Миодраг Зарковић: YU-суза за Балашевићем млађима је одличан показатељ за:
Сву ту патетику, сав тај нељудски грч, тај крик који захтева да планета стане пред њиховом клиначком неутешношћу, та потреба да се учествује у отужном величању некога ко објективно није припадао никаквом стваралачком врху и чији је крајњи домет био да поклоницима понуди пролазну утеху у невеселим тренуцима…
Све то помножите са десет, ма не, са сто, па ћете добити слику о томе како је на онај свет испраћен Броз, политички Балашевић.
Југославија није умрла. Немојте да се лажемо. Можда више нема Југословена, али је у културном, боље рећи секташком смислу, Југославија данас живља и постојанија него деведесетих, када је неки њен изотоп и даље постојао. Барем је у Србији, нажалост, тако.
Ви, децо, то примећујете, али не можете да знате на шта је заиста личила та СФРЈ којој упорно не дају да умре. Макар до сада нисте могли. Данас, међутим, можете.
Погледајте око себе и загледајте се у ове који жале за Балашевићем.
Ако делите са њима било шта од вредности, начела и осећања која они данас износе, бране и уздижу, онда бисте се лепо уклопили и у СФРЈ.
Али ако вам је мука од свега тога, ако вам је гадан тај призор одраслих и наводно зрелих људи који шипарачки грцају за неким ко је урадио буквално све како би заслужио чист и оправдан презир своје земље и народа… онда Југославија мора да буде нешто против чега морате да се борите. Вас и свега што вам је свето зарад.
Онда је, децо, ваша дужност да спречите оживљавање те кужне лешине којом и даље загађују српску јавност.
Можда би и прва дужност свих нас који себе сматрамо српским родољубима требало да буде уклањање Куће цвећа. Пре него направе још једну и за Балашевића.