Наставак саге о Евер Гивену: Пловни и други трговачки путеви – Панамски канал

Америка Американцима, хорски су кликтали политичари у раној фази настанка државе. Ова Монроова доктрина је чврсто ступила на сцену током XIX вијека док су границе полако добијале своје контуре које данас знамо као САД.

четвртак, 15 априла, 2021 / 11:11

Пише: Предраг Бојиновић

Млада држава је посезала за разним алатима обликујући своје територије. Тексас, Нови Мексико, Аризона и Јужна Калифорнија су "откинути" од Мексика серијом "спонтаних" револуција са којима Влада САД "заиста није имала ништа". Ове нове савезне државе су прво формиране као независне а након неког времена су се добровољно прикључивале матици. Изненађујуће, зар не?

Средњи дио континента је био неупитна зона интереса младе државе и нико то није спорио, остајало је на њима да одреде динамику освајања и припајања Средњег Запада и Пацифичке обале, што се и дешавало у релативно кратком временском интервалу, у зависности од приспијећа нових усељеника и наравно упорности локалних домородаца који никако нису могли да схвате реалност, а то је да они морају да нестану како би ослободили мјесто за нове становнике Америке.

Наравно и оних тридесет милиона америчког бизона, који не само да су хранили локалне домородце него су и представљали препреку за развој екстензивне пољопривреде и индустрије уопште. Они су прво морали да нестану, а са локалцима ћемо потом лако.

Купивши од Шпанаца Флориду, потом од Наполеона француску Луизијану, америчка дипломатија се свјештила у трговини територијама, тако да су 1867. године купили од Русије и Аљаску. Комплетна територија нове државе сада је била заокружена и компактна, осим издвојене Аљаске наравно, али она и тако није била близу зоне интереса било које друге силе. Понекада би додуше дошло до неких мањих и краткорочних закретања политике.

Изнервирани дрским понашањем Мексика, који је упорно одбијао да преда Тексас, Аризону, Нови Мексико и Јужну Калифорнију, они су напросто морали да окупирају ту земљу и њен главни град Мексико Сити 1848. године. У том тренутку је чак дошло до иницијативе да се комплетна територија Мексика припоји САД, али су јужне државе биле оштро против тога. Не само да би то представљало терет администрацији него би дошло и до великог несразмјера између бијелог WASP становништва и великог броја католичких Мексиканаца, тако да је та идеја брзо одбачена као непрактична. Али, нека се зна ред на континенту.

Рекло би се да САД заиста немају више шта да траже или за чим да жале у том тренутку. За мало више од стотину година постојања постигли су огроман раст територија, чинило се да им више заиста не треба. Али, крајем XIX вијека у свијету је дошло до некаквог помодног стремљења ка ширењу односно освајању туђих територија, или како се то алтруистички добродушно називало "спашавањем јадних и примитивних народа од самих себе". Велика Британија је била наравно шампион ове игре, а за њом су наступале Француска а у скорије вријеме и Њемачка. Шпанија је била стара колонијална сила којој су се отимале посљедње преостале колоније.

У том тренутку, на самом крају вијека, у САД долази до реактивирања Монроове доктрине на један чини се популистички и веома агресиван начин. Прво су ради заштитите интереса трговине шећером (како то само слатко звучи) у неколико година свргли са власти легалне владаре Хаваја, да би у конфузним револуцијама и контра револуцијама направили потпуни хаос у овој острвској држави а потом на крају су одлучили да спасу локалне становнике те 1898. године, од анархије и лоше власти те су анектирали Хаваје.

Под утицајем европских освајања Африке, Азије и других егзотичних дестинација, у америчком политичком естаблишменту расте фобија о заостајању за другим напреднијим империјалистичким нацијама. Страх од остајања на нивоу другоразредне силе. Добар дио политичких кругова би се радо сложио са таквим исходом, са интенцијом гледања свога посла на свом територију. Али, како рекосмо неки прпошни популистички политичари су окретали воду на страну империјализма и заузимања туђих територија. Наравно, све уз алтруистичку и добродушну жељу да се помогне тамошњим становницима, свакако.

Један од најгласнијих и најангажованијих је био Теодор Рузвелт, веома вриједан и проактиван политичар нижег ранга, који је активно подржавао тадашњег предсједника Мекинлија. На Куби је трајао, још од 1895. године, рат за независност од Шпаније, ко зна који по реду. Рат односно револуција која је имала, као и све друге, успоне и падове које су пратили серије злочина и уништавања локалног становништва. Како су се још увијек сјећали своје револуције и своје оправдане жеље за слободом, у САД је лагано растао талас подршке кубанским револуционарима. Поред Рузвелта, револуционари су највећу подршку имали од стране Вилијама Рендолфа Херста и Џозефа Пулицера, два највећа медијска магната тог доба. Они су кроз своју претежно веома жуту штампу, непрестано подгријавали америчку јавност позивајући је на интервенцију и спасавање локалног кубанског становништва од шпанске агресије. У америчком демоктратском наративу се никада не зна шта је старије, кокош или јаје, тј. ко чиме управља, медији политиком или политика медијима, али једно је ипак сигурно, они често иду једни са другима руку под руку.

Предсједник Мекинли се својски трудио да политичким и мирним методама испослује повољно рјешење сукоба на Куби, али, сплетом околности није успио у томе. Прво се десило одређено мање насиље над америчким грађанима у Хавани усљед бијеса Шпанаца због катастрофалног извјештавања у америчким медијима. Као реакцију на тај догађај Мекинли је послао амерички војни брод УСС Мејн, у луку Хавана као облик заштите али и притиска на шпанску владу на Куби. Међутим, непажњом, сплетом околности или пуким случајем 15. фебруара 1898. године, пристигли војни брод експлодира у хаванској луци и тоне заједно са 266 чланова посаде.

Ово је било превише, чак и за пословично стрпљиве, добродушне и смирене Американце. Врло брзо након тог немилог догађаја у медијима је настао слоган "Remember the Maine, to hell with Spain" или, у преводу, "Сјетите се Мејна, дођавола са Шпанијом". И поред чињенице да се никада није открило како је Мејн заиста страдао, случајем или диверзијом, судбина колонијалне Шпаније је била запечаћена. Ускоро је уздржани Мекинли послао трупе на Кубу, које су отпочеле кубански рат за независност од Шпаније и зависност од САД.

Проактивни Теодор Рузвелт даје оставку на мјесто подсекратара морнарице и одлази на Кубу као добровољац заједно са још 200 000 других волонтерских ратника. Наравно да су Американци ускоро побиједили на Куби, али и у осталим шпанским колонијама Порторику, Гуаму и наравно на Филипинима, преузимајући од уморних Шпанаца колонијалну палицу. Овиме су САД означиле свима, а себи понајприје, да је на сцену дошла нова империјална сила, или како су себе вољели да зову "нови заштитиник западне хемисфере". На пацифику су поред Хаваја сада и Филипини били под контролом САД.

Некако истовремено са овим догађајима се десило да је француска компанија, она иста која је прокопала Суец, почела историјски пројекат прокопавања Панамског канала. Истина, они су прве радове отпочели још 1881. године, али су због веома тешких услова рада у тропским условима, на крају одустали од пројекта.

Како је Америци је овај канал био од животне важности, они преузимају наставак градње. За разлику од Суеца, Панамски канал је био много изазовнији грађевиснки подухват не само због тешке тропске климе која је однијела бројне животе радника канала, него и због саме конфигурације терена. Висинска разлика на појединим дијеловима трасе је била огромна, тако да су били присиљени да граде уставе које су функционисале као лифтови за подизање бродова на наредни ниво. Био је ово огроман пројекат, кључни и пресудни завршни потез за скраћивање бродског пута између запада и истока, али, такође и својеврсна међа којом се јасно означавала територија најужег интереса младе државе.

Наравно да ни овај подухват није могао проћи без неизбјежног Теодора Рузвелта који је био главни експонент америчког експанзионизма на размеђу два вијека. Он је успут пажљиво градио своју политичку каријеру, припремајући се за најважнији корак у свом животу који ће ускоро да услиједи.

Канал је напокон завршен 1914. године, а сатисфакцију за огромне трошкове и напоре на на изградњи канала, амерички порески обвезници су добили када је Влада САД онако успут, прогласила канал и област шест километара лијево и десно око канала америчком територијом. Као што слика десно говори, "Humanity Sake" или, Искључиво из хуманих разлога. Па да…

Пацифик је постао природни пут младе и потентне државе. Ускоро ће под зону утицаја доћи и Аустралија и Нови Зеланд, а потом, ко зна, можда и Азија. Теодор Рузвелт се враћа као велики побједник из рата. Иначе веома ангажован и популаран политичар, омиљен у штампи са многим карикатурама из његових похода, ускоро постаје нови двадест шести по реду амерички предсједник.

Панамски канал, након отварања 1914. године, постаје жила куцавица америчке привреде, непроцјељив пловни пут, како за трговачку тако и за ратну морнарицу САД. Овај канал и данас функционише беспријекорно. Шансе да се неки брод попут Евер Грина попријечи у овом каналу и тако блокира овај драгоцјени пловни пут су минималне, штавише, у зони су научне фантастике, осим уколико не желите да у експресном року добијете читаве ројеве томахавка на вашу главу. Текст је већим дијелом преузет из књиге "Western Man –кратка историја западне цивилизације", истог аутора.