Немања Видић: Директорима свих средњих школа у Републици Српској

Њена обавезност је препуштена слободној вољи појединаца, који имају само обавезу да користе стандардни облик тог писма, ако се за њега уоште и определе. Супротно том закону, чланом 7. Устава Републике Српске прописана је службена употреба језика српског народа, језика бошњачког народа и језика хрватског народа. И још је додато да су у службеној употреби ћирилица и латиница. Разумно је закључити да службенст значи и обавезност, те да се ћирилица користи уз српски језик, а латиница уз друга два језика.

Па иако на показани начин српској држави није стало до српског писма, она није прописала да њена просвета не сме да примењује уставни пропис о језику и писму. То је веома важно, јер се у њој српска младост може определити за српску ћирилицу учењем од професора, или за хрватску латиницу њиховим ћутањем.

У време кад је Аустро-Угарска владала Босном и Херцеговином тако што је у њу доселила 254.000 латиничких католика ( академик Милорад Екмечић) како би она постала већински католичка, било је забрањивано српско име језика и његова ћирилица, али је мало писмених Срба – углавном учитељи, попови и трговци – успело да одбрани право на свој језик и своје писмо.. Али данас је ћирилица у највећој опасности икад, јер су школовани Срби током читавог минулог века губили националну енергију на идејама југословенства, комунизма, интернационализма, глобализма и разних других изама штетних по српску идеју, па њу данас треба бранити од најшколованијих Срба.

Кад би Република Српска уистину била српска, свакодневно би народ дожињавао ћирилицу као српску светињу, национални симбол и непробојни одбрамбени штит, потребан држави као хлеб и ваздух , чиме би се непријатељима показало да знамо које су наше вредности, и да поседујемо зрелост културом самоодрживог народа. Јер се у данашњим околностима српски народ не може бранити оружјем, него само културом неговањем националне свести својом

-2-

културом. У таквој државној културној политици ћирилица би требала бити државно питање од највећег значаја , и у том смислу би обавезала просвету прикладним наставним програмом. Међутим, текстом у прилогу овом допису "Државни опроштај од ћирилице у Републици Српској" показали смо да је Законом о заштити језика српског народа и ћириличког писма држава пустила ћирилицу низ воду, препустивши њену судбину вољи појединаца.То је крајње лоша порука народу да она више није национална вредност, па нема ни националне штете у настављању њеног замењивања хрватском латиницом. Данас Република Српска није забранила ћирилицу као некад туђа држава Аустро-Уграска, али овај њен закон води истоме – нестајању ћирилице. Зато је данас потребно бранити ћирилицу и од српских лингвиста и од српске државе.

Знајући да су два писма у српскохрватском језику од 1954. до распада Југославије, а онда и у српском језику од тада до данас, свела ћирилицу на улицама Новог Сада на 1,5%, а на улицама у Републици Српској на још мањи проценат, ваљда би сваком нормалном човеку требало бити јасно да два конкурентна писма не могу да опстану у једном језику. Засад двоазбучје српску ћирилицу води само на српска гробља, а временом ни тога неће бити. Ово тим пре што ни нигде другде у свету не постоји случај да је неко добровољно увео конкуренцију своме писму, с намером да буде замењено туђим. Додуше, то сатирање ћирилице није било добровољно у комунизму, али јесте данас.

Па кад је држава већ дигла руке од ћирилице, будимо достојни српског имена снажењем у народу већ готово изгубљене свести о њој као носиоцу српске националне самосвести, српског националног достојанства, самопоуздања и самопоштовања. У том смислу остаје нам просвета као једина нада, али и најмоћнија по утицају на омладину. Ово тим пре што је Уставом Републике Српске питање писма језика српског народа решено повољно по ћирилицу, а поменути закон је неуставан због укидања њене службености, тј., обавезности.

Међутим, и таквим неуставним законом није ништа прописано против ћирилице, па је просветним радницима остављена могућност да својим утицајем на омладину развију свест о ћирилици као једином српском писму.

Прво почети од тога да школе комуницирају са државом, родитељима и осталима искључиво ћирилицом.

Нарочито професори српског језика ( или језика српског народа, како је Уставом Србима наметнуо колонијални управник БиХ) и историје, могу да учине највећи утицај тиме што ће рећи ученицима да је српско писмо само ћирилица. Треба им рећи и то да је тако прописано Уставом Републике Српске, а закон не треба ни спомињати јер је Устав изнад њега. Наравно, професори ће њоме писати на табли, а такође ће захтевати да се писмени радови пишу тим писмом.

-3-

Од других наставника и професора је довољно само то да на табли користе ћирилицу и да захтевају да се тим писмом пишу радови на српском језику.

Можда ће професоре српског језика збунити уџбеник др Љубомира И. Милутиновића и мр Желимира Ж. Драгића "Настава граматике и правописа" (рецензет проф. др Радмило Маројевић),у којем на страни 83. пише "Оба писма су равноправна" Нити је тако нешто негде прописано, нити то постоји у стварности, јер у њој апсолутно влада хрватска латиница. Равноправност писама била је проглашена само у време комунизма 1954. Била је и лажна и неизводива чак и да је постојала добра воља да се то оствари, а ње није било, него су се Срби у Југославији били определили за хрватску латиницу, као данас у Републици Српској и Србији.

Ако се буде радило како је овде предложено, ученици ће учити своје родитеље које је српско писмо, па они можда своју фирму неће исписати хрватском латиницом.

Треба обратити пажњу на следеће:

1 У српском народу је у време комунизма и југословенства дубоко укорењена свест да је и латиница српско писмо, па онда народ мисли да не треба бринути због нестајања ћирилице, "јер је нама Вук смислио и латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица". Вуково ауторство латинице је лаж која је лансирана у време комунизма како би се српски народ навикао на латиницу као друго српско писмо, те да се тиме обогатио И данас ту лаж шири још само проф. др Петар Милосављевић.

2. Не треба веровати данашњим језичким ауторитетима да српски народ не може без хрватске латинице, а проф. др Душко Певуља чак рече на ТВ да је он за латиницу ако два писма не могу да опстану у једном језику. Ауторитети нарочито указују да је српском народу неопходна хрватска латиница због учења енглеског језика. Да је то обична глупост види се по примеру Русије у којој нема хрватске, пољске, чешке или неке друге латинице, а ипак се учи енглески језик.

3. Све мере за очување ћирилице које долазе од језичких ауторитета, уз остављање хрватске латинице у српском правопису, коју су тамо они устоличили, тј.уз даље трајање двоазбучја, значе њихову лажну бригу за ћирилицу. Права им је намера да народ не препозна освајања хрватске латинице у српским земљама, него да исту доживљава као своје друго писмо. Зато они никад не спомињу хрватску латиницу у српском правопису, нити кажу да ли ћирилицу треба вратити српском народу да она понова влада (академик Радомир Лукић), па испада да се залажу само за повеће њеног присуства у јавности за који бедни постотак.

-4-

Треба разумети да су ти ауторитети својим "научним" ставомо два српскаписма погрешно учили и политичаре, па су они зато могли сасвим безбрижно и без икаквог отпора неуставним законом послати ћирилицу у "тмине историје" (проф. др Драгољуб Петровић). Они су струњаци у очувању ћирилице у оној мери у којој су је и сачували – мање од 1% у Републици Српској. Уосталом, рекли су све о себи у Матици српској тиме што су после трећег избора за преседника проф.др Драгана Станића на њеном меморандуму написали ко су изабрани часници, иако би сваки свестан Србин требао знати да су хрватски часници спроводили геноцид над српским народом у Републици Српској Крајини. (Видети у прилогу).

Реаговање школа на ову иницијативу биће објављено у нашој књизи, па молимо њихове директоре да одговоре да ли је и када ова иницијатива разматрана на наставничком колегијуму, те да ли ће се поступити по њој. У књизи ће бити наведено како се која школа огласила, или се уопште није огласила по овом националном питању.

Срдачно Вас поздрављамо, и желимо да осетите радост чинећи добро за српску светињу – ћирилицу!