Набуко: Фалширање по нотама Јужног тока – или обратно?

Да ли је пројекат назван по Вердијевој опери реална економска опција, која ће оправдати више него очито прекоредно примање Румуније и Бугарске у ЕУ, или споменик амбициозности Брисела у времену прије "глобалне економске кризе"? Пише: Огњен Савић Након брзине којом је Путин углавио основне смјернице Јужног тока у југоисточној Европи, а посебно Бугарској, изгледало је […]

уторак, јул 14, 2009 / 19:01

Да ли је пројекат назван по Вердијевој опери реална економска опција, која ће оправдати више него очито прекоредно примање Румуније и Бугарске у ЕУ, или споменик амбициозности Брисела у времену прије "глобалне економске кризе"?

Пише: Огњен Савић

Након брзине којом је Путин углавио основне смјернице Јужног тока у југоисточној Европи, а посебно Бугарској, изгледало је да је пројекат готово потпуно одумро.

Међутим, јуче је у Анкари потписан споразум о изградњи гасовода Набуко, што је дошло као релативан здраворазумски шок, без обзира што замисао о овом пројекту сеже још до фебруара 2002. године.

У ситуацији када је већ добрано одмакла изградња Сјеверног тока, који ће кроз балтичко море директно испоручивати гас из Русије у Њемачку; односно без икаквих проблематичних посредника типа Украјина, овај потез је више одраз стратешких спољнополитичких планова ЕУ и НАТО, него што је економски исплатив и дугорочно сигуран.

Ако је овим потезом ишта недвосмислено показано, а то је да главне земље ЕУ још увијек виде Русију као непријатеља број један, односно да нису способне превазићи застарјелу концепцију Хладног рата. Поготово зато што је гас и више него потребан зими.

Овим се показује колико су нападно "еманциповани и космополитски" настројени државници у ЕУ, заправо велики робови традиционалистичких, а посебно религиозних матрица; те колико оне имају погубан утицај на прилагођавање ЕУ, која опадајућим
наталитетом све више поприма изглед једног трошног царства, у које надиру варвари.

Пројекат је добио име по представи одгледаној у Бечкој државној опери у јуну 2002. године, након састанка компанија из Аустрије (ОМВ), Турске (БОТАШ), Бугарске (Булгаргаз), Румуније (Трансгаз) и Мађарске (МОЛ). Тада је потписан протокол за градњу гасовода, након којег је услиједио и Споразум о сарадњи, у октобру исте године.

Европска комисија у децембру 2003. године додијелила грант у износу од 50 одсто средстава, која су према процјени требала да се уради студија изводљивости, анализа тржишта, те техничке, економске и финансијске процјене.

Заједничка изјава министара по питању гасовода Набуко, потписана је 26.06.2006. године у Бечу, а 12.09. наредне године, Јозиас ван Артсен је номинован за координатора пројекта. У фебруару 2008. године, њемачка компанија РВЕ (RWE) je такође постала дионичар овог конзорцијума.

Ипак, није се далеко одмакло од тада, поготово ако се у обзир узме брзина којом се одвија пројекат Јужног тока. Гаспром је предложио 2006. године пројекат Плави ток, који би испод Црног мора доводио гас до Турске, да би онда он ишао кроз Бугарску, Србију и Хрватску, до западних граница Мађарске.

Већ сљедеће године је предложен Јужни ток, који иде испод Црног мора директно у Бугарску, затим кроз Србију у Мађарску, са алтернативним правцем преко Хрватске или Републике Српске до Словеније, односно Италије.

Ова два пројекта су директни конкуренти, и Јужни ток је без обзира на пет година заостатка у односу на представљање Набука, већ одавно потписао споразуме о градњи; док је конкурент ту на самом почетку.

Набуко је пројектован да иде из турског мјеста Ерзурум, до Баумгартена (Baumgarten an der March) у Аустрији, протежући се преко 3.300 километара, пролазећи још кроз Бугарску, Румунију и Мађарску.

Набуко врло ватрено подржавају ЕУ и САД, у тежњи да Европа црпе гас из Централне Азије и Каспијског региона, са капацитетом од 30 билиона кубних метара гаса годишње, и са процјеном изградње од 6 милијарди долара.

Потпуно је јасно да се на тај начин Русија покушава на сваки начин избацити из игре за снадбдјевање Европе плином, односно да је Набуко много више политички него економски пројекат.

Тако је један од лидера на јучерашњем потписивању споразума у Анкари, позвао на више прагматизма, а мање геополитике; што најбоље показује у којем правцу је усмјерена суштина овог споразума.

Без обзира на очите политичке рачунице из ЕУ, која Балкан у будућности види као сферу нестабилности, те ће је њен гасовод по старој матрици и даље заобилазити; ту има и читав низ техничких недостатака, односно озбиљних проблема које Набуко прво треба да отпјева.

Парадоксално, али прије свега је проблем у испоручиоцима тј. произвођачима земног плина. Азарбејџан, који је главни играч у овом ланцу, има релативно мале количине потврђених резерви гаса. Оне су процијењена на 1,5 трилиона кубних метара, док су просјечне домаће потребе ове земље за овим енергентом 12-14 кубних метара годишње. Стога је природно што Баку тежи да максимално профитира на извозу гаса који је покренуо 2007. године.

Без обзира што су САД засад осигурале нестабилног, али врло ватреног Сакашвилија као залеђе свом гасоводу, он ипак у економски исплативој рути, мора из Азарбејџана водити преко Јерменије.

Јереван, осим што је обио учествовати на војним вјежбама НАТО у Грузији ове године, има неријешен територијални спор око региона Нагорно-Карабах, који је јерменска већина у рату деведесетих година коридором повезала са Јерменијом. У сукобу са Азарбејџаном и уз традиционално непријатељство са Турском, Јерменија још увијек види Русију као свог стратешког савезника.

Главна руска примједба на конкурентски Набуко, јесте да исти није у стању обезбједити довољно гаса, односно притиска, да би исти уопште текао кроз цјевовод. Тако да без обизра што је предсједник Азербејџана, Илхам Алијев, крајем јануара 2009. године потврдио да његова земља намјерава да најмање удвостручи производњу гаса у наредних пет година, ту ипак Туркменистан игра главну улогу као снадбдјевач.

На примјеру Туркменистана, која је једна од држава са најригиднијим режимом владавина у постсовјетском простору, показује се да приче о демократији и људским правима ЕУ примјењује само у случају земаља које су јој противници, или су јој се нашле на путу остварења својих тежњи.

Предсједник Туркменистана, Гурбангули Бердиухамедов, дао је сагласност за снадбдјевање гасом, али бољи познаваоци прилика у региону тврде, да је то услиједило тек пошто је Русија почела узимати знатно мање количине гаса из ове земље.

Они у овој сагласности на коју се Туркменистан одлучио након дугог нећкања, виде притисак на Русију да поново почне узимати веће количине гаса. Исто тако, у мају ове године, централноазијске државе (Казахстан, Узбекистан и Туркменистан) су одбиле потписати споразум на самиту, који је поводом Јужног тока организован у Прагу.

Русија, уз кошмар новог инсистирања на Набуку, такође се сусрела са неугодним политичким промјенама у Бугарској, гдје је на власт дошла партија централне деснице ГЕРБ (Грађани за Европски Развој Бугарске). Њен вођа, Бојко Борисов, који ће ускоро постати премијер Бугарске, захијевао је преиспитивање споразума о Јужном току, као и стопирање изградње нуклеарне електране Белена, на које се Русија обавезала у пакету споразума о гасоводу.

Борисов је то образложио "добијањем алармантних информација о дјеловању неких великих компанија, које у обзир не узимају државне интересе".

Сјеверни ток кроз Балтичко море, дефинитивно ће донијети предност Русији у овој геостратешкој слагалици, будући да је најимунији на мултилатералне компликације, и потпуно је билатералан.

Њемачка, са друге стране, неће пропустити могућност да и она постане транзитна земља – односно снадбдјевач из самог срца Западне Европе, што ће доста промијенити ситуацију. Како у гасној трци на југу континента, тако и у самим унутаревропским односима.

Русија у трци за гасовод има још једну велику предност, а то је потпуна оперативност истог тренутка успоставе, као и то да Туркменистан, који је предвиђен за другу фазу Набука (заједно са Ираком, Сиријом и Египтом); већ има изграђену гасну инфраструктуру која га везује за свемоћни Гаспром, док би у случају опредјељења за гасовод ЕУ, Туркменистан морао тек да је гради.

Тешко је рећи који ће гасовод бити прије завршен, али је сигурно да ће позитиван исход у развитку једног, бити клип у точковима другог. До тада нас чека још доста дугих и хладних зима.



Оставите одговор