На херцеговачком Тибету

Док већина путара у Републици Српској полако своди билансе из периода зимског одржавања, радници " Невесињепутева" имају још много посла. Кренули су у пробој сметова на Моринама на регионалном путу Улог – Кланци, вјероватно и најтежој дионици у читавој Републици.

Драган Граховац/Радио Невесиње

Иако је половина марта на Моринама су још увијек сурови зимски услови које би без фотографија тешко било и описати.

Снијег и снажни вјетрови стални су становници ове висоравни током зимског периода, али су се неугодни налети хладног времена на овом подручју дешавали чак и у љетњим мјесецима!

Тако је, 9. јуна 2005. на Моринама снијег почео да пада као усред јануара, а температура се спустила испод нуле. Пастири који су читав мјесец уживали у лијепом времену и богатим пашњацима нашли су се у одједном у великој невољи и морали су да врате стоку у јужније крајеве. И тада је механизација „Невесињепутева“ чистила снијегом затрпани пут Кифино Село – Улог. Нестварно, али истинито!

Народ из Горње Херцеговине препричава бројне легенде о страшним зимама и изненадним налетима хладноће, а најчешће се подсјећа на судбину сватова чувене беговске породице Лакишића који су настрадали у сметовима Морина.

Чувени бег Љубовић из Оџака као млад момак жељан калашења често је пролазио овим крајевима.Приликом једног таквог путовања у селу Ратај код Фоче запазио је оно што је желио – прелијепу Умију ћерку знаменитог бега Ченгића. Али, не лези враже, у Умију се прије овог заљубио још један – бег Лакишић из Мостара. На наговор мајке бег Љубовић је препустио мостарском сабрату право на цуру. Мостарац је, како и приличи угледној породици, организовао свадбу, многобројне и угледне сватове на бираним коњима.

По мостарској благој југовини кренули су по младу, узели је, даровали кућу и кренули назад. На Моринама их је дочекало орканско невријеме, мећава и вјетар "који дува са свих страна", сметови и незапамћена студен која пробија кости и мрзне срце у јунака. Пут је био снијегом заметен, сватови су тумарали по беспућу посијаном сметовима кроз које су коњи пропадали и губили снагу, а људи се на њима мрзнули. Лакишића сватови су се смрзли и отуда још и сада то Сватовско гробље на Моринама.

Педесетак надгробњака и данас подсјећа на тај тужни чин, разбацани су са обје стране пута и сваки путник бар малчице саосјети са неславном свадбом и несрећним сватовима.