Моја Лазарица: Митрополит Николај

У праскозорје ратних недаћа, у Сокоцу се развио снажан национални покрет. Синови оних који су имали жеље црвеније од комунизма, одбацили су петокраке својих очева и међу првима стали на браник отаџбине.

субота, 12 априла, 2014 / 08:19

Пише: Вукашин Беатовић

Збиља сам чуо много прича о том тешком и несигурном времену. Не умањујући важност сваке од њих, ипак бих желио да се дотакнем само једне, да остане забиљежено сјећање дјечака из малог стана у Гласиначкој један.

Након што је умировљен митрополит дабробосански Владислав, црква је на његово мјесто поставила дотадашњег епископа далматинског Г. Николаја. Пошто се промјена збила у вријеме првих и најгорих ратних сукоба, новопостављени митрополит није могао отићи у своју сарајевску резиденцију. Тих мајских дана 1992. године, одлазак у Сарајево просто је био незамислив.

Никад нисам сазнао због чега, мада, можда то и није толико важно – у сваком случају митрополит Николај одлучио је да своју паству, кроз сурова ратна страдања, поведе баш из Сокоца.

И као да се јуче десило – живо се сјећам комшија који су са чуђењем и невјерицом причали да се у „Батову кућу, тик иза наше зграде, усељава неки главни поп“. Батово пуно име не знам. Становао је у поменутој кући и био је имућан човјек, кафеџија. Од комшија сам чуо да је „уз рат отишао негдје, у Србију“.

Сва прича о митрополитовом доласку била је прожета и дозом нестрпљивости, нарочито међу нама, дјецом. Мислили смо да ће његово присуство значајно промијенити устаљено животарење у комшилуку, да ћемо имати нека друга правила понашања… Пажљиво смо посматрали шта се дешавало у пространом дворишту будуће резиденције.

Али, упркос нашим погледима, владика се уселио док се мирис пржене кафе још није израчио из приземља Батове куће. Нико од нас ништа није примијетио. Све је промакло чак и женама које су хеклале уз прозор. За неколико дана само смо чули да је митрополит ту, међу нама.

Први пут сам га видио неколико мјесеци након доласка. Мајстори су уредили двориште а он је изашао да прими радове. Висок човјек у мантији, са дрвеним жезлом у руци и црном камилавком испод које се видјела сиједа коса и густа брада, стао је пред нас, дјецу. Гледали смо као у чудо. У мени се изродила трема и необјашњиво страхопоштовање присутно и до данас.

Баш у тренутку који је наговијестио његову прву ријеч, уз најбогохулнију псовку комшиница је позвала кћерку у кућу. Митрополит је стао као скамењен. Потом се прекрстио, махнуо нам руком преко ограде, окренуо се и отишао у кућу. Од тог дана прошло је скоро пуних двадесет година када сам га у дворишту митрополије угледао опет.

Живио је повучено и тихо. Никада се није жалио на буку коју смо у игри правили. Уз празнике је слао ђакона који нам је дијелио дарове. Увијек се трудио да помогне комшијама који су тешко живјели. Помагао је избјеглицама, рањеницима и свима којима је помоћ требала. Сјећам се да је слао храну Циганима који су у два наврата по неколико дана боравили на аутобуској станици.

Не знам како се он навикао на нас, како нас је прихватио и колико је морао да потрпи, али његово присуство нико од комшија у суштини није ни осјетио. Све вријеме је био ту, а чинило се да га нема. С временом, кућа у којој је живио, престала је бити Батова и у нашем говору постала је „Митрополија“.

Са доласком митрополита Николаја штошта се промијенило у соколачкој цркви. Наши преци ни слутили нису да нам на Градцу остављају здање у коме ће се, обједињени идејом националног препорода, окупљати најзначајније личности вјерског, културног и политичког живота наше земље али и цијелог свијета.

Захваљујући митрополиту Николају, соколачка црква имала је неизмјерно важну улогу у настанку Републике Српске.

По његовој одлуци краси је име Романијска Лазарица.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *