Наставак кривотворења стећака: Диздар у јањећој кожи

Ових дана у великом броју медија из Републике Српске промовисан је пројекат "У камену уклесано". Пројекат је покренуо Горчин Диздар, директор фондације "Мак Диздар" и унук Мехмедалије Мака Диздара (1917-1971) пјесника, књижевника и новинара.

недеља, мај 12, 2019 / 15:19

Већ смо из Фронтал.СРБ указивали више пута на ове покушаје, од којих је најсмјешнији онај који стоји пред тзв. Парламентарном скупштином БиХ. Кидисање на Повељу Бана Кулина, односно језички споменик у којем се појављује прво оригинално слово српске графије, један је од главних мотива ових неисторичара. Но то није од јуче.

Мак Доналдс – Мак Диздар

Мак Диздар је, поред тога што је стећке узео као инспирацију за своје пјесме, био и један од највећих прегалаца у акцији отимања стећака из окриља српске историјско-културне баштине.

На Макове србофобне ставове изнесене кроз књижевни часопис "Живот" крајем шездесетих и почетком седамдесетих године прошлог вијека, одговарао је књижевник Војислав Лубарда (1930-2013). О томе је, између осталог, Лубарда рекао: "Програм чишћења СР Босне и Херцеговине од Срба и свега што додирује Србе и Србију наставио је да остварује пјесник Мак Диздар, са десетак јуришника, у специјално припремљеном двоброју часописа ‘Живот’. Главни смисао свих, углавном хушкачких текстова у ‘Животу’, био је да Срби ‘кастрирају’ прелијепи б-х језик и врше духовно, културно и свако друго поробљавање СР Босне и Херцеговине." [Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990. ]

Да крв није вода, доказ је и рад Мехмедалијиног унука. У своме раду унук Горчин наставља да заступа, превазиђене и лако обориве, теорије о поријеклу стећака, богумилима, језику и писму натписа у камену. О томе можемо читати на сајту фондације коју води унук Горчин, као и у његовим текстовима на другим сајтовима.

На сајту фондације "Мак Диздар", у одељку који носи назив "BiH kultura i identitet", можемо прочитати текст о "босанчици".

Од Калаја до Инцка ништа ново

Позивајући се на теорију археолога Ћире Трухелке, једног од главних људи који је у служби Аустро-угарске окупационе силе радио на отимању српске историјско-културно баштине са простора Херцеговине, Босне и Босанске Крајине, у тексту пише:

"Kao posebna varijanta ćirilice, – pored srpske, bugarske, ruske i rumunjske, – uz izvjesne primjese glagoljice i latinice, razvio se u Bosni još jedan posebni, naročito stilizirani oblik ćirlice, koji se naziva bosančica ili hrvatska ćirilica. Najstariji sačuvani nam spomenik s pojavama karakterističnima za kasniju bosančicu jest povelja Kulina Bana o slobodnoj trgovini u njegovoj državi, izdana Dubrovčanima 29. VII 1189., a tim je pismom pisan i čuveni Poljički statut godine 1619. Pored toga sačuvao nam se i veći broj rukopisa, vjerskih i iz običnog života, te veliki broj epigrafskih natpisa ispisanih na bosanskim i hercegovačkim stećcima."

Иако је своју теорију Трухелка, како пише и у тексту о босанчици, дефинисао "još 1889. godine", чиме је она до сад у науци одавно превазиђена и оборена, унуку Диздару то савршено одговара за отимање српске ћирилице и у 21. вијеку. Рекли бисмо: "од Калаја до Инцка ништа ново".

Лош покушај отимачине ћириличног брзописа

Та наводна "босанчица" је у ствари брзописни тип ћирилице, формиран "у дворској или државној канцеларији за владавине краља Милутина постао је у току XIV века општим канцеларијским писмом за акта писана на нашем језику у дубровачкој, а доцније и у босанској државној канцеларији, за владавине Твртка I. Много раније, дакако, брзопис је био одомаћен у Хуму, заједно са Требињем, Конавлима и Стоном, који су још били у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице.


Некропола стећака и црква Светога кнеза Лазара у Влаховићима код Љубиња.

Брзопис је био мање или више познат и на западу од хумске земље, у приморској области која је ушла у састав босанске државе за Тврткове владавине. Ћирилица се у тој области чврсто држала нарочито у делу између Сплита и реке Цетине. То је позната жупа Пољица, која је имала свој статут написан 1440. године, без сумње ћирилским брзописом, а најстарији сачувани препис је с краја XV века. Од XVI века појављује се документација која је писана брзописом и у другим нашим крајевима западно и северозападно од некадашње босанске државе. У њезину саставу се у Твртково време нашла у вазалском односу и личка област, у којој се већ тада ширила ћирилица. (П. Ђорђић, "Историја српске ћирилице – палеографско-филолошки прилози", Треће издање, Београд 1990).

Ватрослав Јагић све објаснио

Али хајде да на деветнаестовјековну науку фондације "Мак Диздар" одговоримо деветнаестовјековним научним ауторитетима. Ватрослав Јагић, један од најбољих хрватских филолога 19. вијека, о почетку ћириличне писмености у бановини Босни (одговара територији данашње централне и дијела источне БиХ) и повељи бана Кулина писао је како се "види толика сигурност и окретност у писању језика србскога слови ћирилским; толика еманципација, да управо већа него ли у потоње доба, до уплива црквене словенштине да није могуће вјеровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији и т. д. већ давно прије Кулина бана почели писати ћирилицом а народним језиком србским". [V. Jagić, Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga, knj. I, Staro doba, Tom 1, Zagreb, 1867, 142. ]

Након "босанчице" прелазимо на став унука Горчина и његове фондације око идентитета стећака.

Горчинови фалсификати

Стећци су 2016. године уврштени на УНЕСКОВУ Листу свјетске културне баштине, као културно насљеђе БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске. Дакле, у првом плану при номинацији стећака биле су савремене државне границе. Историја настанка стећака била је гурнута у страну. У свом тексту из 2013. године (Čiji su stećci?), унук Горчин се дотакао и начина номинације стећака. Његов став о том питању, када је ријеч о учешћу Србије у номинацији стећака, најбоље осликавају ове ријечи:

"Srednjovjekovne raške i srpske povelje i dokumenti, kao naprimjer glasoviti Dušanov zakonik, svjedoče o postojanju i protjerivanju bogumila ili babuna na tim prostorima, pa su oni dio srpske historije isto koliko je i majanska kultura dio meksičke ili Hugenoti element francuske historije."


Стећак Милоша Братосалића у селу Пипери на Мајевици

Унук Горчин је успио да у једној реченици напише неколико крупних фалсификата. Идемо редом:

  • На почетку унук Горчин раздваја "raške i srpske" повеље и документа. Ово нас подсјећа на данашње, честе, фалсификате у расправама преко друштвених мрежа, гдје се настоји наметнути ненаучна теза да су средњовјековна Рашка и Србија двије одвојене државе, а Рашани и Срби два одвојена народа. Историјска је чињеница да су то два назива за једну српску средњовјековну државу и два назива, поред још неколико коришћених у средњем вијеку, за српски народ.
  • Спомен јеретика у Душановом законику, нема везе са припадницима "Цркве босанске", и свака паралела између ове двије групе је произвољна и ничим доказана.
  • Паралелом између истребљења индијанских Маја и покоља припадника протестантске цркве у Француској, познатим под називом Хугеноти, само је наставак србофобне пропаганде о Србима као геноцидном народу. На то би се наставила пропаганда о десет геноцида над муслиманима, присутна код многих публициста али и у дијелу научне или квазинаучне јавности у федерацији БиХ. Један од првих тих "геноцида" била би борба против јеретичких учења у средњовјековној Србији.
  • Унук Горчин се такође држи данашњих државних граница које немају никакве везе са настанком и развојем стећака у средњем вијеку. Наиме, први стећци настали су у средњовјековној српској држави у XII вијеку, у околини Требиња (које се данас налази у источној Херцеговини).

Шта доказују стећци из времена жупана Грда?

Најстарији стећци са натписима су такође са подручја Требиња односно средњовјековне Хумске земље. На некрополи у Полицама код Требиња, нађена је гробна плоча требињског жупана Грда (умро између 1151. и 1178. године) и жупана Прибилше из 1241. године.

У повељи рашког жупана Десе из 1151. године, којом је даровао острво Мљет манастиру св. Марије од Пулсана на брду Гаргано у Апулији, жупан Грдеша (iupanus Gerdessa) се спомиње међу свједоцима који својим потписом гарантују извршење Десиног поклона. Послије овога, током другог похода византијског цара Манојла Комнина на Рашку, Грдеша је био у српској војсци, како пише византијски писац Јован Кинам, "веома" угледна личност. На стећку жупана Грдеше пише да је умро за вријеме "великог кнеза Михаила". Овај кнез идентификован је као последњи дукљански кнез Михаило који је владао до 1189. године.

Радмиља код Стоца

На споменику жупана Прибилше пише да је живио "у дане правоверног краља Владислава". Ријеч је о краљу Стефану Владиславу Немањићу, ктитору манастира Милешева, који је владао од 1234-1243.

Из Хумске земље у којој је Свети Сава основао једну од својих епископија, која ће тек у вријеме поменутог бана Стефана II ући у састав државе Котроманића, култура израде стећака ће се почети масовно ширити по Босни и другим областима државе Котроманића. Нема разлике између гробних споменика и натписа на њима из времена владавине Немањића и оних споменика из времена владавине Котроманића у Хуму.[M. Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980, 317-318.] Дакле, у Хумској земљи (данашња Херцеговина) међу српским углавном православним становништвом развиће се култура израде стећака. Ове чињенице никакве савремене државне границе и тумачења не могу да побију.

Омладинци, срамота је бити потпуно неупућен

Е, сад се вратимо пројекту што га је покренуо унук Горчин. Рекли смо да су многи медији у Републици Српској, међу њима и они највећи, пренијели вијест о пројекту "У камену уклесано". Као учесници пројекта ангажовани су и млади људи из Требиња и Фоче. Питамо се да ли ти омладинци знају за рад и ставове унука Горчина? Да ли су свјесни да директно учествују у отимачини српске историјско-културне баштине?

Представници наших омладинаца сами су у медијима признали, да до овога пројекта, нису много знали о самим стећцима (О томе прочитајте ОВДЈЕ). Онда вјероватно нису упознати ни са радом и ставовима унука Горчина које смо укратко анализирали у овом тексту.

Није срамота нешто не знати, али ако већ улазите на непознат терен, онда је ред да се упознате са темом коју обрађујете. И у Требињу и у Фочи, постоје људи, институције и организације које знају много више о стећцима. Омладинци су требали да се распитају о историји стећака или да прочитају у књигама о томе. Ево један мањи списак адекватне литературе: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд, 1990; Д. Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад, 1997; Б. Самарџић, Термин босанчица као заблуда у историјском развоју српског језика, Слово часопис за српски језик, књижевност и културу, број 23, Никшић, 2009; M. Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980; Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Београд, 1974; Горан Ж. Комар, Стари ћирилични натписи источне Херцеговине (са прегледом крстова), Херцег Нови 2015; Marian Wenzel, Ukrasni motivi na stećcima – Ornamental motifs on tombstones from medieval Bosnia and surrounding regions, Sarajevo 1965; B. Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Sarajevo, 1950.

На жалост живимо у времену када за културу нема довољно финансијских средстава, а и занимање људи за своју историјско-културну баштину, под притиском свакодневних обавеза, недовољно је и безначајно. Зато би медији требали боље и професионалније да се баве овим питањима, и да, када за неко питање нису сигурни, податке потраже код стручних људи. Имате их на два универзитета у Републици Српској, више музеја, удружења итд.

Када ово имамо у виду, ентузијазам и воља младих људи да нешто ураде по том питању, свакако је за похвалу. Али немојте да то буде по сваку цијену. Преношење српске историјско-културне баштине, на ниво државе БиХ, у било којем облику и било којом активношћу, значи њено расрбљавање. Зар се нисмо као народ, у протеклих 150 година, увјерили у клептомански карактер заговорника земаљског или државног оквира школства и проучавања историје са ову страну Дрине. Дух Бењамина Калаја и расне теорије неимара "босанске нације" и данас лебде изнад државне заједнице БиХ.


Миљановићи код Љубиња.

Ако наши омладинци или било ко други сумња у ове ријечи, нека слободно покушају да у склопу пројекта потенцирају територију и етничко-вјерски амбијент у којем су настали стећци. То је, рекли смо, српска средњовјековна област око Требиња.

Нека упитају вође пројекта зашто на најукрашенијој некрополи стећака, оној српске, православне, великашке породице Храбрен-Милорадовић, на Радимљи код Стоца, нема података о поријеклу и вјерској припадности породице чије је то гробље било. Да подсјетимо, да су се потомци Храбрена-Милорадовића након турске окупације, населили широм Европе и Русије. Они су добро знали којем народу припадају и повремено су из Русије долазили у свој крај и даривали манастир Житомислић, иначе задужбину породице Храбрен-Милорадовић још из средњег вијека.

Омладинци би могли упитати и шта ради споменик блајбуршким жртвама, у кругу средњовјековне некрополе Храбрена-Милорадовића. Нека упитају и којим су писмом и језиком писани натписи на стећцима. Ако добију одговор да су писани босанчицом и босанским језиком, нека изађу из пројекта ако неће свјесно да раде против свога народа и своје историјско-културне баштине. Око ових питања нема компромиса!



13 КОМЕНТАРА

  1. Класична накнадна памет, Срби су у Босни и Херцеговини муџахединима и усташама оставили све своје када су се одрекли Српске Републике Босне и Херцеговине.
    Багру је требало тући по глави у три смјене у име Срба из Српске Босне и Херцеговине,овако са неком измишљеном скоројевићком творевином Републиком Српском у дејтонској БиХ ми се натежемо око 9. Јануара који нам следбеници исламске декларације оспоравају из чисте зајебанције до стећака са крстовима полако али сигурно нестајемо из наметнуте дејтонске Босне и Херцеговине.
    Не бој те се Срби, слиједећи лажну политику лакташко-градишћанску када кренете из БиХ даће вам фундаменталисти да са блатом понесете и камење ( стећке ).

    1. Тако је Млађо!

      Нису дјеца крива што не знају да се босанско и српско не искључују.

      Будаласти Караџић је све босанско избрисао.

      Блентави Додик наставља истим путем!?

      И сад дјеца крива!?

  2. Види ти бин -Младена, аферим?

    Јебига Млађо, на неки начин јесте грешка, али родило се прије 27 година, што кажу, требало га је нунати,одгајати и чувати.

    Отпором смо га изнунали, до данас сачували, али га нисмо добро одгојили и образовали-едуковали, па то дијете од рата до данас не зна гдје удара, односно, зна шта неће, али не зна шта хоће, наравно, све због послератних родитеља(част изузецима).

  3. ЛОШ ПОКУШАЈ ОТИМАЧИНЕ ЋИРИЛИЧНОГ БРЗОПИСА
    Та наводна „босанчица“ је у ствари брзописни тип ћирилице, формиран „у дворској или државној канцеларији за владавине краља Милутина постао је у току XIV века општим канцеларијским писмом за акта писана на нашем језику у дубровачкој, а доцније и у босанској државној канцеларији, за владавине Твртка I. Много раније, дакако, брзопис је био одомаћен у Хуму, заједно са Требињем, Конавлима и Стоном, који су још били у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице.

    Ja bih se sa ovim slozio,a evo i zasto.

    Jos davno mi je nana pricala(a njoj vjerovatna njena nana)da su voidze zivjeli nekada veoma napredni ljudi.Toliko napredni da su imali i njakve masine za kucanje.Morali su takvu masinu izmisliti jer su imali strasno veliku administraciju.Nesto kao danasnja administracija nase voljenog predsjednika.Simbol velike i napredne drzave.E upravo tako je nastala Bosancica.
    Brzopis iz prakticnih razloga,unapredzenje brzine pisanja kao i pohrana pisane materije.Nesto kao danas ofis.
    http://www.intermagazin.rs/dr-jovan-deretic-o-detaljima-koji-se-kriju-istorija-je-krivotvorena-evo-kako-je-ustvari-nastala-evropa-i-kako-se-raspala-velika-srbija/

    Elem.

    Po tim, tada naprednim ljudima ,i danas se zove(njima u cast) jedna visoko-skolska (a nije iz visokog)ustanova u Francuskoj,Sorbona.Piramide u Visokom su nastale kasnije.Ali to je vec drugi par opanaka.

    Ako laze moja nana,lazem i ja.

    1. Погледао сам мало ову малоумност коју препоручујеш.
      Шта рећи осим да систематски радите на брисању сјећања и затирању чињеница отворено трујући прије свега свој народ.
      У Брчком су скоро “ преуредили “ једну јавну чесму, није да ми смета али нисам ни одушевљен да се град претвара у Исламабад а ту чесму конкретно својевремено је народу Брчког поклонио наш Краљ Александар I Карађорђевић.
      Плочу су скинуле усташе и НДХ 1941 а посао довршен у овој неонацистичкој зомби творевини.

    2. Kao prvo ja nisam Narod ,Ja sam ja i ako komuniciras sa mnom,ostavi to zaostalo krijenje iza naroda.Ja pisem za sebe ne za narod.Stoput sam rekao, ali nebitno.

      Siguran sam da te vara njegovo ime,ali grijesis.Ni u kom slucaju se ne radi o kako ti kazes nametanju misljenja jednog naroda drugom niti sa to Ja potencirao.Jednostavno sam rekao za one koji zele da dublje udzu u tematiku bez krijenja iza „naroda“.
      Evo ti jos jedan text,pokusaj ga barem do kraja procitati. Samo kazem da je interesantno videnje,nista vise.

      https://amerdardagan.wordpress.com/2018/01/13/crkva-bosanska-i-simbolicko-iscitavanje-svetih-tekstova-prava-vjera-i-pravi-krstjani/

  4. Ово нагуравање око писма ми личи на питање:
    Да ли је већа будала онај који неком покушава доказати да има Бога, или друга будала која овоме доказује да Бога нема“.

    Постоје историјске чињенице, постоје људи од струке, све се то научно може доказати и све то веома коректно.

    Оно што је мени и што би требало бити битно сваком Србину, за ово и ново вријеме, јесте чињеница да наш народ има вишевјековну државност, писмо и слободарску традицију, нама би то требало бити довољно да знамо ко смо, одакле смо и гдје треба да идемо.

    НАРАВОУЧЕНИЈЕ по Николи.

    Игнорисање оних који себе хоће да дефинишу кроз фалсификовање историје и мржњу према другим, те његовање српског индентитета, најбољи је пут за одгој здраве српске нације, младости која поштује друге и другачије, зна своју историју, поштује своју традицију и иде у корак са новим временом.

  5. @Младен 12. маја 2019. у 17:13

    „Класична накнадна памет, Срби су у Босни и Херцеговини муџахединима и усташама оставили све своје када су се одрекли Српске Републике Босне и Херцеговине.”

    Хај’, нек’ нас има још који препознајемо једну од највећих српских глупости:

    https://www.frontal.rs/republika-stihijska/

    Да Срби имају мозга, Караџићева ћерка због овога не би могла од срамоте из куће макнути, камоли да буде народни посланик…

  6. Neki se drze gesla da 99 puta ponovljena laz postaje 100-i put istina ali na srecu jos nas ima koji mozemo procitati „stare spise“
    Frontal je ranije pisao na tu temu pa samo prenosim detalj teksta B.Radakovica:

    НАЈВЕЋИ „БОШЊАЧКИ КРАЉ“ КРУНИСАН НА ГРОБУ СВ. САВЕ
    Године 1377. у манастиру Милешева крунисан је за краља. Његова краљевска титула је гласила „краљ Срба, Босне, Приморја и Хумске земље“. Додаје себи и име Стефан. То име носили су сви владари из династије Немањић, а и неки српски владари прије њих.

    Његови поданици, као што је знатно прије њега истицао и бан Матија Нинослав, а што потврђују и папске и дубровачке повеље, били су Срби. То видимо, како по његовој титули, тако и по другим повељама насталим у средњовијековној босанској држави. Те повеље су писане на српском језику и на ћирилици, како једном приликом истиче његов претходник бан Стефан II Котроманић.

    Међутим, историографије друга два народа у БиХ, не признају ове чињенице, и за узврат нуде своје теорије. Тако Хрвати кажу да је Твртко, Хрват по поријеклу, да је говорио хрватским језиком, и да је писао на „хрватској ћирилици“.

    Народ са девет имена, данас познати као Бошњаци, тврде да је Тврко био Бошњак, да је говорио босанским језиком и писао посебним босанским писмом – босанчицом.
    . Највећем средњовековном босанском владару, на Митровдан, 16. октобра по старом јулијанском, или 8. новембра по новом грегоријанском календару 1377. године, краљевску круну на главу ставио је милешевски Митрополит, архијереј Српске цркве.

Оставите одговор