Не прашта што га не убацише: Каргановић наставља о Комисији за истину о Сребреници

Велики буџетски потрошач, о којем сепојавила вијест из бисага владајућих да је под истрагом за утају пореза, има још један вал незадовољства саставом комисије чији није члан. Занимљиво би га било читати да јесте, или да напрасно постане.

среда, фебруар 13, 2019 / 22:26

Пише: Стефан Каргановић


КОМИСИЈА ЗА СРЕБРЕНИЦУ: УМЕСТО РАСЕЛОВОГ СУДА – ИМПРОВИЗАЦИЈА 

Многи потези власти у Републици Српској неразумљиви су изван распона који обележавају, с једне стране, жестоки спољни притисци и претње, а с друге класична неодговорност и провинцијални дилетантизам. Афера у вези са именовањем од стране Владе РС комисија за Сарајево и Сребреницу, са задатком да утврде чињенице у вези са ратним дешавањима, то савршено илуструје.

Пре свега, стиче се утисак – бар што се Сребренице тиче – да је влада по овом питању од врхунског значаја упала у непланирану ситуацију, где се сналази са поприличном тешкоћом. Без обзира на важност предмета као што је Сребреница, влада није имала јасну представу о томе како би требало да поступи. Још мање је имала ишта налик на разрађену стратегију, мада се Сребреница догодила не јуче него пре скоро двадесет и пет година, што пружа више него довољно времена за стратегијско промишљање.

Средином прошле године, на велика звона, влада је изнова закорачила у сребреничку контроверзу опортунистички, са погледом више на тада предстојеће изборе него на суштинску важност материје. Да се подсетимо хронологије догађаја. Мало је вероватно да би у августу 2018. дошло до повлачења по Републику Српску крајње неповољног Чавићевог извештаја о Сребреници без ненамерног доприноса таквом исходу Мунире Субашић и "Мајки Сребренице." Оне су 11. јула 2018. разбеснеле јавност у Републици Српској подношењем немачком тужиоцу списка са именима преко 22,000 Срба које сумњиче за учешће у наводном "геноциду" у Сребреници. Суочена са индигнацијом јавности, власт је била принуђена да пронађе начин да на овај дрски изазов некако одреагује. Пошто су се избори приближавали, а неки од водећих фактора у противничкој коалицији су били тешко компромитовани у изради самооптужујућег извештаја о Сребреници од 2004. године, реакција власти је било то да се пред Скупштину постави питање поништавања тог извештаја. Са дневнополитичког становишта, таква одлука била је потпуно разумљива и правилна. После краткотрајног покушаја да изврдају, сатерани у ћошак, опозициони политичари на челу са Чавићем правилно су проценили предизборну рањивост свога положаја па су убрзо затим капитулирали и гласали са већином да се спорни извештај поништи.

Да није било гафа госпође Субашић, и да у том гафу владајућа коалиција у Републици Српској није запазила згодну прилику да у јесен 2018. године ојача своје предизборне позиције, сигурно је да не би дошло ни до поништења Чавићевог извештаја ни до именовања нове комисије за Сребреницу. Као што је у тим круговима уобичајено, и у овом случају политика се водила опортунистички и стихијски. А о постојању стратегије боље да не говоримо. У Републици Српској само малобројни далековиди људи примењују стратегију "од данас до сутра"; уобичајени стратешки домет је "од сада па за наредних петнаест минута." У том духу, излетело је и непромишљено предизборно обећање да ће бити формирана нова комисија, и то "међународна," да преиспита Сребреницу и утврди чињенице о српском страдању на том подручју, што ће ганути свет. Нико од надлежних није посветио ни пет минута свога скупоценог времена размишљању о сложености и изводљивости постављеног задатка узимајући у обзир, пре свега, реалне капацитете самих извођача.

Најбољи доказ да је тако биле су брзоплете изјаве да ће комисија високог међународног ранга бити формирана за два, па затим три месеца, и да ће њен извештај бити готов за само годину дана, после чега је наступио дуги период званичне ћутње на ову тему.

Када је, најзад, пре неки дан свечано обнародовано именовање две комисије, једне за Сребреницу а друге за Сарајево, природно је да се састав комисија одмах нашао у средишту пажње. Посматрачима који о овим стварима понешто знају, многи до сада обелодањени детаљи деловали су обесхрабрујуће.

Уз сво настојање да се рад обе комисије подржи, проблеми са будућим радом већ су на видику. Калибар и стручност чланова комисија је важна тема, и заслужује посебан осврт. Обратимо за сада пажњу само на то ко ће комисијама бити на челу.

Када је реч о комисији за Сарајево, да ли су релевантни фактори истражили статус њеног председавајућег, проф. Рафаела Израелија? Можда је у свом домену (што свакако није ни Сарајево ни Сребреница) проф. Израели сјајан историчар. Али важно је истаћи да на израелској политичкој сцени, проф. Израели заузима крајње десничарску, антиарапску и антиисламску позицију, до те мере да је у својој књизи "Арапска мањина у Израелу: јавни и скривени процеси" грађане арапске националности обележио као "пету колону" која би могла бити сатерана у концентрационе логоре, попут Јапанаца у САД за време Другог светског рата.

Није посао ни политичара ни шире јавности у Републици Српској да оцењују туђе ставове који их се не дотичу, а посебно ако се односе на унутрашње размирице у некој другој земљи. У склопу израелске политике, и са израелског становишта, могуће је да је проф. Израели потпуно у праву. Али са становишта Републике Српске, то је небитно. Одговорни политичари и јавност у Републици Српској морали би да поставе једно друго питање, које је са њиховог становишта много важније од исправности Израелијевих ставова према Арапима и муслиманима. А то је следеће. Како ће се ставови председавајућег комисије за Сарајево, проф. Израелија, одразити на веродостојност тела задуженог, између осталог, да испита могућу кривицу српске стране за гранатирање и разарање града који се у релевантном периоду налазио под муслиманском контролом, са бројним жртвама не само међу српским већ и муслиманским становништвом? Уколико би таква комисија објавила закључке повољне по српску страну, макар они били најпедантније аргументовани и образложени, какви су изгледи да би их светска јавност прихватила, будући да су били изведени под утицајем особе Израелијевог контроверзног профила? Ако је циљ рада ове комисије да се дође до опште прихваћених одговора, какве су шансе да ће просечни грађани Сарајева (заборавимо на њихово политичко руководство) прихватити тумачења некога ко би њихову браћу по вери затворио у концентрациони логор?

Што се тиче комисије за Сребреницу, очигледно је да је у њеном саставупроф. Гидеон Грајф једина јака и оперативна личност. Сви остали сустатисти, без квалификација да знатно допринесу анализи чињеница или обликовању финалног документа. Уместо мултидисциплинарнекомисије, где би се нашло неколико компетентних и јаких личности, и чији би рад карактерисала плодна интеракција чланова разних профила, за Сребреницу смо добили у суштини one man show. Ко ће од чланова сребреничке комисије смети да приговори смерницама и предлозима проф. Грајфа или ће се усудити да му понуди неку своју оригиналну идеју? Полицајац из Нигерије?

И сада долазимо до суштине ствари. Концентрисање ауторитета у једној особи у овом случају могло би да буде добро или лоше, али искључиво у зависности од агенде проф. Грајфа, која нам је у овом тренутку потпуно непозната. Све што знамо је то да он долази из земље која је из разумљивих и оправданих разлога дубоко заинтересована за све што је у вези са геноцидом. Шта по том питању грађанима Израела тренутно сугеришу политички курс израелске владе и расположење израелског друштва, ми само можемо да нагађамо. Имамо, дакле, опет ситуацију где је један виталан српски интерес стављен у руке странаца, па Србима како Бог да. То је одраз највишег степена политичке неодговорности и нешто што ни сами Израелци, поучени сопственим искуством, никада не би допустили да се њима деси. Али нажалост, историјски посматрано,поступци одговорних у Републици Српској не пружају ни први ниједини пример ове погубне појаве. Свуда и у свим временима, српски политичари су традиционално знаменити управо по томе што српски интерес редовно третирају као Алајбегову сламу.

Услед несналажења, или лоших савета, изгледа да руководству Републике Српске није пало на памет да из настале ситуације извуче највећу могућу предност коришћењем модела Раселовог суда, идеалног под оваквим сплетом околности. Првобитни међународни трибунал под називом "Раселов суд" био је формиран у другој половини шездесетих година прошлога века под председништвом британског философа Бертранда Расела, уз учешће интелектуалне и моралне елите тога времена. Задатак му је био да истражи ратне злочине у Вијетнаму и утврди одговорност за њих. Међу двадесет и пет најистакнутијих личности епохе који су ушли у састав тог судског већа налазили су се философи Жан-Пол Сартр и А. Ј. Ајерс, књижевници Џејмс Болдвин, Хулио Кортасар, Симон де Бувоар, Алис Вокер и Петер Вајс, јавни радници као Тарик Али и бивши председник Мексика Лазаро Карденас, да наведемо само неколико. Раселов суд није зауставио рат у Вијетнаму нити злочине који су тамо били вршени, али својим моралним ауторитетом јасно је и за сва времена ствари назвао правим именом и жигосао кривце.

Неизвесно је да ли би Република Српска данас успела да окупи звездану екипу сличну оној која се у своје време придружила Раселу и Сартру да организују суд за испитивање ратних злочина у Вијетнаму. Али да ли је барем покушала да преслика овај модел, који би јој највише одговарао за преиспитивање Сребренице на међународном плану, и то управо на начин који би имао одјека и оставио трага?

Одговор на ово питање може се наслутити из чињенице да у саставу обе "међународне" комисије Владе Републике Српске нема ни једног међународно значајног имена. (У саставу комисије за Сребреницу нема чак ниједног стручњака за међународно кривично право.) Уместо озбиљног тела које би се бавило озбиљним стварима, Република Српска имаће оно што се добија када се захвати са дна каце – импровизацију, која ће у најгорем случају бити исмејана, а у најбољем – остати непримећена.

Стефан Каргановић



2 КОМЕНТАРА

  1. Каргановић се требао наћи у комисији за Сребреницу, он најбоље познаје и ту материју и проблематику, бавио се истраживањима, и требао је ту бити.
    Како то и бива, добио је статус буџетлије илити ухљеба, што ће увијек пришити они који би то мјесто, а ако је успут и крадуцкао, сам је крив штто су га заобишли. Поштено.

    Да ли је добра ствар да су комисије формиране? Да, наравно.
    Шта можемо очекивати? Не пуно.

    Овдје Каргановић исправно примјећује да ваља раздвојити двије комисије.
    Када се Сребреница у питању, ту су ствари одмакле (наравно да је добро што је поништен скарадан извјештај комисије из 2004.), и оно што се може урадити је санација штете.
    Ако би усјели прогурати не наши него објективнију страну причу, рецимо оног ко зна те догађаје https://www.youtube.com/watch?v=BhyPSqFZn78 биће велика ствар.
    На жалост, овдје се тежило да та комисија буде што више међународна, оно да добије на тежини, међутим питање је шта очекивати од неког Нигеријца, Кинеза, Италијана који ? је колико ишта знају о овим деђавањима. Може се десити да то све испадне форме ради. Видјећемо.

    Сарајево је друга прича. Када је комисија за Сребреницу завршила рад, бјеше замишљена да и комисија за Сарајево исто уради. Бошњачка страна, знајући да ће тај извјештај раотркити лажну причу о Сарајеву којом хране њихову митоманију, упирала се и успјелато опструисати све то, и та комисија никад није почела са радом.
    И овдје ако би ова комисија завршила рад имамо „vin-vin“ ситуацију, таман да ствари оду најнеповољније, а опструкције су гарантоване.
    Кад кажем „vin-vin“, таман и да пођемо од њихових евиденција, ИДЦ бившег СДА кадра М.Токаче, евиденција гдје је пуно лажирања и фризирања, на сарајевском ратишту је погинуло 14.385 душа (овдје је и српско и ратно уже Сарајево збирно, и то воде тако баш како би манипулисали), од тога 5.445 цивила (опет понављам овдје је и српско и ратно уже Сарајево под контролом тзв АБиХ), и 8.940 војника. Од војника 2.662 припадика ВРС и 6.276 припадника тзв АБиХ.
    Значи то су њихове евиденције, за које је овај ИДЦ добио и огромне паре. Сва српска удружења су прозвала овај ИДЦ због манипулаија, и ту би ова комисија могла то допунити објективнијим подацима. Ако заврше рад.
    Па чак и овај извјештај негира бошњачку пропаганду о броју страдалих цивила, дјеце, а како ће се испоставити (ако одбијемо цивиле страдале у српском Сарајеву, и Србе убијене у казаматима) да су од посљедица дејства ВРС ипак 90+% војници, то ће обесмислити сарајевски мит како су ови „четаљи са брда“ неселективно рокали по граду, већ да дејство СРК-оваца бјеше итекако и селективно и искључиво приликом борби.
    Зато кажем да ће и условно најнеповољнији (ту мислим да ће се онемогучити приступ многим подацима) извјештај разбити ту бошњачку митоманју.

    Е сад, Каргановић је скептик поводом овог Израељија и његових љнтиарапских (и антиисламских) ставова. Можда је у праву, јер ће ту бити отпора у сарај Шехерану. Али опет, отпора ће и тако бити, и они ће све учинити да спрече рад те комисије.
    Мени баш такав улива повјерење (не миришем ја оне који хоће свима а се допадну), такви који тјерају своје па били и у криву, задрти, када се лате нечега, не пуштају лако.

    Но овдје ваља бити и реалан. Већ имамо протесте и из сарај Шехерана и неких амбасада (прије свих САД), и учиниће се све да се спречи рад ових комисија.
    Видјећемо шта ће бити од свега овога.

  2. Наравно да је Карагановић у праву, што сам и на прошлом посту рекао.

    Комисија треба због истине, нека се ради годинама док не буду све чињенице похватане, овдје се ради о историји, за њу је мало и десет година, тако да само будала може рећи да ће за годину све завршити.

    Значи, свакако да треба бити темељан, укључити високо морална и позната имена из свијета, свакако оне који су били посредни и непосредни учесници грађанског рата у БиХ, од цивила, до високих официра,односно људи која су били свједоци монструозних злочина Алије изетбеговића против свог народа у Сарајеву, Маркале 1 и 2, Добриња, Васе Мискина,………..

    Оних који имају снимке договора између фундаменталиста и странаца о томе како су Алија и Орић издали свој народ у Сребреници, да ти поред снимака свједоче пред релевантном међународном комисијом како је за бомбардовање Срба, поред изрежираних Маркала и осталих злочина у Сарајеву и Тузли, Алији 1995 године било потребно пет хиљада жртава у Сребреници.

    У ову причу треба да се укључи и Србија, на удару је српски народ, Србији се хипотека пише на овај српском народу наметнути рат.

    Зато Србија мора да одвоји десетине милиона евра за истраживање и добијање тачних података, да искористи дипломатске и „удбашке“ везе по свијету, све да се љага са српског народа сапере, а опет да „наше злочинце“, оне агенте у војсци и монструме убачене у паравојне формације по задатку страних обавјештајних служби раскиркамо, да их сакупимо на једно мјесто,односно изведемо пред народ, па да их они дотуку усраним моткама,као што је то било за вријеме краља, све када су лопови и велеиздајници морално одговарали народу.

Оставите одговор