Најбољи фудбалер свих времена, или мит о мундијалима

Фудбал је најпопуларнији спорт на планети! То апсолутно нико не може да оспори. Као његов најсавршенији продукт (догађај), сматра се Свјетско првенство.

Пише Борис Латиновић

Мундијал је, не само највећи фудбалски, него и најбитнији спортски догађај (такмичење) на кугли земаљској. Свака част Олимпијским играма, али Свјетско првенство у фудбалу је свјетско, свијет за себе и изнад свега. Умјесто класичне и стереотипне најаве долазећег Мундијала у Бразилу, анализираћемо шта је све потребно једном фудбалеру да приграби ореол најбољег свих времена, тј. да буде најбољи међу најбољима.

Мундијал је постао глобална религија. Њега више не прате милиони, него милијарде гледалаца. Е, баш због тог фамозног и чаробног Мундијала, готово свакодневно се ломе копља око јасно и прецизно дефинисане одлуке – ко је најбољи фудбалер свих времена? Пеле? Марадона? Неко храбрији ће у раван са овом двојицом неприкосновених фудбалских богова додати и име Гаринче. Млађи нараштаји ће се наћи увријеђени ако у ову конкуренцију не спадају нпр. Ромарио, Зидан и Роналдо (онај прави). Пушкаш, Кројф и Роберто Бађо су своју прилику да се нађу у овој "алеји великана" већ одавно прокоцкали. Сви знамо како (и гдје)!

Ипак, одмах на први поглед, једно име овдје недостаје. У праву сте. А можда и нисте. Без обзира на то, морамо да га споменемо – Лионел Меси, Аргентинац, икона Барселоне и "Ноу Кампа". О фудбалу зна ама баш све. Начин на који Меси игра фудбал не може да вас остави равнодушним. Страст коју осјећа док је на терену и начин на који ту исту преноси на мегаломански аудиторијум, одлика је само највећих. Шта је онда то што Месију недостаје да буде јасно назван најбољим међу најбољима? Одговор се напросто нуди сам од себе. Фали му титула свјетског шампиона са Аргентином! То је оно (можда и једино) што ће сви антифанови Месија прво да му натрљају на нос. Немаш освојен Мундијал – ниси највећи и тачка. Ту завршава свака врста даље дискусије. Џаба му освојене Лиге Шампиона са "Барсом". Џаба му освајања свих могућих индивидуалних и колективних трофеја. Џаба му прегршт оборених рекорда, махом голгетерских… када му недостаје оно главно, оно право.

Оно што сваког истинског фудбалског фанатика може да радује јесте чињеница да Меси има тек 27 година и пред њим је готово сигурно још бар неколико "ванземаљских" сезона. Сезона да, али на колико још Мундијала ће имати (реалну) шансу да оде до краја? Бразил 2014. и евентуално Русија 2018. године су његове посљедње шансе за бесмртност. У Катару 2022. питање је да ли ће и бити, а ако којим случајем и буде, имаће неминовну улогу 35-годишњег статисте. Међутим, акценат је свакако на предстојећем Мундијалу у Бразилу, јер обично сваки фудбалер са 27 година на леђима достиже зенит своје каријере. Кад ће побогу, ако неће тада?

Ако ћемо објективно, Меси с Аргентином није освојио ни Копа Америку, али то заиста никог не тангира, када свако и даље мисли и прича само о Мундијалу. Кренимо редом. У Њемачкој 2006. тек се појавио. Имао је тек деветнаест година и био је "само" најталентованији фудбалер на свијету. То и "ништа више". То је била Рикелмеова екипа, која је трагично заустављена у четвртфиналној утакмици са Нијемцима и то тек послије једанаестераца.

Четири године касније, на ред долази Јужна Африка. Меси је већ имао статус божанства у свим крајевима планете. Очекивали смо чудо, десио се фијаско. Да ли због потрошености у супер – успјешној сезони која је била иза њега, да ли због (пре)великих очекивања која су му натоварена на леђа или нечег трећег, мање је важно. Поента је идентична – Меси нас је у Јужној Африци (поново) разочарао. Иако су Аргентинци у првом кругу дјеловали више него убједљиво, то се прије могло приписати слабости њихових противника (Нигерија, Јужна Кореја и Грчка), него њиховој реалној јачини.

И у таквом односу снага Меси није успио да дође до изражаја. Није постигао ниједан гол. За њега је то недопустиво. Оно што су им Нијемци урадили у осмини финала, дословно се може назвати "масакр", али на крају крајева, шта и да очекујете од репрезентације коју је са клупе предводио један ексцентрик попут Дијега Арманда Марадоне.

Спомињањем Малог Зеленог у контексту ове приче, долазимо до још једне Месијеве препреке. Ова је вјероватно највећа и најозбиљнија. Свакодневни терет и притисак којем је изложен, првенствено од Аргентинаца, да мора вратити Аргентину на пиједестал свјетског фудбалског универзума, свим путевима којима крене, неминовно се враћа на Дијега. Преко живе и ходајуће иконе, напросто се не може. Не може се чак ни у раван с њим, јер "Божју руку" и велеслалом из меча са Енглезима у Мексику 1986. сваки Аргентинац доживљава као истински реликвијум и врхунац екстазе цјелокупног аргентинског национа. Чак је и Марио Кемпес у оваквом односу снага изнад Месија, колико год то многима звучало као пребрутална констатација и квалификација. То је та истовремена величина и проклетство Мундијала, тј. како за кога. Паоло Роси и Лотар Матеус су најкласичнији примјер онога што се зове – погодити тајминг. Били су најбољи када је то било најпотребније.

Вратимо се на Месија. Ко и шта може да га спријечи да се у Бразилу овог љета докопа највећег трофеја у свијету фудбала? Могу многи.

Кренимо од домаћина и најљућег аргентинског противника, богова фудбала. Они су највећа фудбалска нација универзума, једини и непоновљиви – Бразил – петороструки свјетски шампиони. Рекордери су у готово свим мундијалским параметрима и једина репрезентација која је учествовала на баш сваком Мундијалу. Предвођени најновијим бисером бразилског фудбала и легитимним насљедником плејаде великана ове неприкосновене фудбалске нације – Нејмаром (Месијев саиграч у Барселони), све сем освајања трофеја на домаћем терену доживјеће као неуспјех. Копакабана, Исусова статуа, Глава шећера, а понајвише гротло "Маракане" у митском Рио де Жанеиру, чекају још од далеке 1950. године шансу за поправни. Тада им је Уругвај пред готово 200.000 душа на њиховом буњишту приредио највећу трагедију, од које се ни данас нису у потпуности опоравили. "Марацаназо" и даље једнако боли и пече. Шансу за коначну катарзу виде управо на овом Мундијалу.

Идемо даље. Чувена и незаустављива шпанска "тика-така", гдје ће главне улоге и даље да буду (пре)искусни Ћави и Инијеста, сигурно жели да учини још једно чудо прије одласка са сцене. У Јужној Африци Шпанци су успјели први пут у својој историји да освоје Мундијал и тако нађу своје мјесто међу највећим репрезентацијама икада. Освојена два Европска првенства прије (2008. године) и послије (2012. године) Мундијала у ЈАР, само су им додатно раширили енергију и крила да их многи послије овакве невјероватне серије побједа и трофеја, прокламују као највећу и најбољу фудбалску репрезентацију свих времена. Већу чак и од оне Бразила из 1970. године.

Не споменути Нијемце у овој причи, био би чисти аматеризам. Начин на који "Die Mannschaft" готово свакодневно "штанца" сјајне играче, може да послужи као примјер многобројних истраживања. Нојер, Лам, Швајнштајгер, Озил, Подолски, Геце, Милер, Ширле… набрајати можемо до бесвијести.

Звуче заиста непобједиво. А ово је само садашњост. Гдје су Фриц Валтер, Бекенбауер, Герд Милер, већ споменути Матеус, Бреме, Клинсман, Фелер… Још од Европског првенства 1996. у Енглеској, нису се дочепали једног великог трофеја. Мундијал су задњи пут освојили сада већ далеке 1990. године у Италији. У Јапану и Јужној Кореји 2002. године стигли су до финала, 2006. и 2010. до полуфинала (касније до трећих мјеста). Немојте се зачудити ако овај пут напокон оду до самог краја.

А онда слиједи највећа мистерија – Италија. Четвороструки свјетски шампиони (1934, 1938, 1982. и 2006), долазе у Бразил са намјером да изненаде све и освоје пету круну свјетских фудбалских владара. На голу имају можда и најбољег голмана свих времена, ходајућу легенду "бјанконера" – Ђиђија Буфона. У средини терена господари још један ветеран са неописиво великом лепезом фудбалске чаролије – Андреа Пирло. Напад је заиста посебна прича. Стиче се утисак да комплетна игра "азура" зависи од тренутног расположења и инспирације највећег фудбалског ексцентрика данашњице, вјечито жељног публицитета и славе. Не треба погађати два пута, у питању је – Марио Балотели. Нема сумње да се Мусолини преврће у гробу када види ко му је главна нападачка опција његове толико жељене "аријевске" Италије. Балотелијев фудбал се клацка између генијалности и дебилизма, питање је само – на коју страну ће превагнути у Бразилу?

У прву гарнитуру највећих и најозбиљнијих противника Месију и Аргентини свакако нисмо заборавили и "вјечите финалисте" Холанђане. "Лале" баш немају среће са Мундијалима. Три изгубљена финала (1974, 1978. и 2010. године), а у сва три су (у најмању руку) били равноправан противник. Генерација Ван Персија, Робена, Снајдера и осталих заиста има све предиспозиције да још једном покуша напасти свјетску круну, мада су и они сами вјероватно свјесни да су своју животну шансу за освајање "Златног глобуса" прокоцкали прије четири године у Јужној Африци.

У категорију оних који би евентуално могли да изненаде требало би уврстити Белгију и Колумбију. Нисмо заборавили Енглеску и Португал, не брините. Али чињеница је да Белгијанци имају најталентованију генерацију до сада (у то су се најбоље увјерили Хрватска и Србија у квалификацијама). Ванден Боре, Компани, Фелаини, Витсел, Азар, Лукаку… су чисти еликсир младости и енергије, који ће на овом Мундијалу бити у напону снаге. С обзиром на то да су имали среће при жријебу (Русија, Алжир и Јужна Кореја), пласман у нокаут фазу се више готово ни не доводи у питање. Мистерија је једино како да се докопају четвртфинала, који се поставља као (реални) оптимум ове генерације. Ако дођу међу осам најбољих, вјерујте да могу сасвим равноправно да се супротставе сваком од ових већ поменутих великана.

Може ли Меси из борбе против свих оваквих противника, као и осталих које нисмо набројали (а могу да изненаде), да изађе као побједник? Уколико му то којим случајем успије, треба му одати колективно и безрезервно признање да је највећи играч свих времена, без поговора и било какве "извлакуше". Уколико не успије, жао нам је. Придружиће се категорији "комплексаша" попут Пушкаша и Кројфа, тј. групи оних који су могли бити највећи, али у томе ипак нису успјели. Најбољи играчи свијета су само они који освоје Мундијал. Они који то не успију, а били су близу, нису најбољи ма колико подсјећали на њих.

Нека представа почне…

# Преузето из књиге „МУНДИЈАЛ КРОЗ ИСТОРИЈУ“ уз сагласност аутора