На Дверима српским
Браћо и сестре, Био сам на трибини које су организовале Двери српске, на Правном факултету у Бањој Луци. Иако сам противник ставова које они заступају, а поготово њихових акција, мислио сам да је веома добро да чујем из „прве руке“ које идеје та невладина организација пропагира и за шта се залаже. Ево мојих утисака. На […]
Браћо и сестре,
Био сам на трибини које су организовале Двери српске, на Правном факултету у Бањој Луци. Иако сам противник ставова које они заступају, а поготово њихових акција, мислио сам да је веома добро да чујем из „прве руке“ које идеје та невладина организација пропагира и за шта се залаже.
Ево мојих утисака.
На самом почетку трибине, послије неких петнаестак минута, схватио сам да у потпуности не разумијем шта уводничари говоре. Морам напоменути да ја не читам ни такву врсту литературе, па можда отуда потиче ово моје неразумијевање. Синтагме као што су „аутентичне српске земље“, „завјетне територије“, „интегрисан народ“, „српски историјски изазов“, „српско национално биће“, „српство је наша суштина“, „нема православља без родољубља и нема родољубља без православља“, „да ми Срби губимо нашу духовно – моралну суштину“, звучале су веома ефектно, али сам се сво вријеме питао шта стоји иза тих рогобатних фраза?
Овакав поетско-националистички рјечник, који су користили Обрадовић и Тврдишић, даје могућност сваком посјетиоцу трибине, махом национално освјештених, да пројектује своја очекивања и своје жеље, како њима одговара.
У току трибине, неколико пута се могло чути „ да неко мрзи српски народ“, али никако да добијемо конкретан одговор ко и зашто. Да ли су то католици, муслимани, Американци, Енглези, Јевреји, масони или сви заједно? За највећи број слушалаца то није био проблем, али се поставило питање „Како је могуће да смо деведесетих година, остали без наших традиционалних пријатеља и савезника из Првог и Другог свјетског рата?“. Одговор је био једноставан. Ми смо жртве геополитике, али истина о нама полако се открива. А Двери су наравно лучоноше те истине.
Рекоше и то да Срби имају националну државу већ осам вијекова, док је прва национална земља на свијету Француска стара тек два вијека. У публици је било историчара, социолога, али нико не реагова на ту будалаштину.
Наравно као и сви конзервативци и они виде да је наша омладина на странпутици. Онда набројаше све српске пошасти: дрога, алкохол, абортуси, хомосексуализам, медији. Све то лоше утиче на Србе да се не множе, сложе и обоже, али и да забораве Косово.
Споменуше и то да као народ изумиремо, док други народи расту на пр. Албанци, Турци и Бугари. Кажу сваке године у Србији умре 30.000 људи више него што се роди. Та то је главни кривац „култура смрти“ тј. медији који промовишу потрошачко друштво, јефтину забаву, контрацепцију, хедонизам и индивидуализам.
Изгледа да ће нам комфор доћи главе. Никоме да падне на памет да Српкиње не могу нарађати толико дјеце, а ни Срби направити, колико ми можемо да ратујемо и због рата одлазимо у „бијели свијет“.
Било је ту још свега и свачега али нисам стигао све да запишем. Онда се прешло на питање српске породице, јер „српско национално питање је српско породично питање“.
Један од уводничара је рекао „Срби су породичан народ“, а мени одмах „пролети кроз главу“ па који то народи нису породични?
Наравно, споменута је и традиционална српска породица и недељни ручак као мјесто сабирања и разговора. Питам се шта значи синтагма „традиционална српска породица“. Да ли је то породица из времена Николе Пашића, Карађорђа, Цара Душана или још раније. А што се тиче традиционалног недељног ручка, далеко му лијепа кућа. За вријеме ручка само су мушкарци причали, жене су служиле, а дјеца су обично добијала батине из разноразних разлога.
Ако ми не вјерујете питајте своје бабе?
На крају нам се пожалише на могућност да се у Србији донесе закон у којем ће се законски забранити физичко кажњавање дјеце, као традиционалног и ефикасног начина васпитања дјеце, као и могућност да се дјеца одузимају од неодговорних родитеља.
Публика је и то беспоговорно прихватила јер „Батина је из раја изашла“.