Неле Карајлић: А ко је за кога навијао у Сарајеву

За Сарајево су навијали скоро сви Муслимани. Говорило се: боја феса, боја дреса. Јавна је тајна била да је муслиманска чаршија та која је сакупљала злато да се остане у лиги седамдесет и неке или да се задржи неки велики таленат још коју годину у шехеру.

Наравно, нису само Муслимани навијали за Сарајево. То су били и они "градски Срби” чији су преци еволуирали, отишли са земље и постали државни чиновници, просвјетни радници, административци. Али, они су одавно престали да буду Срби. Постали су Југословени. Ријечју, одродили су се од основног српског ткива, које је послије Другог рата углавном остало на селу. (Српско ткиво градских трговаца и занатлија разјурено је и уништено много раније и њега историја више неће имати прилику забиљежити. )

Када би ме преврнуо наопако и мучио најстрашнијим методама, не могу да се сјетим ниједног Хрвата који је навијао за Сарајево. Има их сигурно, али ја их не знам. Хрвати су навијали или за Динамо, уколико им је коријен везан за централну Босну, или за Хајдук, уколико су Хрвати херцеговачког типа. Чувен је био графит на путу за Мостар, испред тунела у Брадини, на коме је писало НДХ: Напријед Динамо и Хајдук. Њихово декларисање било као и свим критичним историјским моментима стопроцентно.

Понеки Хрват, залуђен југословенском идејом, будала или отрован локалпатриотизмом, навијао је за Вележ. Били су то ријетки случајеви, који сигурно нису добро прошли у животу. Вележ је један од најстаријих клубова у Титиној Југи. Његов састав из године оснивања чинили су Срби. Касније се то промијенило, као што се промијенио и Мостар.

Сарајевски Хрвати, они чија је повијест била везана за индустрију, руднике и жељезницу, они су навијали за Жељу. Жељо и јесте био тим који је основала удруга везана за ову индустријску грану, а ту су Хрвати били надмоћни. Проценат Хрвата који су играли за Жељу видљиво је већи од процента Хрвата који су живјели у Босни и Херцеговини. А то нешто значи.

Срби су навијали за Звезду. Наравно. Нарочито они из приградских насеља и са села. Звезда је била алтернатива свeму ономе што су они подсвјесно осјећали. Звезда је била замјена за потиснута осјећања. Звезда је била знак идентификације, шљива испод које се окупљају преживјели. Звезда је била крсна слава свих православнима у Босни и Херцеговини.

Свети Никола, Свети Ђорђе, Свети Вид, арханђел Михајло, Свети Илија, Свети Јован… сви су они играли за Звезду.

Тек крајем осамдесетих схватих зашто сви моји нахоревски другови, и Алексићи, и Ђокићи, и Радосављевићи, и Голијанини, и Лазаревићи… сви навијају за Звезду. Када смо дијелили школске клупе седамдесетих година, чудио сам се како је могуће да толики број мојих другова тако добро познаје фудбалере из града стотинама километара удаљеног од њих. Када човјек одрасте, многе ствари му се покажу јаснијим.

Антипод Звезди је био Партизан. Наравно. За њега с навијала сва војна лица и добар дио полиције, без обзира на националност. Партизан је био Југословенско спортско друштво и у свим структурама, од управе преко стручног штаба и играча па до публике, он је морао да испуни тај задатак. Колики је страх комнистичке врхушке био од Црвене Звезде, показује страст којом се бранио Партизан.

Партизан је био специјални задатак, дневна заповијест, тајна лозинка, обавеза која се мора испунити. Тек касније, са појавом Гробара, Партизан се ослобађа стега својих оснивача и постаје општенародни покрет.

Наравно, овај национални пресјек навијача појединих клубова нема никакве везе са играчима и управом тих тимова. Колико год да је Звезда била симбол Српства, она је своје највеће успјехе доживјела са два или три Србина у првих једанаест. На челу Сарајева су годинама сједили Срби и Црногорци, Фрањо Туђман, потоњи предсједник Хрватске, био је предсједник Југословенског спортског друштва Партизан. Да не би Србина Пере Надовезе тешко да би сплитски Хајдук видио Европе, а о мом Жељи да не говорим.

А Жељо? Жељо је мој тим. Основан двадесетих година у оквиру жељезничког савеза, Жељо је око себе окупљао радничку класу. Национално је био шарен, као и радници у то вријеме. Чињеница да је доста Хрвата радило на жељезници, као капацитет наслијеђен из Аустроугарске, привукао је добар дио тог живља да навија за тај клуб.

Но Жељо је, као раднички клуб, имао тон интернационализма, који је, свјесно или несвјесно, у Титово доба привукао велики број младих, национално неоптерећених Сарајлија свих националности, јер је симболисао оно што у фудбалу највише волим. Мали клуб велике историје, пркосан и ведар, са навијачима који га воле, не само због насушне потребе да се буде дио неког тијела, гомиле, не само због потребе да се идентификујеш са нечим, него због чисте љубави, без потрбе да се та љубав показује другом.

(одломак из књиге Фајронт у Сарајеву)