Мирослав Лазански: Сирија на прагу верског рата

Ноћ између понедељка и уторка је у Дамаску протекла мирно, а око поноћи и у четири ујутро одјекнуло је неколико артиљеријских плотуна. Војска је гађала неке позиције побуњеника десетак километара од града. Ништа посебно. Током дана на улицама уобичајена саобраћајна гужва у којој нико не поштује саобраћајне знаке, пролази се и кроз црвено светло. Али […]

среда, август 8, 2012 / 16:12

Ноћ између понедељка и уторка је у Дамаску протекла мирно, а око поноћи и у четири ујутро одјекнуло је неколико артиљеријских плотуна. Војска је гађала неке позиције побуњеника десетак километара од града. Ништа посебно. Током дана на улицама уобичајена саобраћајна гужва у којој нико не поштује саобраћајне знаке, пролази се и кроз црвено светло.

Али ако разговарате мобилним у аутомобилу одмах ће вас зауставити агенти тајне службе, којих има на улицама, због могућности да се темпирна бомба активира мобилним телефоном.

Безбедносних апсурда има овде на сваком кораку, не смете снимати по граду чак ни као туриста, не постоји новинарски прес-центар јер страних новинара у Дамаску је врло мало. А у зграду државне телевизије несметано је унета бомба?

Овде нема неких званичних коментара око бекства бившег премијера Ријада Хиџаба у Јордан. Незванично се може чути да су бившем сиријском амбасадору у Ираку власти Саудијске Арабије још раније давале десет милиона долара да и он пребегне у Катар. Што је амбасадор и урадио.

Много раније него премијер, па се сада овде спекулише је ли цена за пребег у међувремену пала или порасла. Биће да је пала, јер и догађаји чине своје. Ипак, бивши премијер је „звезда побегуља”, тако да се о суми може само нагађати. Јер, ово је арапски свет. Сигурно није отишао зато што је после 17 месеци грађанског рата одједном „прогледао”.

За разлику од Дамаска, борбе у Алепу и даље се воде променљивим интензитетом. Побуњеници су минирали главни пут од града до аеродрома на врло видљив начин тако да сваког ко покуша доћи до аеродрома, или обратно, обесхрабре већ у покушају. За 11 отетих либанских шиита, које су побуњеници киднаповали пре два месеца, управо у Алепу сада се може рећи да више нису живи.
У граду Хомсу некада је живело 60.000 хришћана, сада их је тамо, по речима митрополита Ђорђа, око 3.000. Побуњеници су избацили хришћанску заједницу из Хомса. У Латакији и у Тартусу, где су већински алавити, људи мирно иду на плаже.

Сирији прети или је већ на делу општи верски рат. Саудијска Арабија жели власт сунита у Сирији, а сиријски алавити стали су у целој тој блискоисточној рашомонијади на страну Ирана.

Обишао сам војну болницу у Дамаску, која је на крају града. Цео комплекс зграда опасан је високим зидом, на улазу вреће са песком, војници са „калашњиковима”. Овде сам добио пратиоца из сиријске тајне службе, који иначе студира јапански језик. Болница запошљава око 3.000 лекара и осталог медицинског особља, на челу јој је генерал-мајор који није хтео ни да ми каже име, ни да се слика. Био је у униформи са свим одликовањима, на зиду његове канцеларије огромна слика председника Башара ал Асада у униформи.

„Можете да сликате слику председника”, великодушно ми је понудио.

Како да га одбијем, сликао сам слику председника у чијем кабинету мој захтев за интервју са питањима стоји већ седам дана. Извор из кабинета јавио ми је да су „питања врло оштра и да ће они још видети око тога”.

На трећем спрату болнице лежи потпуковник Абдул Рахман, рањен је у бутну кост метком калибра 5,56 мм. Сиријска армија нема тај калибар. То је потпуковнику друга рана у последња три месеца, претходно га је гелер мине очешао о раме у околини Алепа. Око потпуковника је десетак чланова уже и шире породице. Нуде ме чоколадним бомбонама и кафом. Кафа је на дну малог филџана, заправо есенција јаке арапске кафе од које падате у несвест.

Потпуковник ми прича како се он бори за слободу Сирије и да ово није грађански рат, јер у Алепу су побуњеници плаћеници. У суседној соби лежи младић, обичан војник рањен у трбух. Гомила крвавих тамносмеђих завоја на кревету око његових ногу. Болничарка трчи да их склони, младић тупо гледа у плафон. Не знам шта да кажем, глупо ми је да га било шта питам.

Враћам се у кабинет начелника војне болнице да се поздравим. Тамо су још два генерала.

Обојица су завршили вишу артиљеријску академију у Лењинграду, још у СССР-у. Неће да кажу имена, али хоће да кажу да ће армија победити побуњенике у Алепу у следећих седам до десет дана. Видећемо.

Смирај врелог дана у Дамаску, укосо од моје терасе испод је тераса једне арапске породице. Вечера, звекет тањира и чаша, весели кикот жена, разговор мушкараца и бучна деца. Нема забринутости, барем не по оном што ја из прикрајка гледам.



Оставите одговор