Mухарем Баздуљ: Још постоје они који се ложе на правду и слободу
Већ напоменусмо у нашем образложењу његовог проглашења за личност године, да уз Мухарема Баздуља може да стоји наслов филма Срђана Кољевића који гласи: Бранио сам Младу Босну. Био би то згодан наслов и за овај интервју. Питао Жељко Свитлица У години – у којој се код нас прво много галамило на "ревизионисте", затим се стогодишњица […]
Већ напоменусмо у нашем образложењу његовог проглашења за личност године, да уз Мухарема Баздуља може да стоји наслов филма Срђана Кољевића који гласи: Бранио сам Младу Босну.
Био би то згодан наслов и за овај интервју.
Питао Жељко Свитлица
У години – у којој се код нас прво много галамило на "ревизионисте", затим се стогодишњица догађаја у Сарајеву заједнички обиљежила заборављеном манифестацијом у Андрићграду, док су у Сарајеву полагали жуто-црне вијенце на некадашње Принципове стопе – фотографија на којој Хитлеру доносе спомен-плочу Гаврилу Принципу објављена у Баздуљевом тексту упечатљиво се издваја као главни утисак и догађај.
Писац, преводилац и новинар рођен у Травнику, који је о “Младобосанцима” писао годинама прије "четрнаесте", у интервјуу за Фронтал рећи ће и да је без помоћи споменуте фотографије "наша" прича побиједила – доминантно прихваћену теза о кључној кривици Њемачке за избијање Првог свјетског рата у Европи није нарушена. До јесени Принцип и другови су за медије већ били заборављени, а Баздуљ се до краја године, због једног текста о Срђи Поповићу и Александру Тијанићу, нашао под "ватром" прозваних "другосрбијанаца."
Било да гостује на ТВ, било да га интервјуишу путем електронске поште, Баздуљева радозналост види се и у одговорима који увијек откривају нову интересантну причу или чињеницу. У посљедњем тексту за Политику присјетио се – и код нас заборављеног – "бомбаша" Болета из Борика.
Тај стил препознаћете и у тексту који слиједи, гдје нам је олакшан посао звани "давање наслова интервјуу", када само треба издвојити једну тврдњу или краћу реченицу и налијепити је иза Мухаремовог презимена и двотачке – али како одредити коју?
Како је дошло до тога да сте постали један од најбољих “адвоката” Младе Босне? Ваш избор или вас је изабрала ситуација?
Биће да је било и једног и другог. Ја сам у неколико прилика изнио своје мишљење о “Младој Босни”, а испоставило се да је то имало неку тежину. Разлог је можда и у томе што мој интерес за ту тематику није помодарски, односно није се јавио из неких прагматично-финансијских разлога уочи саме стогодишњице Сарајевског атентата. Писао сам о “Младој Босни” још од 2004. године, а врхунац је био 2010. кад сам уредио троброј часописа “Градац” посвећен феномену “Младе Босне” који је изазвао велики интерес читалачке публике и побрао бројне похвале. Онда сам крајем 2013. и почетком 2014. године написао неколико текстова за “Време” који су такође имали снажан одјек и у регионалним и у свјетским оквирима. Мислим првенствено на текст који се бави фотографијом на којој се види како Хитлер као рођендански поклон прима спомен-плочу Гаврилу Принципу.
Могло би се рећи да је прошла година започела великом причом о књизи енглеског историчара Кристофера Кларка о почетку Великог рата. Говорило се много о "ревизији улоге Србије у рату". Када се перје смирило, шта је од тога остало у Европи, шта овде?
Кларкови “Мјесечари“ су прије неколико мјесеци објављени у Србији (у издању Хеликса из Смедерева) тако да је књига напокон доступна и у преводу. Ипак, то преведено издање није код нас привукло претјерану пажњу. Један од разлога је што се и помпа око Кларкове књиге прилично истрошила. Мислим да се “ревизионистичка прича“ успркос великом труду уложеном у њу, ипак није суштински примила. У озбиљним историографским круговима Кларк и његови истомишљеници нису темељно уздрмали доминантно прихваћену тезу Франца Фишера о кључној кривици Њемачке за избијање Првог свјетског рата.
Да ли сте гледали филмове који тематизују Младу Босну и атентат? РТС је приказала један аустријски…
Гледао сам Кољевићев филм “Бранио сам Младу Босну“. То је добар филм, мада ми се чини да је можда мало предуг, вјероватно и због тога што је цијели пројекат замишљен тако да истовремено “породи“ и играни филм и телевизијску серију. У том контексту, у умјетничком смислу, можда чак серија буде остваренија. Чини ми се да би филм био бољи да се скоро искључиво концентрисао на судски процес, да је направљен по узору на америчке судске драме. Аустријски филм који помињете нисам гледао. Скренуо бих пажњу и на кратки филм “Сјене“ који је режирао млади Милош Љубомировић, а који се бави затворским данима Гаврила Принципа у Терезину. У сваком случају, мислим да тема “Младе Босне“ тек чека своје најбоље умјетничке обраде – и у књижевности и у филму и у театру…
Уопште, шта је ваш главни утисак након године у којој је обиљежен почетак Великог рата?
Главни ми је утисак да је “наша“ прича, “наша“ визија, ипак побиједила. Ја сам током прошле године имао прилику да држим предавање о “Младој Босни“ у Лондону, у дворани Конвеј Хол у центру града у којој постоји традиција дуга више 200 година да се истакнути појединци позивају да држе предавања на важне и актуелне теме.
Организатор је одлучио да се улазнице за предавање наплаћују по цијени од пет фунти. Дворана је била пуна, а у разговору са посјетиоцима послије предавања примијетио сам да постоји и велики интерес и велика упућеност у тему. Помогла је томе вјероватно и у то вријеме објављена књига Тима Бачера која о Принципу говори са симпатијом, Такође, прошле су године и један холандски историчар и један аустријски новинар такође објавили књиге које Принципа и Младобосанце – на Дедијеровом трагу – приказују као слободоумне младе револуционаре.
Био сам прошле године и на конференцијама о Првом свјетском рату у Паризу и Грацу. Нарочито је прва – одржана у згради УНЕСКО-а – била импресивна: са учесницима буквално од Јапана до Јужне Америке. У Грацу је фокус више био на Балкану, али ни на једној од тих конференција нисам примијетио да је “ревизионистички“ дискурс био доминантан. Напротив.
Једном сте споменули досјетку како су се "талентовани људи почетком XX вијека бавили књижевношћу, средином вијека филмом, седамдесетих и осамдесетих рокенролом, а данас иду у адвертајзинг, те да би можда Јован Скерлић данас водио неку маркетиншку агенцију. Слично – Младобосанци су испод клупа размјењивали књиге, нешто касније под клупама су се држали стрипови, а данас – шта данас средњошколци крију испод клупе осим џоинта и мобилни телефона?
Такве аналогије знају бити незахвалне. Да се разумијемо, прије стотињак година, у епохи Младе Босне, у цијелој Босни и Херцеговини је било шест гимназија, а данас их ваљда има најмање стотину и шест.
Шта хоћу рећи? Ономад сте већ уписом у гимназију постајали дијелом некакве интелектуалне елите, док се данас средња школа похађа по инерцији. Можда сам у неким стварима неизљечиви оптимиста, али сам сигуран да и у данашњим босанскохерцеговачким средњим школама постоје клинци који се ложе на социјалну правду, на филозофију, на умјетност, на слободу.
Да ли је то што се зовете Мухарем утицало да вас у Београду имате бољи пријем, а да се самим тим замјерите у Сарајеву?
Не знам, искрен да будем, колики утицај на мој “пријем” има моје име. Кад бих се шалио, можда бих рекао да је дуги низ година важно мјесто у београдском културном и књижевном животу имао Мухарем Первић па да, ето, већ постоји традиција за добар пријем некога ко се зове Мухарем.
Изван шале, донедавно ни по чему у Београду нисам примијећивао да неко посебно нотира моје име нити да из њега ишчитава било шта. У посљедњих неколико мјесеци, међутим, морам признати да ми је моје име прискрбило неколико расистичких увреда и инвектива, али су оне, интересантно, без изузетка стигле из правца такозване љевице и самозваних антинационалиста.
Послије текста о расколу у ДСС-у, један ми је “либерални” новинар поручио да ја немам право да се бавим темама са српске унутрашњо-политичке сцене, ако их не уклопим у регионални оквир. Онда је Биљана Србљановић – на шта је већ упозорио Зоран Ћирјаковић – изфантазирала некакво моје тобожње конвертитство. На сличан – расистички – начин, исти ти људи и њихови истомишљеници већ годинама пишу о Емиру Кустурици или Љиљани Смајловић.
У том контексту сам се сјетио искуства о којем ми је причао Миљенко Јерговић, односно начина на који се он сам, због односа загребачке лијево-либералне чаршије према њему, односа који је прозвао наци-бонтоном, почео осјећати као “Турчин у Аграму”. Ако бих се некад и могао осјетити као “Турчин” било би то због тих самопроглашених “антифашиста” који по форумима и друштвеним мрежама састављају потјернице и шире расистичке досјетке.
Што се тиче Сарајева, тамошњи јавни однос према мени нема, чини ми се, претјеране везе ни са мојим именом, ни сам мојим пријемом у Београду. Читаоци који воле мој рад и уредници који га објављују исти су већ, ево, двадесетак година. Исти су и они који све то нервира, само што им интензитет нервирања, чини ми се, расте. Мене то, међутим, весели и забавља.
Да ли ваше пристуство и дјеловање вашег пера на тај начин у овом Београду дају за право онима, који данас тврде да је од Београда остало оне градске ширине од јуче. Да ли сте на неки начин осјећали да "морате" тамо, због "публике", због броја новинских издања, због могућности, због…?
Нема ту неке посебне мистификације. Као човјек који је вокацијом везан за језик, природно је да тежим највећем граду у којем се тај језик говори и пише. Да сам инжињер или информатичар, односно сликар или вајар, вјероватно бих тежио, не знам, Лондону или Берлину, овако ми је Београд био природан избор.
Ја сам почео да пишем за београдско “Време“ 2003, прву књигу у Србији сам објавио 2008. Већ седам година, дакле, прва издања мојих књига по правилу излазе у Београду. А што се тиче градске ширине, то је често субјективна ствар, али мени се чини да је Београд изузетно широк, у сваком смислу. С једне стране, мој рад је ту прихваћен с мени јако пријатном благонаклоношћу. С друге стране, динамика живота ми одговора, важност умјетности, медија и јавне ријечи генерално овдје је још увијек сигнификантна.
На шта данас личе полемички текстови и полемике, могу ли се уопште тако назвати?
Чујте, полемос етимолошки значи “рат”, тако да се данашње полемике дефинитивно могу назвати – полемикама. Њихов ниво је опет нека друга прича. Ипак, ни ту се не бих упуштао у неку катастрофичарску визију. И данас има полемика у којима се колико-толико размјењују рационални аргументи, као и оних које се до краја своде на ад хоминем пљувачину. Човјек увијек треба и да бира с ким полемише и да бира докад.
Неки примјећују да сви говоре из својих ровова, те да и уредници бирају саговорнике и текстове тако да не изиритирају своју публику и њена очекивања.
То је тачно. Умјесто визије јавности као “агоре”, наметнула се визија фронта гдје сви, како кажете, говоре из својих ровова. То нажалост није ограничено само на избор саговорника и медијску уређивачку политику. Проблем је заправо много шири. Постоји у нашој јавности скоро невјероватно лицемјерје, потпуно скандалозан недостатак сваке принципијелности и сваке честитости.
Ево вам један рецентан и актуелан примјер. Цијело се лијево и либерално Сарајево, уз лавовски дио јавности читаве тзв. регије, згражавало над Харисом Плехом и Нермином Бјелаком јер су се изјаснили као Срби, по свој прилици да би могли ући у Дом народа Федерације БиХ и за то примати за наше услове енормно високе накнаде. Проблем, наравно, не би био ако би се они заиста осјећали као Срби, но познато је да су се прије само двије године друкчије изјашњавали, па је Централна изборна комисија с правом санкционисала идеју да се етнонационална припадност прагматично мијења попут чарапа.
Готово нико, међутим, није ни примијетио да је из прагматичних разлога, етнонационалну припадност у размаку од двије године промијенила и Сабина Чудић. Наравно, јер из доминантне сарајевске “урбане” перспективе Харис и Нермин су Мирнесове односно Сеферове сељачине, достојне подсмијеха без обзира како се изјашњавали. Сабина Чудић напротив је парадигматичан примјер ФГР-а (фине градске раје), “урбана” цура образована на Западу, па још и удата за нашег познатог глумца и уза све је чланица хипстерско-кулерске Наше странке. Нема теорије да за њу веже иста правила. Док нам јавност тако функционише нема напретка ни изласка из симболичних ровова.
Изгледа да сте на неки начин накратко раздрмали и разбудили тзв. Другу Србију – да вам то није био циљ – не би ли се подигао какав-такав вјетар мишљења против власти. Краће речено: да их подсјетите људе да је некад постојала опозиција?
Цијело то “размрдавање“, како кажете, мени је заправо пријало јер је заправо било савршена илустрација колико је мој изворни текст о првој годишњици смрти Срђе Поповића и Александра Тијанића био тачан. Ја сам, сјећате се, устврдио да је смрћу Срђе Поповића унутар тзв. Друге Србије настала празнина коју покушавају да попуне медиокритети попут Дејана Илића или Бранислава Димитријевића. Реакције на мој текст не само да су потврдиле да ка испражњеном мјесту гуруа и сиве еминенције сада теже медиокритети, него и да је у тзв. средњем ешелону настала гужва сачињена од разних трећепозиваца.
Узмимо, рецимо, двојицу аутора који су реаговали на мој текст: Растислава Динића, асистента на Филозофском факултету у Нишу и Дарија Хајрића, социолога и блогера. Први ми поручује да сам се “озбиљно огрешио о добре обичаје јавне дискусије”, а други да сам се “разишао са пристојношћу” те да имам “прилично магловит однос према политичком пејзажу Србије”. А пазите, при томе је Динић као личност најпознатији по томе што је првостепено осуђен због пријетњи Борису Малагурском. Ради се о пријетњама исписаним под псеудонимом на једном интернетском форуму. И како такав човјек може било коме да замјера да се тобоже “огрешио о добре обичаје јавне дискусије”?!
Хајрић опет и сам инсистира на наци-бонтону и у недостатку аргумената измишља некакву моју непристојност, а моју наводну магловитост што се тиче ”политичког пејзажа Србије” пореди, рекло би се, са својом транспарентношћу. Младац је, наиме, у вријеме кохабитације ДС-а са Коштуницом био предсједник Клуба Демократске омладине Бечеја и потпредсједник Извршног одбора Демократске омладине Војводине. Некад су у име Друге Србије говорили озбиљни интелектуалци, а сада су ту дигиталне анонимне силеџије и варијације на Банета из Балашевићеве пјесме који је “још у школи ручицу дизао вешто”. Тако да може да се каже да ми је успјело да подсјетим људе да је некада постојала опозиција, између осталог и због људи који су чинили ту опозицију.
Били сте дио тима који је "предвиђао" на шта ће БиХ личити 2025. године. Који се сценарио , од оних неколико, данас чини најизвјеснијим?
Све ми се више чини да “Status Quо“ сценарио надмоћно побјеђује.
Примијетили сте и да медији у Сарајеву бирају "подобне" саговорнике из Београда (додајемо: и из Бањалуке). Зашто?
Зато што медији из неког разлога истрајавају у политици одржавања трајног ванредног стања. Ви сте једно вријеме имали ситуацију да су неки људи у Сарајеву, нарочито млађе животне доби, десет или петнаест година послије Дејтона мислили да је опасно по живот ходати Господском у Бањалуци или Кнез Михајловом у Београду, ако би вас неко гласно позвао именом које је маркантно оријенталног поријекла, да не кажем баш “муслиманско“. Било је скоро дирљиво прије неколико година кад је један млади Сарајлија, послије првог боравка у Београду признао како су му уочи пута многи забринуто говорили да се чува.
Ја сам, мало у шали, мало у збиљи, у кафани знао рећи да међуентитетске границе у пракси најчвршће цементирају медијски пројекти попут емисије “60 минута“. Због таквих “спинова“ неки су се људи буквално бојали да путују. Постоје такве ствари, наравно, с друге стране, па се неки клинци из Бањалуке боје отићи у Сарајево због идеје да је сваки други пролазник муџахедин. У контексту одржавања такве слике стварности, најбоље вам одговарају маргиналци из за вас омражених средина који ће подупирати вашу перцепцију.
Пишете колумне за медије у различитим земљама. Да ли је то тешко или инспиративно?
Ако говоримо о Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији, оне све још увијек у доброј мјери функционишу по принципу спојених посуда. У том смислу је инспиративно обраћати се публици у свим тим земљама. Мени се чини да је број аутора који су свјесни интензитета међусобне испреплетености ових сцена релативно мали и да неупућеност у регионални контекст често резултира погрешним процјенама. Мени прија да паралелно пишем за “Ослобођење” и “Политику”, за “Време” и “Монитор” итд.
Када можемо очекивати неко ваше ново дјело? Да ли више волите писати приче, или романе?
Ја сам прије два-три мјесеца објавио књигу прича “Јерес номинализма”. То је збирка од четрнаест прича, од којих су двије, прва и посљедња у књизи, довољно дуге да би се могло рећи да теже романима, да представљају, као у оној чувеној метафори, “романе на длану”. Идућа књига која ми је још увијек много више у глави него у компјутеру требала би да буде роман.
А што се тиче питање шта више волим да пишем: приче или романе, кратак одговор би био: романе. Приче често настају и по наруџби, за неки зборник или часопис, па се временом кристалише неки концепт око кога се окупи збирка. Роман је за мене захтјевнији и компактнији, скоро да бих могао рећи ”опсесивнији” жанр. Хоћу да кажем, кад пишеш роман, он те у тој мјери зароби да неко вријеме паралелно живиш у свијету свог романа и у стварном свијету. Код писања приче, то је ријеђи случај.
Критиковали сте писце критичаре Добрице Ћосића рекавши да су наивним имитацијама свели су себе на ирелевантност у политичком, па и друштвеном смислу. О чему пишу писци данас, а о чему не пишу, не знају?
Прије него што је из своје одаје Вуку Мандушићу дао један добар џефердар, владика Данило га је охрабрио ријечима како ће у руци Мандушића Вука свака пушка бити убојита. На том фону могли бисмо рећи да ће из пера доброг писца свака тема може резултирати добром књижевношћу.
То што је нешто “добро“ (шта год то значило) није, међутим, гаранција да је и политички и друштвено релевантно. Мени је, наиме, често иритантно слушати жалопојке савремених “урбаних“ писаца млађе и средње генерације, углавном лоших локалних имитатора Буковског, који пишу готово искључиво о својим одисејама од шанка до шанка и од џоинта до џоинта, како публику, ето, више занимају “смарања“ Добрице Ћосића о свјетским ратовима и о народној судбини неголи њихове “авантуре“.
Нема, међутим, Добрица Ћосић ни било ко други ауторска права на “велике теме“. Сваки писац који свјесно одустане од “великих тема“, од тема које имају ширу политичку и друштвене релеванцију, не треба никог осим себе самог да оптужује због властите опскурности.
Да ли су Звезда, Сарајево и Динамо стварно "исти шљам", а Партизан, Хајдук и Жељо тимови јадних, обесправљених, тимови губитника и побуњеника, или су то само симболи којих се данашњи фудбал сјећа?
Овдје алудирате на реченице из мог романа “Концерт“ које описују начин на које те клубове доживљава Жељко, један од протагониста тог романа, фиктивни лик, дакле. Наглашавам то због чињенице да је код нас већ увелико пракса да се ставови неког књижевног лика без имало зазора приписују аутору књижевног дјела. Да се разумијемо, лик Жељка јест базиран на неким стварним навијачима Жеље с којима сам се дружио и та врста перцепције и није толико ријетка.
Има, заиста, међу навијачима Звезде, Динама и Сарајева међусобно сличних српских односно хрватских односно бошњачких “државотворних елемената“, као што се и међу навијачима Партизана, Хајдука и Жеље чешће налазе они који се лакше идентификују са антифашизмом у најширем цивилизацијском смислу. С друге стране, наравно да у избору клуба за који се навија већу улогу играју неки ирационални моменти из дјетињства, неголи било какво идеолошко сврставање. Занимљиво је како се унутар Београда и Сарајева као градова, односно унутар Хрватске као државе између најљућих ривала може повући слична симболичка раздјелница. С тим да је одговор на питање ко је “шљам“, као и на питање гдје је љепота, увијек у пословичном оку посматрача.
Sada mi je drago što sam vjerovao u Forntal.
Napredak je izuzetan.
Do skora je glavna medijska faca na Frontalu bio Stefan Karganović sa svojim tekstovima u kojima je negirao genocid u Srebrenici,
a danas Frontal ličnošću godine proglašava čovjeka koji je u svojim tekstovima govorio o tome kako se u Srebrenici dogodio genocid.
Čestitam.
Evo kolega češnjak već drugi put jedini komentariše tekst o Bazdulju. KAo što vidimo on oba puta komentariše ono što je u tekstu napisano, al malo sutra…Znam da je nekome iz Federacije teško povjerovati da postoji ovakav portal koji bi vjerujem objavjio i češnjakov tekst samo da ga nekad napiše, iako frontal u fbih zovu raznim imenima. Ako ti je do provokacije idi u Šarli ebdo i crtaj karikature B-)
Kakva provokacija ,jea draga,
ja čestitam.
Kada su objavljivali Karganovićeve tekstove, ja sam reagovao, upozoravao da čovjek plasira neistine, da mulja, niko me nije slušao dok se Karganović nije sam raskrinkao kao konzul i dodikov čuvar.
Kada je Kusturica valjao bombe, ja sam upozoravao da ispod kvazipatriotizma čuči interes. Sada kad je na vidjelo ispalo kako je Kusturica plaćao ar zemljišta 40 eura, sada svigovore ono o čemu sam govorio dok su me nazivali zavidnim turčinom.
Bazdulj govori sasvim normalne stvari, on ima pravo na svoj stav, možda moj želudac ne bi podnio da sarađujem sa Politikom, ali Bazdulj tamo radi u skladu sa svojim uvjerenjima i poštujem.
Njegovi stavovi o Mladoj Bosni mi uopšte nisu daleki, ali ih i ne pokušavam svrstati u današnje političke kontekste. Njihove zablude ili greške su danas istorija i svako normalan zna da bi rata bilo i sa njima i bez njih.
Морам рећи да Чешњакове похвале годе. Ма колико нам се мишљења не подударају у томе да ли смо се промијенили, или уствари наставили по истом
Ma nek se kargan ogolio,
i greške su dio puta ka tome da se bude bolji
@Чешњак
Геноцид је кривично дјело које не застаријева, па тако можемо рећи да би Срби данас имали надполовичну већину у БиХ да није било геноцида над Србима у БиХ за који није нико одговарао.
А шта мислите је ли психопатологија да оптужујеш Београд за геноцид, а онда трчиш у тај Београд трбухом за хљебом? Замолите Сашу Поповића и Фахрету Јахић да свим оним такмичарима поставе питање зашто долазе код „агресора“ да пјевају, кад им је Сарајево много ближе? И која је разлика између Орића који није остављао никиг живог иза себе и оних „који су извршили геноцид у Сребреници“? Не враћа ли се Француској за коју су по Африци ратовали они који су окрвавили руке и у Сребреници?
Ипак, да поновимо лекцију о „геноциду“ у Сребреници:
„Kod Alije smo bili u septembru 1993. godine. O tome zna i srpska vojska, a nismo otišli tek tako, već u organizaciji UNPROFOR-a, helikopterom. Zbog naše posjete Izetbegoviću zaustavljena su tada bila i borbena dejstva oko Sarajeva. To je sve suva istina, pa svjedočanstva koja sam dao tada i u drugim prilikama dok je Alija bio živ, pouzdana su da pouzdanija ne mogu biti“, precizirao je Meholjić za „Večernje novosti“.
Meholjić dodaje da nikada ne može zaboraviti Izetbegovićeve riječi: „Imam ponudu od Klintona da četnici uđu u Srebrenicu“, nakon čega je dodao da će „četnici poklati 5.000 muslimana i onda će biti intervencija NATO-a na srpske snage širom BiH“.
Размислите ко штити Доминика, Зијада и Милорада, јаране с ратишта у Заиру?
Муслимански народ јесте страдао у Подрињу, још од 1941., баш као и српски, само рачун за злочине формација Павла Ђуришића испоставите Милу Ђукановићу, а Теодору Мерону пошаљите писмо у знак протеста што је ослободио шефове српске СДБ (која је одрадила за ЦИАу и француску службу). A онда једно писмо пошаљите и Кеби и Медџиди, питајте га како то да нико није одговарао за одсјечене српске главе, ако већ за Сребреницу постоје пресуде на доживотну робију.
Или да Свитлица замоли гдина Баздуља да објави неки текст на ту тему. У Политици или Авазу.
Pozdrav Drazenu ciji komentar potpisujem od prvog do poslednjeg slova!
drazen78bl, 14.01.2015. 15:59:54 [138266]
Odlicno.Covjek je napisao komentar a da nije ni procitao kolumnu.Dobro je cekicar rekao:“Provokator“.
češnjak, 14.01.2015. 12:25:09
ШикуљакM, 14.01.2015. 14:37:10
Mislim da „češnjak“ oveliko griješi u pogledu bilokakvog „napretka“ Frontala iz prostog razloga što ovaj portal zaista ne vrši nikakva favorizovanja autora, ne širi nikakve političke ideje ili manipulacije, nego jednostavno prenošenjem tekstova pojedinih autora ili tekstovima svojih novinara OTVARA pojedina pitanja važna po ovo društvo i čovječanstvo. Na „ponudi“ su bukvalno desetine hiljada tekstova i vijesti, a na šta mi (kao čitaoci) fokusiramo svoju pažnu – to je drugo pitanje. No, važno je shvatiti i ZNATI da Frontal nije „plaćenički portal“ (ni nekakvih naših političkih opcija, niti sorošovskih fondova), nego SLOBODNOMISLEĆI PORTAL potpuno posvećen svojim čitaocima i posjetiocima. Nije danas lako opstati na bazi takvog principjelnog stava, no, time je za poštovanje više ono šta rade Siniša, Marko, Željko i „društvo“ (uredništvo).
Što se tiče Muharema Bazdulja, već nekoliko godina pratim njegove tekstove i javne nastupe, tako da poprilično poznajem njegov rad i shvatanje tema kojima je posebno posvećen (npr. Mladobosanci). U pitanju je jedan izuzetan UM, vrlo blizak Andrićevom (i po intelektualnim sposobnostima i po načinu rezonovanja). No, ono šta je potrebno posebno naglasiti jeste to iz kakvih okolnosti se ovaj mladi intelektualac razvijao. Muharem je uspio izdići se iznad onih stravičnih ideološko-manipulativnih matrica kakve su dominirale u okruženju u kom je stasavao (stasavao je u 90-ima, rođen je 1977.).
Lično mislim da Muharemom treba da se već sad (a u pitanju je mlad čovjek, pred kojim stoji višedecenijska intelektualna karijera) Muharemom mogu da ponose i Travnik, i Sarajevo, i Beograd, a posebno mi je drago što ga je frontal prepoznao i predstavio kao osobu kakvom treba da se ponosi i Banjaluka. Znači, uredništvu Frontala sve čestitke na ovakvom izboru!
Meholjić dodaje da nikada ne može zaboraviti Izetbegovićeve riječi: „Imam ponudu od Klintona da četnici uđu u Srebrenicu“, nakon čega je dodao da će „četnici poklati 5.000 muslimana i onda će biti intervencija NATO-a na srpske snage širom BiH“.
Istina, i dva govneta koja su to prihvatila i sprovela su sad u Hagu i nadam se da će krepavati sporo i bolno. Na žalost njihov brat izmetbegović je krepao ranije. A dokurcu i bagri nikad ne treba oprostiti što se mazio sa govnetom silajdžićem koji još uživa na slobodi.
drazen78bl, 14.01.2015. 15:59:54
Pročitao sam mnoge Muharemove tekstove i ispratio brojne emisije u kakvima je gostova i do sada od njega nisam čuo nikakav stav o dešavanjima o Srebrenici (ne tvrdim da se time nije bavio, nego samo da ja to nisam uočio). A, vjerujte, volio bih čuti njegovo mišljenje o tome.
No, poznavajući Muharemovo djelovanje teško da čuti ćemo bilošta o njegovim stavovima po ovoj osjetljivoj temi. Čovjek je izuzetno čtdt u stavovima, ali ih ne iznosi prije nego dobrano izuči problematiku o kojoj se izjašnjava. Primjera radi, Mladobosance je godinama izučavao i tek na bazi znanja kakvima danas na Balkanu teško da mu biloko može parirati (od živih i aktivnih intelektualaca) počeo je iznositi svoje stavove. Tako je i za Srebrenicu očekivati da će nekoliko godina istraživati taj događaj prije nego iznese kakav stav ili mišljenje. A ponavljam: vrlo me zanima kakav će stav zauzeti jer očekujem da će to biti jadan kvalitatativan napredak u odnosu na većinu intelektualaca koji su se do danas po tom pitanju izjašnjavali.
Pozdrav!
Ал га отролова са Сребреницом. Рачунам да је коментара мало јер је Баздуљ напросто сјајан, и нема се ту пуно додати. Регионално битан интелектуалац
Dražene,
samo ću reći ovako,
sve dok su alternativa Dodiku i njegovoj stranci zatucani desničari kao što si ti, meni će Dodik biti draži.
Tvoje nepoznavanje istorije, logike i posmatranje svijeta kroz neke „mi-vi“ prizme je bolesno.
Borislave,
da budem iskren Bazdulj je po meni tek jedan od nedovoljno dobrih pisaca koji sem orao prešaltati na novinske kolumne po obrascu Miljenka Jergovića.
Čitam Bazdulja još od vremena kada je pisao u starim Danima i jedino što se tamo nalazilo su wikipedizirana opšta mjesta, začinjena pokupljenim citatima, biografskim podacima i pokojom ingliš frazom.To je današnji tip novinarstva onih koji su svjesni da su nedovoljno dobri za pisanje, ali žele biti u medijima. Nije Bazdulj tu ništa drugačiji od Emira Iammovića, Ahmeta Burića, Veselina Gatala pa i Dani(j)ela Simića. To su osobe koje čakaju da padne snijeg u Mostaru, umre kengur u zoološkom, kakva „dobra“ poplava ili se negdje dogodi teroristički zločin kao u Parizu pa da uzjašu temu i odrade svoju heftičnu kolumnu koja je dok su se još novine čitale i imala neku svrhu, ali otkad se samo objavljuju na portalima ni u wc ih ne možeš odnijeti.
Ko je zainteresovan, ima tekst Harisa imamovića o Bazduljevim literarnim dosezima gdje se citiraju tekstovi iz njeogiv nečitanih romana:
sedam godina [je] bio član dječijeg odjeljenja biblioteke iz kojega je pročitao valjda (!) i sve knjige
Ne treba mi akademija da budem sretan slikajući, valjda (!) je mislio
U civilu je lijepo biti gušter, no u uniformi, vala, nije, valjda (!) je mislio
”Pitao se valjda (!) kako će teren izgledati kad koncert počne…
Bilo mu je valjda (!) drago što ga nisu primili, bilo mu je valjda (!) drago što se nije pretvorio u marionetu poze, u sjenu slabog klišeja“
Borislave, nemoj mi reći da je to UM blizak Andrićevom.
Na kraju ti kolumnisti u svojim redakcijama dobiju podršku da se kao članovi literarne sekcije u javnosti počnu predstavljati kao vrhunski književnici, a stvarni pisci, neskloni svakodnevnom palamućenju ostanu sakriveni za istinske čitaoce.
Cijeli internetski bezdan bi se mogao šačepiti tekstovima koji su pisani tokom prošle godine uz temu Velikog rata. Pa pobogu, jubilej je.
Iskreno, malo sam tu našao onoga što nam ranije nije bilo poznato. Prvi svjetski rat i Gavrilo su raznim Biljanama, Emirima i Muharemima tek poslužili da uhvate svojih pet minuta medijskog prostora raspravljajući se jedni sa drugima o stvarima koje su sa istorijografskog aspekta davno riješene – ili možda čak i nisu u potpunosti razriješene, ali ostaju veoma daleko od naših životnih problema.
Evo, u tekstu novinar pita Bazdulja za austrijski film koji su emitovale naše televizije u kojem se problematizira mogućnost da su njemački industrijalci i bečke tajne službe znale za atentat i čak se infiltrirali u Mladu Bosnu da bi stvorili uslove za rat – Bazdulj, istraživač, to nije gledao.
Neka Bazdulja, i Srbljanovićke, neka i Kusturica mlati pare za plesne spektakle na temu atentata, mnogi su i u Sarajevu od recikliranja tog tragičnog događaja namuzli koju paru i po tome mogu dobiti zajedničku titulu palamudana godine i ništa više.
češnjak, 19.01.2015. 09:19:53
Shvatam na čemu pokušavate da poentirate, no, pitam je koliko ste uobzirili okolnosti kakve danas dominiraju ljudskom spoznajom i načine iznošenja javnog mišljenja. Nesporno je da Andrića i Bazdulja ne možemo direktno komparirati, ali ne zbog toga što se kvalitet njihovih spoznajnih sposobvnosti razlikuje, nego zbog toga što se današnje društvo bitno drugačije funkcioniše od onog „andrićevog vremena“.
Vidite, potpuno razumijem Muharemovu odluku da se više fokusira na medijske istupe, umjesto na pisanje knjiga (posebno stručne literature). Ko danas uopšte čita stručnu literaturu i kako od toga preživjeti? Danas u krugovima „akademske elite“ možete opstati samo ako ste se „ugurali“ u nekakvu interesnu grupu, „nakačenu“ na budžet! Slobodnoumni intelektualci danas jednostavno nemaju priliku da žive od prezentovanja svog znanja i ideja. Žalosno je sve to, no, tako je kako je. Time moramo shvatiti i odluke pojedinaca da eksploatišu „aktuelne teme“ i koriste ona sredstva kakva im jedino mogu obezbjediti egzistenciju.
No, jedan vaš drugi navod je privukao moju pažnju. Kažete da je Veliki rat daleko od naših današnjih problema. Da li je to objektivno tako? Vidite, moje mišljenje (a dozvoljavam i da drugi misle drugačije) jeste da naši današnji problemi u mnogome proizilaze iz činjenice da nismo shvatili procese i globalne promjene sa početka prošlog vijeka. Ogroman dio naših današnjih problema proizilazi iz imperijalnog kapitalizma i angloameričke globalne hegemonije. Imperijalni kapitalizam se cio jedan vijek (pa i vijek i po, od evropskih procesa iz 1848.) održava vještački i na bazi manipulacija na kakve čovječanstvo naivno „nasjeda“. Istovremeno, američka globalna dominacija uspostavljena je kroz dva svjetska rata i kroz desetine raznoraznih krvoprolića, ciljno i planski izazvanih. Broj onih koji su postradali ili teško patili zarad američke hegemonije bulvalno se mjeri u stotinama miliona.
Znači, onog trenutka kad shvatimo da je Velika Britanija ciljno i planski izazvala Veliki rat zarad sovoh hegemonističkih ciljeva, da je Drugi svjetski rat samo nastavak obezbjeđivanja ciljeva postavljenih Prvim, te da većina teških patnji kakve čovječanstvo trpi proizilazi iz težnje 100-tinjak najbogatijih porodica svijeta da svoje bogatstvo gomilaju, gomilaju, gomilaju… e tek tada se možemo nadati uspostavljanju nekih boljih i čovječnijih društvenih odnosa – U KAKVIMA ĆE I NAŠI (DANAŠNJI) ŽIVOTNI PROBLEMI BITI MNOGO, MNOGO MANJI. Znate, prije vijek i po Marks je ukazao na to da će komunizam (kao najbolji oblik društvenog uređenja) biti moguće uspostaviti onog trenutka kada čovječanstvo ovlada tehnologijom u mjeri dovoljnoj da obezbijedi sve potrebe čovječansta. Danas čovječanstvo nesporno vlada takvom tehnologijom i sposobno je proizvesti i više nego dovoljno za vaskoliko čovječanstvo. No, od kud u takvoj situaciji da je trećina čovječanstva gladna? Pa naprosto – problem je u preraspodjeli bogatstva (Marks je to davno shvatio). Sva „mudrost“ svodi se na to da sedam milijardi pojedinaca (koji čine čovječanstvo) prestane biti tek puke marionete u rukama nekoliko stotina pojedinaca kakvi dominiraju svijetom. No da bi to postigli moramo shvatiti 1848., pa 1903., pa 1914. pa 1941. godinu. Da smo to shvatili, pa ne bi nam se dogodile 90-e i ne bi nam se događalo ovo šta danas gledamo „svojim očima“ (uz pitanje da li vjerujemo „svojim očima“ ili onoma što kaže „muž kurvar“?).
Eto toliko i pozdrav!
„nego zbog toga što se današnje društvo bitno drugačije funkcioniše od onog „andrićevog vremena“.“
Borislave, kako god da društvo funkcioniše, ljudski um i emocije funkcionišu na isti način od pradavnih vremena do danas 8čak mislim da je Andrić imao neki esej o tome) tako da umjetničko djelovanje nije zavisno od funkcionisanja društva nego od etičkog i estetskog poimanja svijeta u umu umjetnika. Budi siguran da ni u andrićevska vremena broj istinskih čitalaca nije bio veći nego manji, ali to opet u Andriću nije stvaralo potrebu da piše svakom i o svačemu.
Samo sam htio upozoriti, ne omalovažavajući Bazdulja (u tome ni on sigurno nije najgori), na površnost i posmatranje prošlosti kroz neke prizme današnjih ideologija.
Upravo sam govorio o tome da istorijska dešavanja ne smijemo svoditi na petparačke tekstove nedovoljno informisanih koji pišu samo zato da bi im slikica ispala u novinama.
Bazdulj je stručan za temu Sarajevskog atentata koliko i za istorijat grupe U2.
U spektar njegovih tema je Gavrilo ušao jer je doba jubileja gdje se i nele karajlić našao koju da odvali.
Ako zastupaš tezu da je 1. rat izazvala Britanija, onda Gavrilo i njegov atentat nisu čin slobodoljublja nego potez marionete iskorištene u igri velikih pa spomenik Gavrilu ispadne spomenik engleskoj tajnoj diplomatiji.
Stvari su mnogo složenije, interesi njemačke, industrijalaca, drčnost srpskih oficira, zanos socijalističkih mladića…
Bezbroj niti koje su se splele u krvavi čvor i o njima se treba učiti i čitati, ali misliti da češljajući jedan konac možemo opisati tepih je besmislica dostojna samo današnjih kolumnista.
kakvi divni transferi odgovornosti i krivice.. još malo pa će ispasti i da su za mobing na nekim radnim mjestima krivi imperijalizam i kapitalizam.. naravno, to samo na Balkanu…
češnjak, 19.01.2015. 11:08:23
Možemo Gavrila Principa posmatrati kao „marionetu“, no bliži sam tome da ga okarakterišem kao „naivnog dječaka“. Da bi shvatili uzroke Velikog rata važno je znati ko je bio Robert George Dalrymple Laffan (potražite na Net-u). Njegovi možda najbolje oslikavaju razloge zbog kojih se Vel. Britanija odlučila da Srbiju uvede u „Veliku igru“ kojom je projektovan taj svjetski rat.
Istovremeno, preporučio bih vam tekst Rašida Kusumovića na:
http://novovrijeme.ba/rasid-kasumovic-ko-kontrolira-naftu-crno-zlato-je-zaista-crno/
Iz istog se vidi da je ovaj mladi intelektualac proučio djela Viljama Engdala „Stoljeće rata“. Ovo djelo možete naći na Net-u toplo vam ga preporučujem (ukoliko to niste čitali). Engdal (Engdahl) je taj koji je Vel. Britaniju argumentovano optužio za izazivanje Velikog rata, a ja samo prihvatam i prenosim njegove stavove.
Pozzzz
češnjak, 19.01.2015. 11:08:23
Možemo Gavrila Principa posmatrati kao „marionetu“, no bliži sam tome da ga okarakterišem kao „naivnog dječaka“. Da bi shvatili uzroke Velikog rata važno je znati ko je bio Robert George Dalrymple Laffan (potražite na Net-u). Njegovi možda najbolje oslikavaju razloge zbog kojih se Vel. Britanija odlučila da Srbiju uvede u „Veliku igru“ kojom je projektovan taj svjetski rat.
Istovremeno, preporučio bih vam tekst Rašida Kusumovića na:
http://novovrijeme.ba/rasid-kasumovic-ko-kontrolira-naftu-crno-zlato-je-zaista-crno/
Iz istog se vidi da je ovaj mladi intelektualac proučio djela Viljama Engdala „Stoljeće rata“. Ovo djelo možete naći na Net-u toplo vam ga preporučujem (ukoliko to niste čitali). Engdal (Engdahl) je taj koji je Vel. Britaniju argumentovano optužio za izazivanje Velikog rata, a ja samo prihvatam i prenosim njegove stavove.
Pozzzz
Mislim da natalitet nije usko vezan za materijalne mogućnosti, nego prvenstveno za filosofiju života-bitisanja, a što je kod nas poprilično narušeno, prvenstveno uticajem zapadne civilizacije, a zatim i političko-ekonomsko-moralnim-… stanjem u RS. Odnosno, u zapadnoj civilizaciji preovladava narcisoidni pristup životu, što začinjeno našim stanjem u svim sferama društva dovodi do nakaradnog cjelokupnog sistema, od nataliteta, preko obrazovanja, kulture,medija, socijale, privređivanja,…, a što mora izazvati, prvenstveno kod ljudi koji bi trebali najviše da privređuju, otpor i devijacije.
Petrojko, 19.01.2015. 15:28:52
Vaš navod kako ovdje preovladava taj zapadnjački „narcisoidni pristup životu“ IZVANREDNO DETEKTUJE jedan od primarnih uzroka naših nedaća (samo to nismo spremni priznati ni sebi ni drugima).
Moram istaći kako je Sigmund Frojd prvi definisao fenomen „narcisoidnost malih razlika“ (kada vrlo slične zajednice nastoje da iraciopnalno „dokazuju“ međusobnu različitost), a iz tog fenomena kasnije je izveden fenomen „animoziteta malih razlika“ (koji ukazuje kako su sukobi među vrlo sličnim zajednicama upravo najkrvoločniji, kako se to i kod nas potvrdilo).
Za sve pojave u našem okruženju postoje jednostavna objašnjenja, samo je pitanje koliko smo ih mi spremni prihvatiti, koliko smo samokritični!
Pozdrav i poštovanje!
Поздрав господину Бориславу и господину под ником Приједор.
@чешњак
Очекивао сам да ћете на аргументе бар покушати одговорити контрааргументима, али ви сте се одлучили за покушај дискредитације саговорника.
„sve dok su alternativa Dodiku i njegovoj stranci zatucani desničari kao što si ti, meni će Dodik biti draži.“
Чини се да ви и Симо Пјетлић, црвени четник, из истих разлога подржавате Додика. Стога су ове ваше ријечи непроцјењиве, како зато што дијелите систем вриједности са сљедбеником Драже Михаиловића, тако што и сам Симо Пјетлић дијели исте вриједности с ветераном АБиХ.
Поздрав господину Бориславу и господину под ником Приједор.
@чешњак
Очекивао сам да ћете на аргументе бар покушати одговорити контрааргументима, али ви сте се одлучили за покушај дискредитације саговорника.
„sve dok su alternativa Dodiku i njegovoj stranci zatucani desničari kao što si ti, meni će Dodik biti draži.“
Чини се да ви и Симо Пјетлић, црвени четник, из истих разлога подржавате Додика. Стога су ове ваше ријечи непроцјењиве, како зато што дијелите систем вриједности са сљедбеником Драже Михаиловића, тако што и сам Симо Пјетлић дијели исте вриједности с ветераном АБиХ.
Поздрав господину Бориславу и господину под ником Приједор.
@чешњак
Очекивао сам да ћете на аргументе бар покушати одговорити контрааргументима, али ви сте се одлучили за покушај дискредитације саговорника.
„sve dok su alternativa Dodiku i njegovoj stranci zatucani desničari kao što si ti, meni će Dodik biti draži.“
Чини се да ви и Симо Пјетлић, црвени четник, из истих разлога подржавате Додика. Стога су ове ваше ријечи непроцјењиве, како зато што дијелите систем вриједности са сљедбеником Драже Михаиловића, тако што и сам Симо Пјетлић дијели исте вриједности с ветераном АБиХ.