрватске латинице и у време кад је Србија поново постала држава

Увођењем и хрватске латинице у српски језик српским правописом ћирилици је одузет карактер српског националног симбола, па је она постала само једно од двају средстава за записивање српског језика.Тј., изгубила је функцију носиоца српске колективне националне свести. Током такве седмодеценијске праксе у свести српског народа дубоко је укорењена мисао да је и латиница српско писмо, па ће му остати она ако нестане ћирилица. Томе је увелико допринела и лаж да је Вук аутор и ове латинице, коју деценијма шири понајвише проф. др Петар Милосавцљевић

Имајући у виду поменуту праксу, као и опшесветску језичку праксу да два конкурентна писма не могу опстати у истом језику, остављање у српском правопису и хрватске латинице уз ћирилицу исто је што и држати вучицу и јагње у истом тору. Додуше, вучица би постала доброћудна после многих упозорења лингвиста да је јагње примарно, а њега би сачувале и разне лажне државне заштите.

-3-

Истинска заштита ћирилице је само она која се остварује спровођењем уставног прописа о језику и писму

Захваљујући искључиво професору социологије и права академику Радомиру Лукићу, а никако лингвистима, Уставом Србије из 1990. створена је претпоставка за враћање ћирилице српском народу. По тумачењу самог академика – свугде ћирилица осим у приватној комуникацији. Међутим, лингвисти су то обесмисли тако што су постигли да се законом употреба писма подели на службену ( оно што пише држава) и јавну ( сво остало писање ). И донесен је 1992. Закон о употреби језика и писама којим су предвиђене казне само за некоришћење латинице у мешовитим местима, а не и ћирилице.

Уставом из 2006. донесен је још прецизнији уставни пропис.о језику и писму:

"У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо."

Муђутим, српски лингвисти су пркосили и том Уставу остављањем у правопису и хрватске латинице.

У Републици Српској колонијални управник у БиХ је наметнуо овакав уставни пропис о језику и писму:

"Службени језици Републике Српске су: језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница."

Језик се не зове српским именом, да би се касније у повољном политичком тренутку могао назвати босанским језиком, али што се тиче писма Срби нису закинути ако мисле српски– ћирилица уз језик српског народа, а латиница уз језике друга два народа.

Данашњи елитни српски лингвисти у Србији нису заслужни за постојећи уставни пропис о језику и писму, него су били против истог

Иницијатива за постојећи уставни пропис – само ћирилица уз српски језик, потекла је из удружења "Ћирилица" Нови Сад, онованог 2001..

Лингвиста мр Бранислав Брборић, на функцији помоћника министра културе Драгана Којадиновића у Влади проф. др Војислава Коштунице, одустао је од двоазбучја и у сарадњи са "Ћирилицом" сачињен је предлог референдумског питања за језик и писмо. На референдуму за устав 2006. српски народ се определио само за ћирилицу уз српски језик у службеној употреби.

Матица српска је била против уставног прописа о језику и писму, што је показала неусклађивањем свог правописа са Уставом, односно остављањем у њему и хрватске латинице. Лингвисти су остали при таквом чувању хрватске латинице и приликом израде свог Предлога закона о језику и писму из 2017.. Пошто је Предлог рађен у сарадњи са Министарством за културу и информисање

-4-

за време председниковања Владана Вукосављевића, а није стигао пред народне посланике ни после четири године, могао је бити прикочен само са највишег места.

У сукобу с Уставом Србије српски лингвисти су добили подршку за латинизацију Срба не само од српске државе, него и из Хрватске – од тамношњег лингтвисте проф.др Анте Бежена. Он сматра да Срби у Вуковару немају право на ћирилицу и екавицу, јер су српским правописом поред њих прописане и латиница и ијекавица, а управо су оне на новим таблама у Вуковару. Још је рекао да би одустајање од латинице било језичко насиље, што ће рећи да је добро насиље над ћирилицом, а не и над латиницом.

Коначна издаја ћирилице од стране језичке струке одустајањем од уставног прописа о језику и писму разумљива је и из интервјуа проф. др Александра Милановића, датог Првом програму Радио Београда дана 3. априла ове године, којом приликом је рекао да ће бити контроле у школама у смислу да ли се напоредо користе оба писма.Тиме је он открио да ће правописом, који је у припреми, хрватској латиници бити признато све што је она освојила у српским земљама, односно да ће у њему остати двоазбучје, иако само људима без грама памети није јасно да је оно смртоносно по ћирилицу.

Лажно државно спашавање ћирилице и у Србији и у Републици Српској

Политичари двеју српских држава помпезно су најавили да ће 2021. поводом Дана српског јединства, слободе и националне заставе донети законе спасоносне по ћирилицу.

У Србији је за ту прилику усвојен "Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма". Њега је подробно анализирао проф. др Драгољуб Петровић и назвао га законом за ругање, а овом приликом указује се само неке кардиналне правне недостатке. У њему нема позивања на уставни пропис, нити има појам службена употреба, него се неуставно уводи појам ћирилице као матичног писма, како би се избегло помињање оног другог писма из правописа – хрватске латинице која влада српским земљама, и чија владавина се продужава овим законом, уместо да се штити ћирилица. Претходни Закон о службеној употреби језика и писама имао је појам службености већ у своме називу, и њиме је било прописано обавезно коришћење ћирилице у исписивању назива приватних фирми. А видели смо и од самог председника Матице српске да се управо по тим исписима далеко највише примећује прелазак српског ћириличког лица у хрватско латининичко Али у новом "спасоносном" закону по ћирилицу о томе нема ни трага, па је он изгласан само зато да се неутралише дејство уставног прописа о језику и писму, односно да се питање писма преваром реши као победничко, слично питању Космета.

-5-

Невиђено издајнички закон у Републици Српској

У Републици Српској усвојен је "Закон о заштити, очувању, и употреби језика српског народа и ћириличког писма". Њиме није утврђена апсолутно ниједна мера којом се штити ћирилица, на пример обавезност писања њоме, него се само његовим чланом 8. штити "стандардизовани облик ћириличког писма, поштујући његов интегритет и штитећи његову културну вриједност." Поједностављено: ћирилица нигде није обавезна, али тамо где се случајно и примени мора бити стандардна, што значи да законом није заштићена ћирилица као службено писмо српског језика, него је заштићена латиница као службено писмо бошњачког и хрватског језика. У Закону уопште није поменут појам службене употребе писма, иако је Уставом прописана ћирилица уз српски језик, што значи да, на пример, нису службени документи пресуде судова у Републици Српској које се већ две деценије исписују на српском језику и хрватској латиници, а ћирилицом може само онда ако то изричито затражи неки донкихотски Србин.

Сви политичари у Српској су на речима против сарајевског унитаризма, а овим законом су коначно и недвосмислено потврдили да су издали своју ћирилицу као главног носиоца српске колективне националне свести, и то у корист унитарне хрватске латинице.

Чак је и страна колонијална управа у БиХ уверавала владику Јефрема да се Срби не требају плашити сарајевског унитаризма, јер имају свој кинески зид – ћирилицу, али високошколовани Срби су тај идентитетски одбрамбени зид срушили до темеља.

Предмети закон је апсолутно неуставан јер се њиме нико не обавезује да уз службени језик српског народа користи његово службено писмо, а што је прописано Уставом.

Овај закон је запрепашћујуће издајнички нарочито због тога што је донесен у време када Републици Српској прети постепено укидање, и када су јој национални симболи потребни као хлеб и ваздух. Њено политичко вођство, као и интелектуална елита у целини, нису дорасли овом историјском тренутку јер су одабрали да се индивидуалност српског народа не чува ћирилицом као српском националном вредношћу, него хрватском латиницом као унитарном вредношћу. Кад у закону нема обавезности коришћења ћирилице, онда се њиме показује лажна брига за њу. Тиме је његов смисао апсолутно супротан члану 3., у коме се за ћирилицу каже да "представља темељ културног и националног идентитета".

Српска елита подржава лингвисте и политичаре у латинизацији Срба

Осим незнатног броја људи из удружења за одбрану ћирилице од школованих Срба, не постоји случај да се неки познати школовани Србин јавно супротставио двоазбучју. Али зато има много примера да су данашњи најугледнији Срби својим

-6-

јавним наступима показали да ћирилица нема значаја за српски народ. У томе је највише предњачио проф. др Мило Ломпар својом књигом "Дух сампорицања", штампаном у великом тиражу, и то у 12 издања. Осим што је супротно Уставу Србије написао да је и латиница српско писмо, предложио је да се питање писма изнесе на политичко тржиште, па ком опанци ком обојци. Кад је Ломпарова издаја ћирилице показана на једном родољубивом сајту путем коментара, реакција посетилаца је била готово никаква, што ће рећи да је Ломпар погодио расположење и памет српске родољубиве интелигенције.