Најрадоснији празник, банализован свјећицама

Једног деветог јануара, биће да је 2006. година била, путујући на славу пријатељима у Београд, слушао сам извјештај из Бање Луке на радију Београд, а поводом дана Републике.

За магазин Сербум написао Марко Шикуљак

Познавао сам колегу који је без увијања критиковао прославу која је била у снијегу и блату, скромна и без садржине, без испаљивања плотуна, завршивши да се требамо плашити, да је у питању последња прослава овог празника. Било је то вријеме највеће тираније ОХР и Педија Ешдауна.

Сјетио сам се овога када су прошле године неки критиковали трошкали прославе, или неадекватно присуство бораца на свечаној академији. Академија и тродимензионална пројекција на Банском двору била је одлична. Одрађени одлично, уз допринос домаћих снага и умјетника, са освртом на прошлост (Кочић, Дучић. Ћопић. Шантић, Андрић) и визијом будућности развоја са вијестима из 2032.

Све је било идеално, сем сумње да ли је нит која је повезивала културно – умјетнички програм жива и постоји у нашем свакодневном животу, политици, економији, школству, тв програму.

То што би сумња да ће Српска бити укинута до следећег 9. јануара данас изгледа смијешно, није никакво оправдање да оно што смо видјели у и на Банском двору не истиче из планског дјеловања и активности наше владе. Битни државни послови су препуштени стихији и раду удружења без претјеране помоћи са врха.

За 21 годину ми немамо Музеј настанка Српске. Немамо ни централни споменик борцима ВРС. Имамо пар недостојних споменика, попут оних за 12 беба или жртвама Јасеновца.

Не постоји институција која би у цјелини документовала српске жртве деведесетих (или ако има не ради како треба), већ се губимо у парцијалним обиљежавањима и парастосима, од села до села, од 10, 20, 50 страдалих. Заједничке институције за тражење несталих и истраживање ратних злочина минирају сваки покушај да се комплетира истрага злочина над Србима, то траје, и сем вербалних реакција не постоје покушаји да се то заустави.

Истраживање злочина из Другог свјетског рата пало је на посвећене појединце који улажу свој новац и углед да истину извуку из заборава. Први свјетски рат препуштен забораву, и наравно, малим удружењима грађана.

Снимање филмова, серија, документараца о знаменитим личностима историје са ове стране Дрине је минимално. Ни ту не постоји план јавног сервиса, већ се ради по пројекту. Ако неком падне таква идеја на памет, моли за паре из буџета, па шта буде. Након више година, снимљене су по једна пјесма за дјецу и одрасле о Српској.

И оне нису настале јасном политиком, већ идејом људи који су осјетили да то недостаје. Упоредимо се само са Црном Гором, па ћемо видјети да тако нешто треба да се ради, ако се мисли озбиљно о идентитету. И да. Док не дође до озбиљног посипања пепелом, подсјећаћемо да су из Српске стигле паре за Турнеју и Светог Георгија.

Национално писмо је потпуно запостављено, препуштено лаганом изумирању под изговорима практичности и немогућности наметања. Најодговорнији се труде да испаднете смијешни, када их упитате да ли виде како ћирилица нестаје на наше очи.

За годину дана у Српској се изврши 3000 абортуса, а роди 2500 мање дјеце него што умре људи. Депопулација мањих мјеста, поготово на истоку Српске је забрињавајућа. Урадили смо, урадићемо, планирамо, фразе су којима се функционери ограђују од овог проблема.

Готово читав планирани развој базира се на страним инвестицијама, и давањем природних ресурса на искориштавање странцима. Влада својим новцем купује посрнуле фирме али мало коју извуче на зелену грану, а често се ове трансакције користе да се помогну тајкуни блиски власти, који након што су приватизовали и оробили неко предузеће, добијају новац за њих.

Списак без краја.

Краја ради, треба рећи да данас није рођендан. Данас је Дан Републике. Српска није рођена, она постоји од како је Срба на овој земљи и од како желе да управљају својом судбином, као што то раде цивилизовани народи. Девети јануар је само дан кад су за то добили прилику.

Не банализујте то свјећицама.