Монтевидео, видимо се у серији

Након што је интересовање у биоскопима за овај филм спласнуло, а емитовање серије се тек очекује, слиједи мали спортско – филмски састав о њему.

субота, фебруар 22, 2014 / 07:19

Пише Марко Шикуљак

Неки први утисак након одгледаног другог дијела Монтевидеа је као и после Чарлстона за Огњенку: Да не повјерујеш да Срби направе овако нешто. Са визуелне и техничке стране толико неочекивано за нас, да у други план падне понека рупа у причи.

У Монтевидео смо овај пут могли видјети неке од најбоље снимљених сцена фудбала, уопште. Снимано да буде и атрактивно спортски, али и филмски, да не буде досадно или уобичајено. То је највећи плус.

Највећи минус је дужина филма, чија скоро три сата трајања су жртва која је пала под одлуком да се снима серија. У првом дијелу се то можда није осјетило, серија је допунила мотивацију неких ликова, али у другом дијелу постоје значајни пребачаји, у којима Тирке прво разочаран чека дјевојку која не долази, док након тога прича Моши како овде има дјевојку и жели остати. Па после иде код ње и пита зашто није дошла и шта је то међу њима.

Ово је типичан биоскопски хит, савршен маркетиншки производ, а напокон и српски филм. За разлику од оних сниманих фондовским средствима и са циљем да "мијењају свијест", Монтевидео остаје на трагу љубљења ордена краљевске војске из првог дијела (замислите, патриотизам на великом платну је нормална ствар у свим земљама на свијету).

Ту неку романтизацију (замисли, неко роматизује нешто, а није Брозова Југославија) замјерали су одређени рецензенти. Као, зашто се тако бавити начином на који је Југославија изгубила од Уругваја, то је можда легенда, а наши момци су вјероватно као и данашњи фудбалери, били уображене магарчине, које су полетјеле, па зато изгубиле.

Што је бесмислено, јер ако смо на наше очи гледали како судије уништавају Италију 2002. да би Јужна Кореја стигла до полуфинала, можете замислити шта се све могло учинити у годинама кад је све било толико аматерски. И то да олимпијски шампион (тада се то сматрало и свјетски, и многи су говорили да је Мондијал беспотребан) на свом терену изгуби од некакве Југославије. Као што се у филму дискретно говори како би судије погурали наше, само да се нека европска екипа нађе у полуфиналу, због интереса игре. Тј ФИФА. Мафијало се тад, као и сад.

У Монтевидеу се прича нека филмска прича, која не мора бити у сагласју са фактографијом. Истина је да су момци били савршено дисциплиновани, о чему је Политика недавно дала свједочење Милована Јакшића. У филму момци обилазе борделе, клону духом кад чују да су извукли Бразил. Дочекани скромно, нико не зна одакле долазе. Дресови им не стижу на вријеме. У стварности, имали су сјајан дочек српског исељеништва, њихове жене су им сашиле дресове, али све су то детаљи који се дају жртвовати за занимљивост филма.

Прича иде некако баш логично. Прво се подвуче колико нико није очекивао тријумф над Бразилом и истакне величина побједе. Потом крене "узлијетање", менаџерисање, свађе, потом катарза и уједињавање екипе, па велико (полу)финале са Уругвајем, и шармантан крај са измишљеним дуелом за треће мјесто.

Наши глумци одлично су се снашли. Страно појачање Арманд Асанте је оцијењен као најслабија карика филма, лик превише пренаглашен, преглумљен, мушичав… Нешто што је дефинитивно требло избацити из филма је лик Ђузе Стоиљковића, те оно Бјелогрлићево појављивање на крају, као редитеља који снима филм по његовој причи.

Осврт и на лик који тумачи Бранко Ђурић Ђуро. У први мах би за улогу Мостарца, избор човјека који тако карактеристично изговара африкате и подсјећа на Сарајево изгледао као огроман промашај, без обзира на шарм који овај даје филму. Напросто, Ђуро је Ђуро, у свом изразу и даље остаје лик из надреалиста, а његов лик Миљенка Паковића је тек нешто мало озбиљнији од Миљенка кога у Сложној браћи тумачи Неле Карајлић. Али ако већ има Херцеговаца који ће рећи како их Паковић по шарму или чему већ, подсјећа на људе из њиховог краја, онда ни ја нећу стављати неки огроман минус.

Аутору филма је замјерено што је на шпици ставио да је ријеч о највећем успјеху српског фудбала. Јасно, Звезда и Бари, четврто мјесто у Чилеу у много јачој конкуренцији, европска и олимпијска финала, већи су успјеси од трећег мјеста у Монтвидеу. Да, трећег мјеста, јер тадашња правила су аутоматски бронзу давала ономе ко је у полуфиналу изгубио од будућег шампиона.

Због овога се треба реферисати на лик Марка Николића из првог дијела:

Србија бре, каква курчева Југославија.

Заиста, та екипа је била селекција Дорћола, момака који су играли за београдске клубове, плус два интернационалца и једног играча Војводине. Мање позната чињеница је да је због повреде последњи са листе отпао Станко Булат, играч Славије из Сарајева.

Споменуо сам како су дресови сашивени у Уругвају, а у филму су донесени на коњу. Та сцена помало подсјећа на легендарну сцену енглеског купа на Вемблију, када полицајац на коњу потисне публику са терена. Баш као што спонтано пјевање химне у првом дијелу подсјећа на легендарно чудо у Берну, и због тога филм добија мале спортске плусеве.

Један минус је неискориштавање (или да сачекамо серију?) забавног надимка који су Уругвајци дали нашим играчима. Будући да им се пред очима врте само презимена на ић, они Србе прозивају колективно Ићићоси.

На крају детаљ мање везан за Србију. Бразилци тада нису наступали у "традициналним жутим дресовима" како се каже у филму. Били су бијели, и то све до 1950. Та боја је била традиционална за бразилски тим. Када их је те године у финалу Мондијала на Маракани шокирао Уругвај (фудбалска сила која је двјема златним олимпијским медаљама придружила и другу титулу са СП) Бразилци су сасвим рационално закључили: "Играмо најбољи фудбал, али никако да нешто освојимо. Мора да је због дресова". И од тада носе жуте, те освајају пет титула, двије узастопно, успут једина екипа која осваја свјетске титуле на различитим континентима.



Оставите одговор