На таласима Јужног тока

Србија је џепно издање, велике књиге која се зове Русија – овако је чувени српски писац Душан Ковачевић дефинисао однос, ове две без сваке сумње блиске државе које су свезане истом духовном пупчаном врпцом (вером и језиком).

Пише Синиша Синадиновић

Готово да има истине у опаски да су Срби мали Руси, а да су Руси велики Срби. И кад год је у историји било добро Русији, било је добро и Србима.

На крвавој историјској позорници Југоисточне Европе, присуство Русије на Балкану је незаобилазно. У вековним превирањима са Османским и Аустро-угарским царством, позиција Русије се није генерално мењала. Она је имала потребу за изласком на топла мора, као и заштиту православног хришћанског становништва на Балкану, које се налазило под влашћу исламске Турске царевине. Наиме, ова држава се својим вековним присуством и утицајем на овом простору, може сматрати и балканском државом. Јер се Русија на Балкану заправо и родила. Кијевски кнез Владимир је пре 1025 година, на реци Дњепру, на захтев Источноромејског цара Василија II, извршио велико масовно покрштавање руског народа.

Сам чин крштења обавили су византијски свештеници из Цариграда. Сматра се да је кнез Владимир крштен годину дана раније, тачније 987. године у близини Кијева и да је на крштењу добио име Василије, према имену тадашњег византијског цара, и његовог шурака Василија II. Након пропасти Византије 1453. године и освајања Цариграда од стране Османлија, Москва је преузела улогу Трећег Рима. Тако се луча Источноромјског царства и ортодоксног хришћанства пренела и задржала до данашњих дана у Русији. Да ли ће се једног дана престоница Трећег Рима, вратити на своје старо место у данашњи Истанбул остаје да се види? О томе је писао и велики руски писац Достојевски, проричући да ће једног дана Константинополис (Цариград) бити поново враћен у руке ортодоксних хришћана и наследника Источних Римљана.

Колико је јака веза Византије и Русије тј. Цариграда и Москве, може се уверити свако ко посети Свету Гору тј. руски манастир Светог Пантелејмона. Када се говори о тој вези незаобилазно је споменути и рећи, да је захваљујући Светој Гори, устројена данашња Руска Православна Црква. Законоправило или Номоканон (гр. номос – грађански закон, канон – црквено правило) је зборник грађанских и црквених прописа византијске државе, који је саставио први српски архијереј и отац српске нације Свети Сава за потребе српске царске лавре Хиландар. Овај типик (Устав) послужио је Руској цркви да уреди своје црквено устројство. Тим Законоправилом, Српска и Руска православна црква симболично и суштински израстају из једног духовног корена.

СЕРГЕЈ ШОЈГУ

Нису кроз векове само духовне веза повезивале Србе и Русе, већ и оне политичке, екoномске и културне. У светлу тих међусобних повезаности, може се убројити и најављена градња руског гасовода „Јужни ток“, највећe инвестиције у Европи, која је званично најављена да ће отпочети 24. новембра ове године. Ужурбане припреме на реализацији овог епохалног пројекта, поред техничких припрема које трају више од годину дана, прати и жива политичка активност.

Наиме ових дана у Београду су се сусрели председник Владе Србије Ивица Дачић и директор Гаспрома Алексеј Милер, где је усаглашен став да у што краћем року отпочну радови на реализацији овог пројекта. Након ово састанака уследила је посета Србији и министра одбране Русије Сергеја Шојгуоа, где је са министром одбране Србије Небојшом Родићем, потписао Споразум о сарадњи у области одбране. Шојгу је разговарао и са првим потпредседником Владе Александром Вучићем, а затим и са председником Србије Томиславом Николићем, који му је уручио Орден српске заставе првог степена. Шојгу је у претходном мандату био министар за ванредне ситуације и губернатор Московске области. Члан је Високог савета Путинове Јединствене Русије, човек од највећег поверења руског председника. Можда је тачна констатација да је Шојгу нека врста Путиновог Холбрука, задуженог за питање Балкана тачније Србије.

Као бивши министар за ванредне ситуације, имао је кључну улогу у формирању Руско-српског хуманитарног центра у Нишу, у којем је до сада према речима руског амбасадора Александра Чепурина, Русија уложила близу 65 милиона долара. Овај центар има врло важну улогу за Русију, на простору Југоисточне Европе, а његов значај ће бити много већи када буде саграђен будући планирани гасовод. Тај центар имаће улогу неке врсте карауле Гаспрома за надгледање система протока руског гаса. Није случајно да је за ово место избран град Ниш, град који се налази готово у срцу Балкана. Ниш је чвориште путева још од римских времена. Налази се у близини Софије главног града Бугарске (вернијих Руских савезника у политичком смислу од Срба), има аеродром (63. падобранска бригада), Универзитет, као и близу 50 000 Срба избеглих са Косова и Метохије, који су зарад повратка и носталгије према КиМ веома наклоњени Русији.

Ове посете Милера и Шојгуа представљају претходницу и припрему за званичну посету Србији руског председника Владимира Владимировича Путина која је планирана за церемонију отварања почетка градње гасовода кроз Србију.

Од прошлогодишњих ђурђевданских избора у Србији, и доласком на власт коалиције СНС-СПС, председник Србије Томислав Николић се са председником Путином састао чак четири пута. Такав статус и ту привилегију имају само Срби, и нису ти сусрети били вођени првенствено политичко-економским интересима ове две државе. Ови сусрети су и резултат унутрашњих потреба и дубљих веза ова два мученичка народа. Београд је можда једини град на свету, у којем се руски председник може осећати као у свом родном Петрограду. Зашто је то тако, одговор треба тражити у чињеници да је након двадесетогодишње патње и голготе Србије на балканској ветрометини, већина Срба у свом магновењу и вапају, Русију и њеног председника виде као јединог спаситеља.

Србима и Русима је неопходна једна озбиљна правнополитичка и социопсихолошка студија, којом би се утврдили сви позитивни и негативни руско-српски односи у последњих 100 година. Досад је написано безброј студија, књига, исто толико је одржано округлих столова, трибина, научних конференција на ову тему у циљу изналажења правих одговора ко је коме шта, и колико Руси и Срби једни другима значе.

РЕАЛПОЛИТИКА

Од памти века ратава је били и биће их, они су се у већини случајева кроз историју водили због земље тј. територије. Јер је знано да су човек и генерације народа пролазне, а земља остаје или под њиховим ногама или изнад њихових глава. Можда зато што су људи створени од земље и у њу иду, лежи одговор зашто ратови постоје.

Простор Балкана географски припада Европском континенту, и као такав према ставу Европске уније, он је у власништву Брисела 1/1. Он се катастарски и грунтовно налази у земљишним књигама ЕУ. То је својинско правни постулат Европског катастра око којег Брисел не жели нисаким да разговара. Европска Унија уз помоћ САД-а, показала је деведесетих година прошлог века, да неће презати и од употребе војне силе, против свих оних који не желе да се повинују овој одлуци. Право на територију Балкана, Брисел је показао и тиме, када је пристао да и поред свих економских и политичких проблема Румуније и Бугарске, ове државе буду прикључене Европској унији. Ове две балканске државе представљају својеврсни санитарни коридор Европске уније, против даљег продора Русије и Турске на Балкан. Извесно да простор Западног Балкана (минус Словенија и Хрватска плус Албанија) представља праву ноћну мору Европској администрацији. Шта чинити са територијом, на коме живи близу 30 милиона људи, од којих су већина међусобно крвно повезани и још крвавије завађени.

У својој политици Брисела према Русији и Турској, држи се курс по којем ове две државе званично чине део тзв. Западноевропског цивилизацијског круга, али које са друге стране нису пожељне да буду пуноправни чланови Европске Уније. Знају врло добро Вашингтон и Брисел да би држање Москве а поготово Анкаре на таквој дистанци, условило да оне приђу неком другом политичко-економског савезу, и тиме би добили потенцијалне непријатеље на својим границама према Азији и Блиском Истоку. Зато се ЕУ налази пред великим мукама, како ове две моћне и важне државе везати за себе, али не и толико да би биле примљене у њихову Евроамеричку унију. Сигурно да кључну улогу за одржавање тог статуса „ни тамо ни вамо“ према Русији и Турској има Израел. Својом вештом политиком, Јерусалим уз економску помоћ САД-а и ЕУ и војну подршку НАТО савеза, има без сваке сумње велики политички и економски утицај на Анкару и Москву. Руси и Турци данас представљају, главни бедем заштите Западне Европе од могуће азијске најезде неког новог Бату-Кана или Мухамедових „светих ратника“.

У светлу тих геополитичких и геостратешких комбинаторика, може се посматрати и градња руског гасовода Јужни ток. Поред већ саграђеног руског гасовода „Северни ток“, који је се протеже морским дном Балтика, попут пипка Русија је спојена са Северном Немачком. Градњом гасовода „Јужни ток“ као други пипак те руске енергетске хоботнице, Русија би се приближила самим границама Јужне Немачке. Овај руски енергетски загрљај Немачке, има велики значај у економском смислу како за Москву тако и за Берлин. Није сувишно нагласити опште знану чињеницу, да је Немачка данас мотор Европске привреде и економије. Тиме се Немачка не само енергетски везала за Москву, већ је та зависност постала обострана и многострука. Јер ако је веровати Самјуелу Хантингтону, у будућем Трећем светском рату, коалицији Јерусалим-Вашингтнон-Лондон осовина Москва-Берлин биће ударна песница у рату против Пекинга.

Сплетом тих геополитичких неједначина са више непознатих, може се закључити да је постигнут неписани споразум између Брисела и Москве, по којем ће се Русији дозволити градња Јужног тока, а да се за узврат не меша у политичко преслагивање карата на простору Западног Балкана. Тачније, три кључна питања према Бриселу не могу се довести у дилему, а то је статус Косова и Метохије, доношење новог Устава БиХ као и прикључење Србије и БиХ НАТО-у. Тај процес је планиран да се спроведе до 2020. године и он би требао да се поклопи са завршетком градње руског гасовода Јужни ток.

У том периоду, Србима ће економски бити горе за још 20-30%, политички ће то за Србе у Републици Српској бити изузетно тежак период, јер ће завртање ушију да пристану на уставне реформе бити са свих страна. Понајвише ће болети оно, што ће доћи из Београда. Једино ће за прекодринске Србе имати разумевања сироти Срби са Косова и Метохије, јер су на свој души и кожи осетили како изгледа кад мајка Србија одбацује своју децу као да су пасторчад. Неће косовски Срби никад заборавити ни претње своје „маћехе“ да уколико не буду слушали „њиховог“ премијера Хашима Тачија, да она може да их за 45 минута научи памети. А онда када Београд пристане на све захтеве Брисела, Србија и БиХ ће у пакету бити примљени најпре у НАТО а потом и у ЕУ. Као утеха за све српске патње, земљом Србијом потећи ће из мајке Русије Южный Поток.

Учешћем у пројекту Јужни ток, процењује се да ће Србија од такси на промет гаса, зарађивати близу 200 милиона евра годишње. Можда је могуће да ће Южный Поток имати снагу као С-300?

ТЕХНИЧКИ ПОДАЦИ О ЈУЖНОМ ТОКУ

„Јужни ток ће се од компресорске станице Рускаја, на обали Црног мора, простирати морским дном дужином од 925 километара, на дубини већој од две хиљаде метара, до бугарске обале, а потом копненим путем у укупној дужини од 1.453 километара. Гасовод ће имати четири линије, капацитета од по 15,57 милијарди кубних метара годишње. Изградња гасовода започета је у децембру прошле године на Црном мору, а завршетак изградње и достизање пуног капацитета од 63 милијарде кубних метара годишње очекује се у 2018. години.

Према акционом плану, почетак изградње гасовода Јужни ток у Србији планиран је за јануар 2014. године, а завршетак радова и почетак испоруке гаса очекује се док краја 2016. Дужина трасе гасовода кроз Србију износиће 411 километара, док је очекивани капацитет 40,5 милијарди кубних метара природног гаса годишње. Највећи акционар Јужног тока је руски Гаспром, који има половину власништва у заједничком предузећу, другу половину поседују италијански ЕНИ (20 %), француски ЕДФ (15 %) и немачки БАСФ (15 %). Седиште Јужног тока, налази се у швајцарском граду Цугу. У истом граду где је основано и заједничко предузеће Газпрома и Србијагаса.“