ММФ: Домаћи капитализам и класна борба

У колапсу савременог капитализма, постоје двије одреднице класне борбе; прва, наметнута од владајуће класе – "одозго и споља" и; друга, створена из базе – "одоздо".

Пише Миленко Вишњић

Насупрот ономе што се дешава у Латинској Америци, у Европи је колапс капитализма довео до жестоке офанзиве, вођене империјалним кредиторима (ММФ, ЦБЕ и ЕК). Наметнули су и поставили најретроградније неоколонијалне режиме, ангажоване у гушењу људских права и класне борбе. Некад добро организована радничка класа, је отпуштена и разбијена или, у случају буџетске класе, партијском чврстом руком, мобилисана под контролу институционалног оквира актуелне владајуће елите.

Једнa од најважнијих и још увијек занемарених одредница исхода економске кризе и резултанте продубљивања социјалних неједнакости и биједе је – класна борба. Овдје ћемо се бавити само класном борбом – "одозго и споља", други тип борбе је, мање-више, познат. Парадоксално звучи, али ова борба је усмјерена на јачање концентрације богатства владајуће класе; повећање пореза на раднике у реалној економији, уништавање државних фирми и ресурса и смањење пореза корпорацијама…

Усмјерена је за селективно спровођење прописа, олакшавајући финансијске спекулације; смањење социјалних издатака за: пензије, борачке додатке, здравство и образовање; посебно, за породице незапослених и запослених у реалној економији. Поред тога, класна борба одозго је усмјерена и на максимизирање колективне снаге капитала путем рестриктивних закона о радним организацијама, закону о раду, социјалним покретима и колективним правима јавних радника.

Владајуће класе су задужиле народ

…и наметнуле вишедеценијске отплате дугова, док пљачка буџета нема предвиђену будућност. Забрањено је и нема политичког вријеђања владајуће елите, нема јавног окупљања, нема радикалних политичких промјена и захтјева, нема социјалне офанзиве. Покрети, који се не крећу напријед, засигурно гурају уназад и, на крају, нестају. Резултат класне борбе одозго и споља, је уништавање конкурентске припреде, отпуштање запослених, снижење плата и одсуство социјалне конструкције. Кад се буџет испразни, а ни добронамјерни ММФ не даје кредит, онда – ресурси долазе на ред!

Нови уговори о раду су намјењени да се концентрише веће богатство у рукама владајуће или капиталистичке класе. Политике, наметнуте преко класне борбе одозго, показују да су социјални програми и социјални уговори само привремени, тактички уступци; и биће, дефинитивно, одбачени када владајућа класа, преко својих Људи од повјерења, масама одузме ексклузивни прерогатив овлашћења и потпуно завлада невладајућом класом, преко својих извршних уредби.

Са многим од тих Људи од повјерења, директно води преговоре и сам ММФ, обећавајући мрвице, с циљем држања «гладних» маса под контролом. Били смо и сами свједоци таквог једног разговора, гледајући помпезно објављену вијест да је синдикални лидер Српске, разговарао(ла) о смиривању, унапријед исценираног штрајка радника буџетске класе и, да дају онолико сиће, колико им треба да смире разуздане масе.
Умирише их, богами, и то смо гледали. Наравно, баланс овом гафу и да се Турци не би досјетили, било је покретање акције од стране шефа БОРС, односно, скупљање потписа и прављење петиције, након стотину година рада Хашког казамата и после десет хиљада година, Србима донешених пресуда.

Нажалост, у међувремену, многи од њих су већ нестали – уморени

Изгледа, акција је кренула на вријеме, непосредно после одласка службеника ММФ?

Тако је то: финансијска класа Запада финансијски «помаже», профит се враћа њиховим банкама, али у земљама којим помаже, стагнација реалне економије се наставља или, још горе, потпуно пропада. Невладајућа класа је схватила да је давно умрло "колективно преговарање". Фасада око локалних, легално изабраних партија, је, у ствари, само празна љуштура. Па зашта ће нам такви?

Требају, овлаштени су за потписивање нових кредита. Синдикати учествују у готово ритуалним масовним протестима; протестима, који су потпуно игнорисани од стране ТРОЈКЕ (ММФ, ЦБЕ и ЕК), империјалне банкарске класе и локалних политичких лидера. Нажалост, владајућа класа, нарочито у империјалним земаљама, пригрлила је изреку Карла Маркса да је "класна борба покретачка снага историје", на много доследнији начин од радничког покрета и његових бирократских званичника, које контролише владајућа каста.

Дакле, владајућа класа је покренула досад најсвеобухватнији, најинтензивнији напад на радничку класу, у модерној историји. Запад и Локална власт су поништили деценијама грађено социјално законодавство, сигурност плата и права на запошљавање. Они су драстично снизили животни стандард и успоставили нови оквир, овјековечујући и продубљујући пренос богатства, у деценијама које долазе!? Невладајућа класа је повјерила своју класну борбу владајућој класи, допуштајући јој тип класне борбе – "одозго и споља" и, ко зна, одакле још.

Раднички покрет или, радни свијет уопште, одбија се суочити са новом класом (збиљом), а они, који су успјели да предвиде трагичну стварност, су категорично одбачени и презрени. Класна борба – владајуће класе против осталих, према ријечима многих савремених радничких вођа, је замјењена са: "модерним прагматичним схватањима заједничких интереса рада и капитала". Или, у локалној верзији:

«Није вријеме да се друштво дестабилизује»

Укинута права и погоршање услова невладајуће класе се не могу мијењати на радном мјесту – јер га нема; не могу, активношћу режимских синдиката или колективним преговарањем, него и само: политичким решењем и промјеном политичког система.
Умјесто арчења природних и економских ресурса за отплату дугова, те вриједности усмјерити у продуктивне послове стварања радних мјеста и отварања нових инвестиција. Такозвана Еврозијска зона је, у стварности и ништа друго, него вазалска мини империја веће империјалне државе, која, опет, има свог шефа – западни банкарски лоби. Реформисање империја, увијек је био узалудан и неуспио подухват, историјски се показало.

Јасно је да сама парламентарна неслагања – сама по себи, и изборна политика, преко 20 година, не дају никакве одговоре на нагомилане проблеме. И на крају, десетине милиона никада нису имали прилике да се запосле.

Стога, само акција усмјерена на мобилизацију незапослених у паралисању протока роба и услуга; само колективна акција усмјерена на скидање хипотека зеленашких кредита; само захтјеви за јавне радове – обезбеђујући посао, само производни рад може да сачува радна мјеста – и своја и буџетска, само да радници преузиму и покрену фабрике; све то и још више, може да обезбеди алтернативу и створи подршку за смјену владајуће класе, ма ко год је персонализовао и која год она била.