Младен Миљановић: Чему умјетност данас "служи"

Разговарали смо са Младеном Миљановићем, млађим умјетником нове генерације поводом наставка његовог умјетничког пројекта "У служби музеја". Разговарала: Јелена Михајловић Повод за овај разговор смо искористили и као прилику да сазнамо нешто више о Миљановићевом виђењу положаја умјетника у друштву, самом проблему сврховитости умјетничког дјеловања па и сврхе умјетности саме. Каква искуства до сада носиш […]

субота, април 23, 2011 / 12:13

Разговарали смо са Младеном Миљановићем, млађим умјетником нове генерације поводом наставка његовог умјетничког пројекта "У служби музеја".

Разговарала: Јелена Михајловић
Повод за овај разговор смо искористили и као прилику да сазнамо нешто више о Миљановићевом виђењу положаја умјетника у друштву, самом проблему сврховитости умјетничког дјеловања па и сврхе умјетности саме.
Каква искуства до сада носиш у овом виду интеракције умјетника са публиком? Да ли је ово твој начин интитуционалног пробоја дјеловања умјетности ван умјетничких галерија?
То питање је увијек актуелно када се дјелује у контексту друштва. Причамо непрестано о ангажованој умјетности, умјетности која је интерактивна, у смислу друштва, публике.
Та интерактивност иначе је дата у оквирима институционалне репрезентације, док заправо не постоји стварна интеракција ван зидина тих институциja. Оно што је мене интерeсовало јесте како наћи стратегију, начин, уклопити се у тај голи живот, онај чисти нетакнути, у смислу несвјесности дјеловања.
Умјетност посједује тај процесуални карактер, крајњи резултат данас више и није тако битан, како Бодријар каже – више није битно шта је на слици, него начин на који је та слика насликана, акценат се ставља на процесуалне умјетничке тачке, на процесуалност умјетничког дјеловања. Први мој рад који је реализован управо на тај начин јесте Такси до музеја.
Реци нам нешто више о главном актеру изложбе, култном стојадину, Застави 101. Шта он представља и каква значења са собом носи?
Када сам почео озбиљније да се бавим умјетношћу на Академији, први моји радови били су везани за милитаристичку иконографију. То је заправо, био период преиспитивања, суочавања са мојом прошлошћу, гдје је умјетност била посредник у том суочавању, али исто тако она је била и начин суочавања са стварношћу.
Послужила ми је као средство пресијецања два система на једном мјесту, система војске којем сам припадао прије Академије, и система умјетности којем сам у том тренутку припадао.
У служби музеја, пројекат који је представљен прошле године у Бечу, представља један нови корак, једно ново промишљање гдје сам се некако реферисао на прошлост, прије свега у односу на друштвену свијест, а гдје ми је стојадин послужио као једна занимљива парадигма.
Стојадин 30 година није мијењао свој облик, своју форму, производио се у једном те истом облику, каросерија је остајала иста, само су се пластични дијелови мијењали. Једна таква стагнација форме толико година, у друштву које конзумеристички тражи неке нове облике, нове форме, поставља питање како је свијест стагнирала свих тих година.
Стојадин је одраз једног дисконтинуитета. Он је субјект изложбе кроз којег сам се бавио различитим питањима, питањима транзиције, услужности умјетности.
Проблем је био како представити стојадина земљама гдје он и није тако познат, као у Аустрији, гдје се морао наћи начин приближавања тог феномена публици. Зато ми је било битно како искуствено приближити њима тај феномен, а то се десило тако да су посјетиоци СМС порукама позивали мене који сам био у улози таксисте да их довезем до галерије, и ту се управо дешавала права интеракција.
Иначе, на изложбама посјетиоци немају прилике да разговарају са умјетником, он је често заузет разговорима са министрима, галеристима, "важнијим посјетиоцима", а мене је интересовао простор између умјетника и публике, на који начин спојити та два пола, како попунити тај простор.
Перформанс превоза, ја као умјетник у улози таксисте, је попунио тај међупростор између до сада пасивне публике и умјетничких галерија, у којима се умјетност представља, излаже, да не кажем дешава.
Младен је стално у служби, почевши изложбом Служим умјетности па све до ове посљедње У служби музеја. У каквој је Младен мисији, о каквој служби је ријеч?
Сам назив изложбе – пројекта Служим умјетности ми је у потпуности одговарао у једном критичком смислу да би отворио расправу о служби, сврси умјетности.
Углавном причамо о умјетнику, његовом индивидуалном дјелу као о нечему што само њему служи, а заправо није тако. Култура је један систем, а умјетника можемо схватити као службеника, онога који омогућује развој културне репродукције. Он заправо производи један вид културне репродукције друштва. Исто тако, дјело можемо посматрати као један егземплар те друштвене продукције.
Умјетника можемо разумијевати као службеника, у једном специфичном виду, гдје је он само условно слободан, а чија се слобода састоји у условљености нечим.
Ја заиста, сматрам да је умјетник одговоран друштву, да њему треба да служи.
Свједоци смо политизације свих сегмената друштвеног живота, чак и оног у области културе. Како коментаришеш изјаву амбасадора БиХ-а у Аустрији, Хариса Хрлеа, дату у свом образложењу за недолазак на изложбу у Беч, у којој говори да признаје само Сарајево као културни центар, не и Бања Луку?
Смучи ми се кад чујем такве изјаве. Оне заправо, јесу повод за дискусију. Потребно је ревидирање људи који раде на таквим позицијама, јер се поставља питање у чијем интересу они раде, дјелују. Грађанин сам БиХ-а, имам пасош те државе и док год је тако сматрам да људи који су репрезенти те исте државе треба да равноправно заступају све грађане ове државе.
Ово је потпуно бесмислен акт који више говори о човјеку који је такво што изјавио, који није имао ни професионалне манире да то упакује на један блажи начин.
Жао ми је што о томе уопште морамо причати, и што се о томе више прича него о самој изложби. Опет стављамо политику на прво мјесто, а умјетност дође као некакав полигон за разрјешавање политичких несугласица.
Како коментаришеш тек од скора постојање оцјењивачких комисија за расподјелу средстава за културне подухвате, ако се зна да се до сада за неке пројекте издвојило по неколико стотина хиљада марака, а који такву донацију нису оправдали? Рецимо неке попут БЛИФ-а, Турнеје.
Генерално, велики напредак се десио што су се увели критеријуми и правилници за додјелу тих средстава, у смислу да се сада јасније зна ко, и за шта, је добио средства, јер када се она додијеле поставља се питање оправдансти утрошених средстава.
Жао ми је због великих манифестација које су се десиле а нису оправдале додијељена средства.
Рецимо ако је у питању БЛИФ, они су покушали направити нешто што је на тако малом географском подручју бесмислено, а у односу на близину дешавања Сарајево филм фестивала, који је озбиљан пројекат.
У додјели средстава треба имати јаснију стратегију, можда чак и визију која поља умјетничке продукције спонзорисати, профилисати нешто што није разрађено у региону и онда улагати у продукцију наших умјетника.
Продукција је најважнија ствар. Ако будемо посједовали продукцију, која је већ један капитал, институције ће се са тим морати суочити. Умјетници својим радом треба да створе услове рада институција културе, јер оне не могу да раде без добре продукције, без тога оне немају шта да раде. Институције не могу да измисле умјетност!
Поборник си концептуалне умјетности. Колико оваква савремена умјетност својим начином изражавања, који тражи рефлексивну мисао, иде на уштрб умјетничке снаге непосредности доживљаја?
Коначно да мало причамо о умјетности самој.
Непосредност умјетничког доживљаја је веома битна, али она се често мијењала из године у годину, она је промјењивог карактера. Данас умјетност перципирамо на разноразне начине, окружени смо разним интерфејсима, конзумирамо је на различите начине и у том контексту је она пронашла своје нове форме, а умјетник неке нове стратегије.
Умјетност као и науку не интересује више шта је могуће, чему не види јасан крај. Она заправо тежи стварању једног новог поља.
За свој рад могу рећи да је више аналитички настројен, усмјерен сам на концепт дјеловања у друштву, моји радови носе са собом социјалну конотацију, одраз су средине из које долазим, у том контексту и стварам.
Већ рођењем сам одређен језиком, како Јенгс каже, човјек се рађа усред језика. То сам прихватио и не желим само да будем рефлектор, огледало тог друштва, већ желим да, сликовито речено, будем чекић који разбија то лажно огледало, оне феномене и производе нашег друштва који нису за похвалу.
Чини се да је твој умјетнички пројекат у процесу константног дјеловања и развоја, да тјера до сада пасивне посматраче на активно судјеловање. Гдје видиш границе његовог дјеловања?
Ово је прилика да јасно и прецизно представим овај пројекат. То је пројекат постављен у два главна дијела.
Први дио је више истраживачког карактера, више је под појмом акције а то је "Умјетност као средство".
Поведен сам био енглеским појмом, аrt as a weakle, који је означио Јозеф Бојс, њемачки концептуални умјетник, теоретичар и филозоф, а под којим се подразумијева умјетности која дјелује, ради, која је уплетена у живот, она која се упетљава у њега, која продрире у његове токове.
Овај први дио је дакле, био истраживање.
Када сам објавио званичан отворени позив за грађане, за путовање „Таксијем до Берлина“, мене је заправо интересовало колико је друштво спремно да одговори на један такав позив.
Био сам пријатно изненађен јер сам већ први дан примио преко 50 пријава путем мејла. До краја конкурса пријавило се 95 људи укупно, а прије пар дана су селектоване двије особе које ће путовати јер 24. априла крећемо. Читав процес тог путовања бити ће документован, неки дијелови биће снимани.
Путује се дакле, стојадином.Веома битна ствар у том путовању двоје људи и мене јесте онај моменат искрености, појављивања огољених суштина људи, без улога и маски који чекам да се догоди.
Очекујем да у неких 20 сати снимања које ћемо провести заједно, макар на 5 минута "маске" спадну, и тај моменат чекам, моменат искрености, оног правог Ја, који у таквој интеракцији, толиком провођењу времена мора да се деси.
Све снимано ће наравно бити монтирано у неких 15 минута филма, који ће бити приказан у галерији у Берлину.
Од изложбених артефаката не носим ништа, они ће бити створени управо овим путовањем, конкурсом, пријавама за овај вид путовања, временом проведеним у току саме вожње, и то је заправо други дио пројекта „Посљедице умјетности“.
У галерији ће бити изложени цртежи, а она сама ће послужити као паркинг простор у који ћемо се директно увести, док ће видео такође бити монтиран за приказивање. Умјесто умјетничких артефаката, од којих иначе пати галеријски систем, одлучио сам да испустим уље и пермант из стојадина, те да управо тај погон, који носи искуство цијеле вожње и помоћу којег смо стигли до Берлина, буде изложен у бочицама као умјетнички артефакт.
Желим да укажем да када се прича о социјалним склуптурама, да је изузетно битно од чега су оне направљене, да је битан и садржај а не само њихова форма. У нашем случају то уље нас је "довукло" до Берлина, па тиме оно даје сасвим другачију конотацију појму форме.
Био сам заокупљен како глагол, који ради, представити као форму. Претакање те процесуалности у форму је оно што је мене интересовало. Начин сам нашао у приказивању елемената који омогућавају ту радњу, уопштено цијели мој пројекат, изложба – пројекат је заправо приказивање те радње, излагање свих њених елемената који су нас и довели до галерије.
Сматраш ли нужним редефинисање појма умјетности, јер се о њеном крају више не може говорити? Као какав феномен, за тебе, она јесте "преживјела", шта данас умјетност јесте и која је њена мисија, у чијој служби она јесте?
То је тешко дефинисати. Умјетност налази свој пут, дух времена је такав.
Узевши рецимо временски распон од ренесансе, преко маниризма и барока, са једне стране, а са друге, узмимо рецимо XX вијек од 1950. до 2000., па све до данас у XXI вијеку, толико тога се промијенило, различити правци, идеје.
На сцени је данас постојање плурализма различитих медија, различитих посматрања умјетности, њених сврха, улога, њеног служења, у чему је тешко препознати, дефинисати, дати јасно одређење умјетности саме.
Служење умјетности није дато само у контексту који сам раније навео, као сврсисходног дјеловања умјетничке репродукције, него се она може посматрати и у контексту служења различитим стварима, као што и данас имамо, ево и на нашем примјеру, она служи и политичким конотацијама, дневној политици.
Такође, треба разликовати служење и политичке конотације у умјетничком дјелу, јер како Годар каже у својим филмовима – не треба правити политичке филмове, треба филмове чинити политичкима – о томе се ради.
Иницирањем умјетничког дјела не треба правити политичке разлоге, но приступи у конотирању самог дјела су помјерени, а то се у промишљању умјетности очитовало као појава која се означила као губљење невиности умјетности, то је оно што се о данашњој умјетности може извући као некакав закључак.



Оставите одговор