Мр Горан Латиновић: О хрватским уџбеницима историје (10)

Десети, претпосљедњи наставак поучне анализе хрватских уџбеника историје из пера историчара Горана Латиновића. Пише: Горан Латиновић Ништа ново није речено ни у уџбенику чији су аутори Маја Бркљачић, Тихомир Понош и Дарио Шпелић, а стереотипа није лишен ни уџбеник који је написала Сњежана Корен. Ипак, за разлику од аутора свих претходних уџбеника за осми разред […]

четвртак, 11 августа, 2011 / 06:00

Десети, претпосљедњи наставак поучне анализе хрватских уџбеника историје из пера историчара Горана Латиновића.

Пише: Горан Латиновић

Ништа ново није речено ни у уџбенику чији су аутори Маја Бркљачић, Тихомир Понош и Дарио Шпелић, а стереотипа није лишен ни уџбеник који је написала Сњежана Корен.

Ипак, за разлику од аутора свих претходних уџбеника за осми разред основне школе, Сњежана Корен се усудила да напише да је усташки режим "provodio i progone na nacionalnoj osnovi, koji su prvenstveno bili usmjereni protiv Srba". Она каже да је било формирано неколико концентрационих логора "u kojima je život izgubilo više desetaka tisuća ljudi raznih nacionalnosti (točan broj nije poznat), a najzloglasniji je bio onaj u Jasenovcu. U logorima su ljudi bili izloženi prisilnom radu, mučenjima i masovnim pogubljenjima. Većina hrvatskog naroda osuđivala je zločine nad svojim sugrađanima". Сњежана Корен пише да је партизанских одреда у почетку било више "u krajevima sa srpskim stanovništvom, koje je stradalo od ustaških progona".

Ипак, и поред извјесног напретка ка објективном представљању прошлости, између Сњежане Корен и аутора осталих уџбеника за осми разред основне школе нема суштинске разлике. Иако није ни изблиза милитантна као аутори осталих уџбеника и она је оптерећена бројним стереотипима, што је видљиво и из наставних јединица које се баве посљедњом деценијом XX вијека. Политичку кризу у Југославији је "prouzročila Srbija", а убрзо се показало "da je pravi cilj Miloševićeve politike zapravo osvajanje BiH. Od travnja 1992, srpske snage započele su još krvaviji rat u Bosni i Hercegovini, koji je ubrzo prerastao u tragičan međusobni sukob tri tamošnja naroda: Bošnjaka, Hrvata i Srba". Уџбеник Сњежане Корен објављен је више пута и у наредним годинама.

Игле и чавли

Све неистине које је изрекао у уџбенику за осми разред основне школе Иво Перић је поновио и у свом уџбенику за четврти разред гимназије, с тим да је његов говор мржње овдје још присутнији, односно прилагођенији узрасту завршног разреда гимназије. Он пише да је у Краљевини Југославији српска полиција Хрвате "do besvijesti zlostavljala time što ih gazi, udara batinama, veže ih na stijenje, bode ih ig-lama i čavlima, kida im nokte, pali im svijeće pod golim tijelom, te ih muči glađu i žeđu". Такође, српски жандари тукли су и хрватску дјецу и пуцали на вјернике псујући им "katoličkog Boga".

Српска православна црква била је против конкордата јер је хтјела да Римокатоличка црква "djeluje u otežanim, pravno nereguliranim uvjetima, kako bi i učinci njezina djelovanja bili manje djelotvorni. U protivljenju srpske pravoslavne crkve bila je i njezina želja da joj se ostavi što više prostora za prevođenje katolika na pravoslavlje, a osim toga i njezina mržnja prema katolicima".

Како би "великосрби" имали изговор за "агресију" приказали су у јануара 1991. филм Šta je istina o naoružavanju HDZ-a u Hrvatskoj који су припремили синеасти ЈНА "služeći se pretežno falsifikatima". Срби су у Борову Селу 1. и 2. маја 1991. хрватске полицајце "zvjerski izmasakrirali: najprije su ih mučili, izboli im oči, a zatim zaklali. Ta zvjerstva srpskih terorista pokazala su njihovo krajnje neljudstvo i njihovu bezgraničnu patološku mržnju prema Hrvatima". У уџбенику је похваљена "velika moralna i politička podrška" коју су према Хрватској исказали Хелмут Кол, Ханс Дитрих Геншер и папа Јован Павле II.

Туђман обећао

Перићев уџбеник за четврти разред гимназије био је у употреби шест година (1993/1994–1998/1999), с тим да је 1997. промијењен издавач. Као и у новим издањима уџбеника за осми разред основне школе, тако су и у поратним издањима уџбеника за четврти разред гимназије наставне јединице о рату (1991–1995) допуњене, између осталог и лицемјерном констатацијом да су Срби током хрватске офанзиве на Српску Крајину сами отишли са тог подручја "iako im je od samog početka ‘Oluje’ više puta upućivana poruka Predsjednika Republike Hrvatske preko radija i televizije da ne napuštaju svoje domove, da im se jamče sva građanska i ljudska prava, te da će svi koji odlože oružje biti amnestirani osim onih koji su počinili ratne zločine".

Године 1999. објављен је уџбеник за четврти разред гимназије чији су аутори Сузана Лечек, Магдалена Најбар-Агичић, Дамир Агичић и Твртко Јаковина. У односу на претходне уџбенике који се баве савременом историјом, група аутора не доноси готово ништа ново. Злочине над Србима покушавају да оправдају тиме што су усташе "na povijesno iskustvo nasilja velikosrpskog režima Kraljevine Jugoslavije, te četničkog otpora nakon osnivanja NDH, odgovarali jednakim sredstvima: terorom nad cijelim narodom". Ово је први уџбеник у којем је наведен приближан број људи убијених у Јасеновцу – "oko 50.000". Не треба посебно наглашавати да сви аутори хрватских уџбеника који се баве савременом историјом сматрају да значајан проценат убијених у Јасеновцу отпада на Хрвате.

Да писци хрватских уџбеника историје нису добро информисани не само кад је у питању прошлост, већ кад је у питању и садашњост, потврђују и аутори овог уџбеника запажањем да у Хрватској постоји незадовољство радом Хашког трибунала за ратне злочине због тога што су оптужени "uglavnom Hrvati". Ипак, и овдје се намеће питање: да ли је заиста ријеч о необавјештености или о намјерном изношењу нетачних података?