Мр Горан Латиновић: О хрватским уџбеницима историје (6)

Фељтон се наставља. У шестом дијелу мало више о улози Анте Старчевића и стварању мржње према Србима. Све што је Анте Старчевић написао о Србима учинио је то "u obrani svoga nacionalnog dostojanstva i prava hrvatskog naroda na vlastito ime, teritorij, povijest i kulturu", а основне карактеристике ("temeljne značajke") један и по вијек дугог сукоба […]

четвртак, 14 јула, 2011 / 09:43

Фељтон се наставља. У шестом дијелу мало више о улози Анте Старчевића и стварању мржње према Србима.

Све што је Анте Старчевић написао о Србима учинио је то "u obrani svoga nacionalnog dostojanstva i prava hrvatskog naroda na vlastito ime, teritorij, povijest i kulturu", а основне карактеристике ("temeljne značajke") један и по вијек дугог сукоба између Срба и Хрвата налазе се у чињеници да Срби стварају "programe osvajanja", а Хрвати само одговарају "obranom svog narodnog bića". Срби у Хрватској "provode antihrvatsku politiku, protive se ujedinjenju Hrvatske, surađuju s neprijateljima Hrvatske (Talijanima i Mađarima), potiču velikosrpske pretenzije na teritorije Bosne i Hercegovine i Hrvatske putem svog lista ("Srbobran" u Zagrebu i "Srpski glas" u Zadru), potiču sukobe između Hrvata i Srba. Takav stav srpskih političara izaziva revolt Hrvata, u čemu se posebno ističu pravaši, i to dio oko J. Franka".

Док су Хрвати и муслимани једва чекали Фердинанда…

Филип Потребица и Драгутин Павличевић са жаљењем констатују да је Хрватско-српска коалиција била "pogubna za kasniju povijest Hrvatske", јер ју је довела у државу са осталим јужнословенским народима "u kojoj su hegemoniju i vlast uzeli Srbi. Srbi su gušili nacionalne osjećaje svih nesrpskih naroda, pa tako i Hrvata".

Док су Хрвати и муслимани очекивали долазак Франца Фердинанда на престо и преуређење Хабсбуршке Монархије, "Srbi su uz pomoć Beograda radili na njegovom atentatu, ratu i osvajanju Bosne i Hercegovine silom". Ни Потребица и Павличевић нису могли прећутати српске побједе из 1914. године, али су додали да су Срби након Церске битке "izvršili masakr hrvatskih vojnika i vojnika ostalih nacionalnosti austrougarske vojske. Prema nekim podacima, od 65 000 zarobljenih vojnika talijanskim je vlastima u Valoni izručeno samo oko 25 000. Ostali su ubijeni pri povlačenju 1915/1916. od Niša prema Valoni".

О томе какав је био српски однос према заробљеницима свједочанство је оставио један амерички новинар, који је у Нишу примјетио да заробљени аустроугарски војници у униформама и без надзора шетају градом. Међутим, аутори хрватских уџбеника настоје да покажу континуитет "српских злочина" над Хрватима, почевши од XVI па до краја XX вијека, користивши се при том потпуно измишљеним подацима. У уџбенику нема ни ријечи о прогонима Срба у Аустроугарској, као ни о огромним људским и материјалним губицима које је током рата претрпила Србија.

Земун – најисточнији хрватски град

Потребица и Павличевић истичу значај одлука Хрватског сабора 29. октобра 1918. који је "na temelju hrvatskog državnog prava" прекинуо све односе са Аустријом и Угарском и прогласио Хрватску, Славонију и Далмацију "neovisnom državom" која приступа у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. У тексту под насловом Srbija osvaja tuđe teritorije говори се, између осталог, и о томе како је српска војска пљачкала хрватске крајеве, а у тексту под насловом Država nacionalnog ugnjetavanja nesrpskih naroda истакнуто је да је југословенска држава за Хрвате била страна и да су у њој били "pod stalnim terorom i raznoraznim progonima".

Посљедње, четврто издање овог уџбеника објављено је 1995. године, а након њега појавио се уџбеник који је написао Дамир Агичић. Овај уџбеник био је у употреби до 2001/2002 (с тим да је 1998. промијењен издавач), а у односу на претходни он не доноси скоро ништа ново, јер причу коју су већ испричали Потребица и Павличевић понавља и Агичић. За њега је успјех то што је умјесто мађарског, службени језик у Хрватској био латински, а Земун сматра најисточнијим хрватским градом. Нешто више пажње Агичић је посветио Анти Старчевићу, јер се супростављао "velikosrpskom ekspanzionizmu" па је због својих "zasluga u hrvatskoj povijesti druge polovice XIX. stoljeća nazvan Otac domovine".

Старчевић: Славеносербска пасмина

Анте Старчевић (1823–1896) био је, у ствари, отац екстремног хрватског национализма, који је за Србе тврдио да су "гнусна ропска створења" и "накот зрео за сјекиру". Старчевић је био идеолог истребљења Срба и као такав био је узор хрватском фашистичком режиму (1941–1945). Хрватски историчар и политичар Фрањо Рачки (1828–1894) оцијенио је да је Старчевићева књига Slavoserbska pasmina за хрватску омладину била "ново еванђеље". Ако је судити по општем расположењу у савременом хрватском друштву, које се готово свакодневно манифестује на различите начине, дјело и поуке Анте Старчевића за Хрвате имају трајну вриједност.

Године 2001. Дамир Агичић написао је нови уџбеник за седми разред основне школе, овог пута у коауторству са Сњежаном Корен и Магдаленом Најбар-Агичић. У односу на онај који је урадио самостално, овај уџбеник је незнатно умјеренији, али није лишен старих стереотипа. У наставној јединици Srbija i Crna Gora u prvoj polovici XIX. stoljeća поновљени су већ изречени судови о Начертанију, а посвећена је пажња и апсолутистичкој владавини кнеза Милоша. Такође, дата је слика Београда из средине XIX вијека, уз коментар да је тада у граду било 14 џамија и само једна црква. У овом уџбенику није истакнут Старчевићев негативан став према Србима, већ према Аустрији, уз навођење његовог говора који завршава ријечима "Bog i Hrvati".



0 КОМЕНТАРА