Московска патријаршија смијенила егзарха у Минску

Експерти вјерују да иза свега, пo свој прилици, стоји покушај да се у Бјелорусији спријечи развој догађаја по украјинском сценарију – и то у цркви.

Одавно медији нису толико активно извјештавали о одлукама засједања Синода, највишег управног органа Руске православне цркве. Иако је догађај раније планиран, подигао је велику прашину – а радило се искључиво о кадровским одлукама.

Најупечатљивија одлука је била смјењивање Бјелоруског егзарха. Митрополит Павле напушта Минск након седам година управљања овим веома значајним дијелом Руске православне цркве. На његово мјесто постављен је епископ борисовски Венијамин.

И све би било у реду да до реорганизације није дошло усред политичке кризе у Бјелорусији. Хтјела не хтјела, Бјелоруска црква је била увучена у то. Њено свештенство је генерално имало либералан став. У апелу синода Бјелоруске православне цркве, који је објављен 15. августа, критиковане су и сурове акције безбједносних снага, као и провокације неких демонстраната.

"Категорично осуђујући насиље, мучење, понижавање, неосноване лишавање слободе, екстремизам у свим облицима и манифестацијама, лаж и издају, апелујемо на све којима је драга наша Отаџбина, дјеца, породица и пријатељи, да зауставе и прекину сукоб. Вјерујемо и надамо се да ће руководство земље, које се са правом позива да поштује и штити свој народ, зауставити насиље, чути гласове увређених и невиних људи који су повређени у сукобу, и предати судској осуди оне који су показали свирепост и окрутност", наведено је у апелу.

Међутим, предсједник Бјелорусије Александар Лукашенко, позвао је свештенство свих вјера да се не мијеша у политику. У супротном, како је рекао, "држава неће равнодушно гледати на то". "Драги моји свештеници, смирите се и бавите се својим послом", упозорио је он.

Управо ово је довело до гласина о чисто политичкој природи синодске одлуке. Међутим, иза ње стоје потенцијално озбиљни проблеми за саму цркву.

"Владика Венијамин је човјек врло јасне и строге канонске црквене свијести, очигледни противник аутокефалних акција, које су се, нажалост, последњих деценија вјештачки инспирисале и изазивале у Бјелорусији", прокоментарисао је именовање новог егзарха први замјеник шефа синодалног одсјека за односе Цркве са јавношћу и медијима Александар Шчипков.

Он је за РИА Новости појаснио да је "религијска ситуација" у Бјелорусији прилично напета, како истиче, и због "неувјерљиве и двосмислене" вјерске политике власти, када се подржавају разни супротстављени покрети, што је на крају довело до могућег црквеног раскола.

Ријеч је, прије свега, о такозваној "Бјелоруској аутокефалној православној цркви". Она заузима националистичке ставове, на примјер, залаже се за службу само на матерњем језику. Током Другог свјетског рата, њемачки окупатори су приморали локално свештенство да одржи сабор, на коме су планирали да оснују помјесну цркву независну од Руске православне цркве. Међутим, његови учесници, упркос претњама, ово нису учинили.

Али сама идеја је заживјела међу бјелоруским емигрантима. Они су 1948. године основали Бјелоруску аутокефалну православну цркву, узимајући као модел сличну структуру коју је створила украјинска дијаспора. Међутим, за разлику од Украјинаца, већина Бјелоруса који живе на Западу ово није схватила озбиљно. Нова црква је била изузетно мала. Крајем 1960-их, један број њених парохија у САД се придружио Цариградском патријархату. Петнаест година касније, организација се подијелила изнутра.

Упркос томе, најватренији идеолози аутокефалности се нису смирили. Почетком 90-их су покушали да се пробију у Бјелорусију и да, по узору на своје украјинске "колеге", одиграју на националистичку карту. Али доживјели су неуспјех: грађани се и даље моле у црквама Московског патријархата.

БАПЦ има само једну парохију у земљи. На њеном челу је свештеник, а руководство структуре је настањено у САД.

Нико се не би сјетио белоруских аутокефалиста да није било протеста. Уз то, о црквеном фактору нису проговорили ни опозиционари, ни представници власти.

Украјински расколници неочекивано су се умијешали у унутрашње послове Бјелорусије. Њихов вођа Епифаниј Думенко позвао је Бјелорусе да следе пут својих сусједа.

"Вољом вјерујућег народа и са благословом наше заједничке Мајке Цркве, Цариградског патријархата, "Православна црква Украјине" се учврстила међу аутокефалним сестринским црквама. Православна црква Бјелорусије има исте темеље и права да затражи од Мајке Цркве томос, када се појави жеља за тим", изјавио је он.

Међутим, истина о непријатној реалности остала је између редова – да је умјесто уједињења Украјинаца, стварање ПЦУ крајем 2018. године је на крају донијело само још једну подјелу. То су признали и сами расколници, који се и даље међусобно боре за утицај. У међувремену, канонска Украјинска православна црква, која само номинално припада РПЦ, издржала је упркос суровом прогону свјетовних власти. Штавише, од 2014. године, када је почео притисак, она има више свештеника и храмова, а тиме и вјерника.

Украјински сценарио у Бјелорусији прећутно подржава и патријарх Вартоломеј. На дан Думенкове поруке Бјелорусима, он је паству Руске цркве назвао "незахвалном дјецом" јер, тобоже, нису хтјели да признају његово вођство. Иако је управо због амбиције Фанара започета подјела у православном свијету.

А све зато што је Вартоломеј одлучио да преиспита каноне који су били на снази вијековима. Према њима, свака помјесна црква има своју јурисдикцију. У надлежности Руске православне цркве су земље бившег СССР, укључујући Украјину и Бјелорусију. Ове територије су 1686. године прешле у Московски патријархат у саставу Кијевске митрополије Цариградског патријархата. Вијековима касније, митрополија је "враћена" у Истанбул, уз кршење свих правила. Све да би се створио утисак да су расколници канонски.

Стога Думенко није тек тако споменуо Вартоломеја, који и Бјелорусију сматра својом територијом.

Засад није јасно да ли ће бјелоруски аутокефални пројекат бити тако великих размјера као украјински. До сада само постоји осјећај да је он више потребан Фанару и ПЦУ, него самим Бјелорусима.

"Идеја аутокефалије, за разлику од Украјине, овде је апсолутно непотребна. Већина вјерника не тежи ка томе. Чињеница да БАПЦ има само једну парохију у земљи говори сама за себе. И то су апсолутно подивљали националисти", истиче у разговору за РИА Новости црквени историчар Владислав Петрушко.

Упркос чињеници да је идеја о независној цркви у Бјелорусији "сама по себи мртворођена", у тренутној тешкој ситуацији, по мишљењу стручњака, биће активно промовисана. Стога Московски патријархат треба да реагује.

"Тренутна ситуација у Бјелорусији је показала да је боље када је на челу егзархата човјек из те земље који је добро упућен у њену специфичност (а епископ Венијамин је цијели живот живио у Бјелорусији). Да против њега не би било притужби, као у случају са митрополитом Павлом који је стигао из Русије 2013. године, којег су оптуживали да је руски држављанин и да му то што се дешава у земљи, наводно, није на срцу", појашњава Петрушко.

Стога именовање епископа Борисовског Венијамина за поглавара егзархата, према ријечима експерта, изгледа логично. У тренутним условима, истиче он, потребно је бити "крајње опрезан". Укључујући и акције из Москве.

Вјерски експерт Роман Лункин износи за Спутњик Бјелорусија још један могућ сценарио.

"Мислим да украјински сценарио не пријети Бјелорусији јер објективно егзархат нема конкурента. Али мислим да ће Бјелоруска аутокефална православна црква постати главобоља за бјелоруски егзархат. Ако би се у Минску промијенила власт, из Њујорка, гдје је центар те структуре доћи ће њихов архиепископ. Од нове власти затражиће имовину – каже Лункин.

Иако сматра да нема разлога за озбиљан раскол цркве у Бјелорусији, он упозорава да је у тој земљи могућ сценарио већ виђен у Естонији.

Ситуација, по његовом мишљењу, може бити следећа: на територији Бјелорусије ствара се Бјелоруска аутокефална православна црква, она се региструје и врши се покушај да јој се да дио имовине. Поједини представници свештенства, у тој варијанти, прелазе из бјелоруског егзархата у независну цркву и њу по окриље узима Константинопољски патријархат.

"То није украјински него естонски сценарио. У Естонији такође постоји естонска православна црква Московског патријархата, а 90-их година управо је због ње дошло до разлаза Константинопоља с Москвом јер је Константинопољски патријархат оформио своје паралелне структуре у Естонији. Затим је све тихо прекинуто, али двије православне структуре и даље дјелују – велика Естонска православна црква Московског патријархата и мањи број парохија под јурисдикцијом Константинопољског патријархата", објашњава Роман Лункин.