Не лаје Мило на Принципа, него на Подгоричку скупштину

Данас се навршава 96 година од како је велика народна скупштина (тада није било потребе написати српског народа) у Црној Гори прогласила уједињење Србије и Црне Горе.

Овај датум био је мета прије неколико дана, када је на обиљежавању 100 година Великог рата Мило Ђукановић Принципа назвао терористом, а улазак Црне Горе у тај рат нежељеним и погубним по ову земљу.

Но ако Црна Гора не подржава тај терористички чин, зашто обиљежава почетак рата. Ђукановићева мета је ипак Подгоричка скупштина, а не Принцип. Дан кад се Црна Гора опредијелила за сједињење са Србијом, осудивши пилићарско калкулисање Ђукановићевог узора краља Николе (од Великосрбина до Дукљанина) трн је у оку сваком ко жели исконструисати посебност црногорске нације и опрадваност црногорске државности.

У спомен на частан догађај чије се годишњице неће сјетити многи, ни данас, ни за 4 године, преносимо закључке Подгоричке скупштине.

На основу истакнутога начела: самоодређења народа…изабрана слободном вољом народном и окупљена у Подгорици 11. новембра текуће године, да се у питању своје земље опредијели, изјављује:

1. Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима;заједничка им је славна прошлост, којм се одушевљавају, заједничкиидеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом…

2. Економски интереси Црне Горе нераздвојно су везани за Србију и остале српске крајеве. Одвојена од њих, а при томе по амој природи земљишта најсиромашнији крај, можда у цијелом свијету, она не би имала никаквих услова за самостални живот, она би била унапријед осуђена на смрт…

3. Политички интереси, такође, изискују уједињење.Поред велике уједињене Југославије, какав би биједан политички значај имала малена, слаба, сиротна Црна Гора, мислимо није потребно нарочито истицати.

Дакле, сви наведени разлози речито говоре, да је једини спас нашег народа у уједињењу. Уједињење или смрт данс је општи поклич, који одјекује широм наше земље.уједињење тражи цјелокупни српски народ у Црној Гори. Уједињење то не жели и неће једино досадашња црногорска династија. Она сматра да је то уједињење противно њеним интересима, а они су јој увијек били пречи од интереса цијелог нашег народа… Краљ Никола најизразити је тип крутог апсолутизма. За све вријеме његове дуге владавине, за њега, као и за Луја XIV, важила је догма L `etat-c`est moi! – држава сам ја!…

На основу свега изложенога Српска Велика Народна скупштина у Црној Гори, као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног српског народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вијековима херојски борили, – једногласно и поименичним гласањем одлучује:

1. Да се Краљ Никола I Петровић-Његош и његова династија збаци с црногорског пријестола;

2. Да се Црна Гора с братском Србијом уједини уједну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца;

3. Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају; и

4. Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Никола Петровић, Влада

Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.

Предсједник:
Саво Церовић

Секретари:
Љубомир Вуксановић,
Милан Бајић,
Радован Бошковић,
Лука Вукотић,
Новица Шћепановић,
Михаило Јовановић

Потпредсједници:
Лазар Дамјановић
Саво Фатић

ИЗВЈЕШТАЈ МЕЂУНАРОДНЕ КОМИСИЈЕ О ОДЛУКАМА ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ И ПОБУЊЕНИЦИМА

1. Да су трупе у Црној Гори југословенске, а не српске; да њихов број у цијелој земљи не прелази 500 и да се оне нијесу мијешале у изборе.

2. Да су избори били слободни, јер 500 војника југословенских није могло своју вољу натурити десетинама хиљада наоружаних Црногораца.

3. Да су избори извршени слободније од оних који су се практиковали за вријеме бившег краља Николе.

4. Да су сви Црногорци за јединство са Србијом и не желе повратак раскраља Николу, којега држе за издајника земље.

5. Да је побуна проузрокована од неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским, могли обманути неке необавијештене личности.

6. Да ред влада у земљи, да ће кривци бити суђени од редовних судова.

7. Ми смо захтијевали, да одбјегли побуњеници у Санђовани ди Медуа и у Котор, међу Италијане, буду предати ђенералу француском Венелу, и да одговарају за рушење телеграфских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности пење се од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.

Подгорица, 8. фебруар 1919. године

Интернационална комисија

Предсједник

генерал Франше Д’Епере