Мр Горан Латиновић: Хрвати у Дукљи прије Стефана Немање (4)

Пред вама је четврти наставак фељтона о хрватским уџбеницима историје, крајње занимљив као и сви остали. Пише: Горан Латиновић Мирошевић и Шањек пишу да Хрвати живе у Дукљи, а да њено подручје Стефан Немања "kolonizira pravoslavnim Srbima, pri čemu mu svesrdno pomaže pravoslavna crkva. Pri posrbljavanju Duklje veliki župan Nemanja i njegovi nasljednici služe se […]

четвртак, 30 јуна, 2011 / 08:25

Пред вама је четврти наставак фељтона о хрватским уџбеницима историје, крајње занимљив као и сви остали.

Пише: Горан Латиновић

Мирошевић и Шањек пишу да Хрвати живе у Дукљи, а да њено подручје Стефан Немања "kolonizira pravoslavnim Srbima, pri čemu mu svesrdno pomaže pravoslavna crkva. Pri posrbljavanju Duklje veliki župan Nemanja i njegovi nasljednici služe se pokoljima i rušenjem tuđih svetišta".

Схватање о Дукљи као земљи "црвених Хрва-та" заснива се на Љетопису попа Дукљанина (Барском родослову) за који је научна историографија оцијенила да привлачи највећу пажњу, иако то као историјски извор најмање заслужује. Настао је у XII вијеку на латинском језику, али је у XV вијеку створена тзв. хрватска редакција текста, у којој је непознати преводилац нaмјерно убацивао хрватско име умјесто словенског. Осим тога, уметао је Хрвате и тамо гдје их латинска редакција уопште не помиње. Због тога су вијести из Љето-писа попа Дукљанина "prilično nepouzdane", па их "kritička historiografija jedva uzima u obzir".

Међутим, Франко Мирошевић и Фрањо Шањек сматрају Барски родослов веома поузданим историјским извором, као и онај који говори о тобожњем уговору између мађарског краља и хрватских великаша, истичући да је тим чином "državnost Hrvatske pravno ostala netaknuta". Сходно томе је Hrvatska u drugoj polovici XIV. st. обухватала, између осталог, читаву Босну, Срем и Дубровачку Републику.

Више волим турски турбан него римску капу

Изразито негативан став према Србима Мирошевић и Шањек допуњавали су понеким оригиналним тумачењем, па су тако основне узроке распада Српског Цар-ства нашли у "činjenici da je stvorena država bila prevelika za stvarne gospodarske, političke i kulturne potencijala srpskog naroda. Kulturniji i gospodarski jači Grci suprostavljali su se Srbima, a Albanci, Bugari i Makedonci ionako nisu htjeli trpjeti srpsku vlast". Као разлог пораза крсташке војске код Варне 1444. године наведено је одбијање деспота Ђурђа Бранковића да "kršćanskoj vojsci" омогући пролаз кроз Србију. "Taj je poraz djelo podmukle bizantske politike srpskog despota, a i mnogih pravoslavnih u Srbiji i Bizantu koji su više voljeli u Carigradu vidjeti turski turban nego rimsku kapu. Mržnja prema svemu što je latinsko (katoličko) obuzimala je pravoslavlje i u XV. st., pa i onda kad ih je ono branilo od Turaka".

Међутим, наука је утврдила да деспот Ђурађ Бранковић није желио да се прикључи ратном походу против Турака зато што рат није био довољно припремљен и зато што би његово учешће у таквом походу довело у опасност даљи опстанак Српске Деспотовине. Осим тога, Мирошевић и Шањек занемарују и чињеницу да су западни "кршћани" – Ђеновљани, уз новчану надокнаду, помогли турској флоти да преко Босфора дође до Варне.

"Власи" су и тада одбили сарађивати са хрватским сабором

"Vlasi" су долазак Турака "prihvatili dobrohotno", а заједно са њима су "iznenada i mučki napadali na stoljetna hrvatska područja". Ипак, хрватски сабор понудио је "Vla-sima" да постану "punopravni pripadnici Hrvatskog Kraljevstva", тј. "da načelno priznaju hrvatski pravni sustav". Међутим, они су "odbili suradnju s institucijama hrvatske države u koju su došli kao neželjeni gosti".

Аутори овог уџбеника оснивање Загребачког универзитета помјерају на 1669. годину.

Бајке и сликовнице

Франку Мирошевићу и Фрањи Шањеку придружио се 1997. као коаутор и Анђелко Мијатовић. Овај уџбеник идентичан је претходном, а с обзиром на то да је посљедње издање објављено 2000. године, остаје чињеница да је један неквалитетан уџбеник, испуњен митовима и изразитом нетрпељивошћу према Србима, био у употреби у Републици Хрватској седам школских година (1994/1995–2000/2001).

Једна од карактеристика уџбеника историје у Хрватској од 1996. године јесте плурализам, односно увођење упоредних уџбеника, што је омогућило различитим издавачким кућама (Školska knjiga, Alfa и Profil) да штампају различите уџбенике за исте разреде, а понекад и да једна издавачка кућа штампа два различита уџбеника за исти разред. Сходно таквој пракси од 1996. године у Хрватској је у употреби био још један уџбеник за други разред гимназије, чији су аутори Владимир Посавец и Татјана Медић. Овај уџбеник, који је доживио три издања, значајно се разликује од претходно помињаног, а сличан је уџбенику за шести разред основне школе којег је Посавец урадио у коауторству са Невеном Будаком.

Проширивање хрватских граница на она подручја која су дио Хрватске постала тек у XX вијеку, као и на нека подручја која нису била ни у саставу фашистичке Хрватске (1941–1945), карактеристично је и за ауторе уџбеника у којима је представљен период од краја XVIII вијека до 1918. године. Тако је већ у предговору првог хрватског уџбеника за седми разред основне школе речено да је у другој половини XVIII вијека једини слободни дио Хрватске била Дубровачка Република, а на карти Hrvatska u prvoj polovici XIX. stoljeća означена је територија данaшње Хрватске, без Барање, али са читавим Сремом и Боком Которском.

Хрватска до Румуније

Иако према овој карти Босна и Херцеговина нису биле дио Хрватске, Филип Потребица и Драгутин Павличевић не доводе у питање хрватство ових покрајина. Они пишу да је хрватско римокатоличко становништво у Босни и Херцеговини било најстарије, али да се оно "zbog iseljavanja, nasilnog prelaženja na islam, pa i na pravoslavlje" значајно смањило. Потребица и Павличевић кажу да су Босна и Херцеговина биле у прошлости дио Хрватске и да је било природно што су хрватски сабор и бан захтјевали "njihovo vraćanje Hrvatskoj", нарочито послије 1878. године. Међутим, пошто су аустроугарске власти одбиле такав захтјев, Хрвати су били разочарани јер тиме нису поштована њихова "povijesna prava".

Аутори овог уџбеника границе хрватског етничког простора не заустављају на Драви и Дунаву, јер су Хрвати живјели "od starina" не само у Срему, већ и у Барањи и Бачкој, "a u 17. stoljeću doselile su se iz Bosne i Hercegovine nove skupine koje su sebe nazivale Bunjevcima i Šokcima".



0 КОМЕНТАРА

  1. Ха,ха,ха…смешни су ти љихови “повесничари“!!!Ово је могло проћи пре 100 и више година када је народ био неписмен а они што су нешто и знали,били сурово кажњавани!И сада се многи чуде одакле толика мржња у Хрвата!?Па шта очекивати од оних који су “овакве“школе завшили???Богу хвала,ни једна лаж није до века!;)