Након рушења Су-24: Нове компликације, али нема Трећег свјетског рата

Свакодневни догађаји у свијету забринули су грађане широм региона и кугле земаљске. Најактуелније питање ових дана гласи: Хоће ли Русија напасти Турску? Пише: Владимир Вучковић Моје комшије и пријатељи нису више забринити, барем не толико, тешком економском ситуацијом која влада у нашем друштву, јер сви они полемишу о обореном руском авиону на небу изнад Сирије. […]

петак, новембар 27, 2015 / 10:34

Свакодневни догађаји у свијету забринули су грађане широм региона и кугле земаљске. Најактуелније питање ових дана гласи: Хоће ли Русија напасти Турску?

Пише: Владимир Вучковић

Моје комшије и пријатељи нису више забринити, барем не толико, тешком економском ситуацијом која влада у нашем друштву, јер сви они полемишу о обореном руском авиону на небу изнад Сирије.

Пратећи портале и читајући дневну штампу, наилазим на разноразна поимања и процјене актуелне ситуације. Извлаче се из нафталина нека пророчанства, објављују се изјаве и анализе различитих ликова који иако неадекватно образовани и лоше информисани шире небулозе медијским небом. Жали Боже новинарске етике.

У једном од ранијих текстова писао сам о потенцијалном будућем сукобу између НАТО и Руске Федерације. Тада сам навео евентуалне планове који би се могли одвијати, али само у случају да дође до рата. Сада ћу покушати дати одговор на, незахвално, питање: „Хоће ли бити рата?“

Осврнемо ли се уназад видјећемо да су „два блока“ која би евентуално били зараћене стране традиционални савезници. Током два свјетска рата Русија, у разним облицима постојања почевши од монархије до Совјетског савеза, била је рад и врло пожељан савезник Француској, Енглеској и САД-у. Нестанком потенцијалне опасности од стране Њемачке и њених сателита вјечити савезници природним развојем ситуације постају непријатељи. Посматрано са стратешке стране то је апсолутно оправдано, јер једна староримска пословица каже: „Империја ће постојати докле год буде имала непријатеља, а ако га нема, онда га треба измислити!“.

Хоће ли бити рата?

Много је инцидената у модерној историји, од 1945. године па до данас, који су врло лако могли прерасти у термонуклеарни сукоб. Пођимо редом. Након захладњења односа између САД-а и СССР-а, западне савезнице никако нису могле да „завире иза гвоздене завјесе“, која је била подигнута изнад непрегледне совјетске територије. Једини начин било је аеро снимање. Одважан пројекат под кодним именом У-2 започео је 1955. године. Према подацима ЦИА-е, у то вријеме, авион У-2 на максималној висини од 21.000 м није био у домету совјетске противваздушне одбране и радара. Напорним радом и великим улагањима пројекат је окончан и могло се почети са снимањем совјетске територије, са безбједне дистанце. 1. маја 1960. године почело је снимање. Недуго након уласка авиона у ваздушни простор Совјетског Савеза десио се фијаско. Совјетска противваздушна одбрана детектовала је авион У-2 и оборила га ракетом земља-ваздух.

Следећи сличан инцидент десио се 1983. године. Дјеловањем КГБ-а совјети су дошли до информације да ће на један путнички авион бити монтирана опрема за снимање из ваздуха. Авион корејске авио компанија на редовном лету Њујорк – Сеул скренуо је са уобичајне руте кретања и ушао у забрањену зону ваздушног простора СССР-а. Након два сата лета изнад совјетске територије и одбијања да напусти ту зону, совјетски ловац Су-15 добио је наређење да обори авион. У овом инциденту страдало је 270 путника и чланова посаде.

Поред инцидената на небу десио се и један, свима нама, добро познат инцидент на мору. Након размјештања НАТО ракета, средњег домета, у Турској, совјетски вођа Никита С. Хрушчов био је оправдано забринут, јер су те ракете како је он тада говорио могле да погоде и његову дачу, кућу за одмор. Совјетско руководство почело је да размишља о адекватном одговору. Најадекватнији и најсврсисходнији одговор је био …. Куба. За неколико дана СССР тајно је на Кубу допремио 22.000 војника, 144 уређаја земља-ваздух, 42 ловца МиГ – 21, 42 бомбардера Ил – 28. и 80 ракета са нуклеарним бојевим главама. Кубанска ракетна криза била је најближа моменту усијања и почетку рата. Хладне главе и преговарачко умјеће дипломата оба блока постигжу компромис. Ракете у Турској и на Куби биле су демонтиране.

Помињати, глобални рат у овом моменту било би крајње исхитрено и неозбиљно. Чињеница је да постоји мноштво контроверзи везаних за пад руског авиона у Сирији, то првенствено морају да ријеше Турска и Русија.

Ситуација у том региону ће се сигурно закомпликовати, доћи ће до додатних подјела у оквиру НАТО алијансе, јер неке врло важне чланице, Француска и Њемачка, радо виде Русију као партнера у борби против терористима. Поред тога Руска Федерација ће бити приморана да у Сирији распореди додатне ПВО системе и своју ескадрилу ловаца појача са још апарата. Долазак крстарице „Москва“ са њеним феноменалним ракетама вода-ваздух додатно ће подгријати котлић који се кува на Блиском Истоку. Али оно у шта сам тренутно прилично увјерен је чињеница да новог великог сукоба у свијету за сада неће бити.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор