Молите се Богу за оне који су на власти

(писмо због писминог писма)

Пише: Зоран Јанковић

Бјеше у једном селу – казује народна прича – неки поп (у сваком селу има неки поп, па почетак приче и није баш обећавајући). Част Богу и богослужбеницима овоме попу, међутим, паре нису биле мрске. Нимало! Шта више.

Завлада нека непозната болештина селом и народ поче свакодневно да умире. И старо и младо. Без разлике. Ко муве. Поп једва стизаше да свима очита заупокојене молитве. Јахао је на некој џоргавој куради, непрестано од гробља до гробља, гдје су га морали сачекивати да обавља опела. Уплашени народ уприје поглед ка најшколованијем међу њима па приупита:

Шта је ово, оче, шта да радимо?

Божје давање, народе, ништа се ту не може! одговараше поп.

Или овако:

– Умируцка народ, ’мируцка, ’мируцка, шта ћеш, одувијек је тако било! Једно се рађа друго умире. То је Божје давање.

А обноћ би бројао паре од сахрана. Скупа са попадијом. Преждеравао се и препијао и задовољно гладио масну браду.

Међутим, разбоље се и попадија. Разбоље се и умрије.

– О Боже Драги, шта је ово, куку нама, све помрије! завапи поп из ове народне приче.

ОБЈЕКТИВНО РЕЖИМСКО НОВИНАРСТВО

Кад сам у медијима прочитао да је Удружење новинара Републике Српске позвало „све релевантне институције власти да спријече увреде и пријетње које, посебно, новинарима и медијима углавном упућују људи под лажним идентитетом“ прво чега сам се сјетио јесте ова народна прича.

Годинама је неколицина колега, укључујући и моју маленкост, изложена погрому и прогону сваке врсте у Републици Српској. Не само прогону од стране анонимних људи, него чак и од „новинара“ из режимских медија који су чланови „Удружење новинара“. Тако о мени пишу (углавном Г.М.) како сам психички болесник и будала, како ширим смрад Рогатицом, како ми је памћење краће од косе (ћелав сам, оп. аут.) институције система смјештају ми једну по једну кривичну пријаву, прате ме припадници приватних „секјурити“ фирми, прислушкују ми се телефони… о свему томе сам и писао и објављивао то, али „Удружење новинара“се ни по гузици почешало није.

А ја ништа друго не радим него – пишем истину. Једини мој проблем је то што истина о којој пишем не кореспондира са оним што мисли и ради режим на челу са Милорадом Додиком.

Ето зато ми је прва асоцијација била ова народна прича. Јер кад је припријетило новинарима „Гласа Српске“ „Удружење новинара РС“ одмах је завапило како је потребно „успостављање принципа демократског и толерантнијег друштва“ позвало „све релевантне институције власти да спријече увреде и пријетње“ а кад шеф режима, Миле лично, нападне новинарку Лиљану Ковачевић једва сроче пар реченица осуде; кад Небојшу Вукановића проклињу режимске владике и бацају клетву на њега и његову породицу, кад сви медији у Федерацији разапињу Слободана Васковића, кад моју маленкост само што не линчују – шта онда ради „Удружење новинара РС“!?

Да ли је могуће да нико није примијетио да ово удружење које би, између осталог, морало да брани и новинарске слободе, у ствари захтијева увођење цензуре (и на) интернету!?

УДРУЖЕЊЕ НОВИНАРА РС ТРАЖИ УВОЂЕНЕ ЦЕНЗУРЕ НА ИНТЕРНЕТУ

Не могу никако да се начудим како је ово отворено писмо (http://фронтал.рс/индеx.пхп?оптион=бтг_новости&идновост=22508) „Удружења новинара РС“ прошло без реакције струке. Чудим се, а никако не могу да се начудим!

Јер три круцијалне поруке писмо шаље. Двије катастрофалне и једну квалитетну:
Прва је то да су институције система дужне да заштите све режимске новинаре. Оно што Додик мисли, Чађо треба да обезбиједи, Васић да одобри, а Јеринић и јеринићичићи да напишу. Аналогно томе институције система дужне се да прогоне слободне новинаре.
Друга порука је да и интернет медији морају бити стављен под контролу режима; да и овдје мора бити уведена цензура. „Удружење сматра да је с циљем успостављања принципа демократског и толерантнијег друштва неопходно увести ред и одговорност у сфери портала и друштвених мрежа на којима су све присутније пријетње, увреде, те говор мржње и нетолеранције“. Другим ријечима на интернету је могуће писати и ствари које нису прошле цензуру уредника режимских медија, тамо се објављује и штошта што Рајко Васић није одобрио, и то треба под хитно мијењати.

Трећа порука је квалитетна. Она гласи да се ни на интернету људи не смију вријеђати, да се не смије говорити језиком мржње, не смије се позивати на линч других људи, посебно то не смију чинити анонимуси под разним „ницковима“. Потпуно се слажем само… зар се морало чекати да „умре попадија“ са почетка овог текста па да се овако реагује?
Моја маленкост која текстове „чука“ на прастаром лаптопу, о свом руху и свом круху, из своје куће, на паузама између сезонских пољопривредних радова, углавном празником и црвеним словом у календару, иза које не стоји ни Миле Моћни, ни Рајко Расписани, ни Станислав Палица, годинама уредно доставља приговоре Вијећу за штампу.

Сваки пут кад у коментарима на интернету прочитам: „Србе треба све спалити, да од главе почну да горе – Зијад Зукановић“ „Ма колко се ми, мерхаметли Бошњаци снебивали и избјегавали нови рат, ипак нам, из дана у дан постаје све јасније да нам зарад сопственог опстанка не преостаје ништа друго него да засучемо рукаве и оштром сабљом, чак по цијену нових сто хиљада жртава, ово геноцидно, свињогојско дивље племе, ово канцерогено ткиво из тијела шехер Босне, заувијек физички одстранимо. – Брако Ибрахимовић“, и још на десетине оваквих коментара реаговао сам. Углавном су објављени у „Дневном авазу“. Слао сам приговоре Вијећу за штампу, али и пријаве СИПИ, МУПУ, „кримоловцу“… без резултата. Углавном се нису удостојили ни да ми одговоре.

Једино због чега сам престао писати приговоре Вијећу, а раније сам то чинио често, јесте то што сам се увјерио да је и Вијеће за штампу само још једна обична паразитска установа која џабе бијелога хљеба једе. Јер прво су ме замајавали да се представим; ја им послао име и презиме, број личне карте, висину, тежину, боју очију… Онда су ми тражили да прво ја пишем новинама и тражим објаву демантија, е да би они онда имали законски основ да реагују. Све су то писали финијем, китњастијем и изразито учтивијем ријечима. И „предузимали све што је у њиховој моћи“ против дрзника.

Кад сам прочитао да у истим новинама исти ницкови и даље „убијају“ „кољу“ и „жаре и пале“ исте људе док ме Вијеће за штампу само замајава, послао сам Вијеће тамо гдје Абдо Сидран пошаље оног ко му спомене суживот у БиХ; у сукурац сам их послао! Гдје треба послати и све остале који формом угуше суштину.

А шта сте ви, господо из „Удружења новинара“ радили за сво то вријеме? Колико сте приговора поднијели, колико сте новинара у РС заштитили од тортуре режима, колико сте активности (било каквих позитивних) покренули, колико сте стипендирали дјеце прерано преминулих колега, колико сте акција помоћи социјално угроженим новинарима реализовали, колико сте… урадили било чега осим еманације неограничене политичке подршке режиму на челу са Милорадом Додиком?

ОДАВНО СТЕ ПРОЧИТАНИ

Кад сам увидио да ни једна институција система у цијелој БиХ нема ни жеље ни снаге да се супротстави медијском силеџијством, престао сам да читам новине које се баве „објективним режимским, новинарством“.

Престао сам да читам „Аваз“. А читао сам га. Као што, уосталом, не читам више ни „Глас Српске“. Ни „Независне новине“ не читам. Зашто да их читам кад сам их одавно већ – прочитао. Од корице до корице.

У „Авазу“ пише да је Фахро Радончић најпаметнији, најљепши, најбогатији, најпоштенији, најјачи, најпотентнији, најшармантнији, најспособнији, најнајнај, сасвим – најнајнији од најнајнијих, док су његови политички противници најружнији, најпоганији, најнеуљуднији, најпексинавији, најлоповскији, најхрсузнији, Федерација је најуспјешнији а Република Српска најнеуспјешнији ентитет (геноцидна творевина) на свијету. Ма шта на свијету, у сазвјежђу.

Исто све то пише у „Гласу“ и у „Независним“. Само што је Миле и РС у злату, а његови политички противници и Федерација у блату. А Република Српска бољи ентитет. Каква је сврха читати нешто ако већ унапријед знаш шта тамо пише? И у има ли икакве разлике између ова два „журнализма“?

У низу едукација које сам завршио јесте и Школа истраживачког новинарства. Тамо су ме научили (мада сам и сам то знао) да у праћењу нити приче коју истражујеш увијек треба слиједити нит новца. И никад погријешити нећеш.

„Аваз“ је Фахрина лична својина. И ту је ствар чиста као сунце.

„Глас“ и „Независне“ у власништву су Жељка Копање; Жељко је интимус Милорада Додика; пошто новине не могу економски да послују, Миле им, сваке године даје милионе „кема“ под различитим изговорима; новине онда пишу оно што Миле жели!
Има ли у овом закључку ишта нејасно или нелогично!?

Напримјер, главни и одговорни уредник „Гласа“ је Мирјана Кусмук. Она је жене (мада збуњују мало ова различита презимена) Драгана Давидовића, директора РТРС-а. Оног Миловог Давидовића. Задуженог за тв пропаганду.

У „Гласу“ је један од јачих колумниста Веселин Гатало. Књижевник и публициста. Човјек заиста јак на перу. Па и понајискренији у овим новинама. Цијелу једну своју колумну, међутим, Гатало је посветио томе како никад неће критиковати Милорада Додика (http://www.глассрпске.com/коментар/колумне/Зута-минута-и-повика-на-Додика/1131.хтмл). Неће он никад критиковати ни власт у РС. Ни Владу ни власт. То није, додуше, написао јер се то подразумијева. А и да хоће у „Гласу“ се то не смије радити.

Уосталом зашто би се Гатало стидио тога кад несумњиви интелектуалци, интелектуалци „пар еxеланс“ попут Ненада Кецмановића или Емила Влајкија ни ријеч не смију да кажу на власт у РС-у. Посебно не на Додика. Влајки каже да зна да је Влада РС најкривља зато што народ живи биједно, али правда се да неће ово да говори јер је изборна година (што то није говорио у претходне двије, и претходних десет) а Кецмановић се и не правда. Гатало се правда. Невјешто.

А и, вјеровали или не, један од колумниста у „Гласу“ је и Милорад Додик. Ако не вјерујете прочитајте „импресум“ новине.

У „Независним“, опет, колумниста онај Јеринић; онај исти Драган што је и предсједник „Удружења новинара РС“; онај што реагује тек кад „умре попадија“ са почетка приче; онај за кога би Бранислав Нушић да је жив написао: „Ама чим теби паде на памет закон, господине Вићо, знао сам ја да ће ту нешто наопако изаћи“. Е, тај Јеринићи пише колумне како ће у Србији да побиједи баш Борис Тадић (http://www.независне.com/коментари/колумне/Какав-промасај-142069.хтмл); пише их онда кад баш Милорад Додик баш даје Тадићу подршку не би ли баш побиједио на изборима; па кад баш побиједи Николић Јеринић пише колумну како је баш народ у Србији грдно погријешио и баш ће сад пасти у изолацију јер је побједио баш Николић, а не баш Тадић кога је подржавао баш Додик; а баш Јеринић писао је о баш свему томе.

Е ја то баш нећу да читам, а баш ко хоће… не браним му. Пријатно!

А све њих требало би, кажу они у писму, да заштити МУП; наш муп да заштити њихов дуп. А нас мањину, истинске слободне и независне новинаре може ко год хоће да је… једном, двапут трипут, колико хоће пута може да попљује попиша, пос… посоли, или ко већ шта хоће. Да нам уради.

Главни и одговорни уредник тих „Независних“ новина је, то сам заборавио да кажем, Борјана Радмановић- Петровић, иначе по занимању кћерка Небојше Радмановића.
И још само ово: хајде реците искрено кад сте прочитали у било којим новинама у РС да је било који интелектуалац, било који мр доц. др проф. декан, академик, сенатор, било који врхунски стручњак из било које области живота написао критички осврт на рачун актуелне власти!? А да то није Свјетлана Ценићи или још неко од ових неколико, које можете избројати на прсте једне руке.

МОЛИ СЕ БОГУ ЗА ОНЕ КОЈИ СУ НА ВЛАСТИ

Не знам ја из каквих књига ко учи. Али у мојим увијек пише нешто чему се други чуде. Као да то у њиховим нема. Тако у мом примјерку Дејтонског споразума, скроз на крају, у поглављу „Елементи договорених принципа за Сарајево“ лијепо пише ово: „Сарајево ће бити посебна и одвојена политичка јединица унутар БиХ“. Дакле: пише у мом примјерку Дејтонског споразума да је Сарајево дистрикт, прије него је Брчко то и постало. И то Арбитражом. У Сарајеву, према овим принципима, не би требало да се врши власт ентитета него само власт БиХ. Тојест град не смије да припада само Федерацији. Тако да тамо не би смјела бити никаква ни Влада нити Парламент Федерације, никакви кантони нити куртони, већ само Влада и Парламент БиХ; и градска власт.

Како то да ниједан политичар у РС ово није прочитао, па затражио да буде примијењено. Да не кажем имплементирано, не волим туђице. И ниједан други новинар не указује на ово! Или то не одговара Бањалуци, па се зато сви праве ћорави код очију?

Пошто писање започех са поповима и црквом, да тако и завршим. У мом црквеном календару, не знам да ли тако пише и у вашим, имају и – црквене затачкаи. Тамо, под редним бројем 5. (пет) лијепо пише: „5. Молити се Богу за оне који су на власти“.

Да ли су уредници и новинари РТРС-а, „Гласа српске“ „Независних новина“ и свих осталих режимских медија у РС-у заборавили 10 Божјих затачка и преосталих 8 црквених, а у глави им је само ова 5. црквена „Молити се Богу за оне који су на власти“? И писати тако да им се омогући да на власти остану што дуже, додаје моја маленкост.

Народе српски, и остали, пардон: и Сејдићу и Финци, у Републици Српској, не пријетите новинарима! Не вриједи. Него послушајте ријеч црквену. Односно затачка црквену.
Девету. Она гласи: ЈЕРЕТИЧКЕ КЊИГЕ НЕ ЧИТАТИ!