Миодраг Зарковић: Опет Александар и опет "Ујединитељ"

Ово је Александар Вучић објавио 15.09.2020. године на Инстаграму: ”Ако смо јединствени, сложни, уједињени, ми Срби, а ово није само државни празник, већ свесрпски, можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и гарантујемо будућност наше деце.”

понедељак, септембар 21, 2020 / 11:35

Ево онда неколико питања за овог несуђеног ујединитеља:- Када је дошао на власт, због чега се Вучић није ујединио, или макар начелно сложио, са онима који су до тада водили север Косова и Метохије и тамо очували изузетно снажно присуство српске државности у окупираној покрајини? Него их је смењивао, јавно нападао, истеривао из Скупштине, ућуткивао, клеветао, пуштао на њих своје таблоидне кербере, а некима од њих су богами и кола летела у ваздух…

Што се тада није сетио јединства, слоге и уједињења, него је потрчао да Бриселским споразумом изађе у сусрет многим Западним и шиптарским захтевима, заузврат добијајући само лебдеће и никад испуњено обећање о преварној и суштински безначајној замисли званој ”Заједница српских општина”?!

Зашто се Вучић тог јединства, слоге и уједињења није сетио када је наглас изразио противљење референдуму у Републици Српској о државном празнику? Уместо да искористи тадашњу прилику да подржи српски народ преко Дрине у ваљда саморазумљивом захтеву да сами бирају датум који ће да прослављају, Вучић је, нимало не хајући на задивљујућу сагласност безмало целокупне РС, јавно позвао на одстајање од гласања.

Где се сакрила Вучићева наводна наклоност ка српском јединству, када су зимус одржаване литије у Црној Гори, уз готово плебисцитарну подршку Срба са свих страна света и васколике српске јавности? За све време вишемесечних протеста, Вучић јесте давао изјаве о томе како подржава литије, али је истовремено, у свакој од тих прилика, обавезно додавао да он не може да се меша у ”унутрашње ствари Црне Горе” (као да су људска права тамошњих Срба – унутрашња ствар ЦГ!), и да његова власт негује одличне односе са црногорском државом – чији је удар на српско културно наслеђе и довео до протеста.

Куд ишчезне Вучићево тобожње јединство, кад насупрот огромној већинској вољи народа – које је и по сопственом признању итекако свестан – сваке године противзаконито закатанчи центар Београда и протера оданде обичан свет, како би главним престоним улицама прошетала такође противзаконита геј парада?И тако даље. Могу се до сутра набрајати примери Вучићевог деловања насупрот уједињеној већинској Србији и српству.

Узгред, није тачно да Вучић намерно прави поделе у српском друштву. Свака од тих подела постојала је и пре његовог доласка на власт. Али је зато неспорно да се Вучић у свакој и једној одлуци коју је донео руководио само и искључиво својим личним потребама. Не чак нужно ни потребама странке којом противуставно руководи, него сопственим!

А то је по самој дефиницији супротно не само јединству као идеалу, него основном схватању заједништва.

Мада је критика краља Александра Карађорђевића некада и претерана и неумесна, чињеница је да је човек имао много више промашаја него исправних потеза. А из данашњег угла гледања посебно смехотресно делује надимак Ујединитељ, који му је био наденут због његовог упорног залагања за државно јединство Јужних Словена.

Све Југославије, почев од те прве коју је правио Александар, завршиле су неславно и на штету српског народа, чије су распрострањеност и бројност трпеле умањивање са смрћу сваке од заједничких држава.За краља Александра се чак може нагађати да је могуће имао и добре намере.

За Александра Вучића је, међутим, савршено јасно да нема, јер се све време руководи једино својим, себичним интересима. Зато би свако, ко је свестан историјских трагедија и страдања насталих на ујединитељским намерама краља Александра, морао да осећа само презир према петпарачким и крајње неискреним Вучићевим позивима на некакво јединство.

Иначе је јединство један од идеала за које се никад нисам залагао, између осталог и зато што се до њега не стиже позивањем. Уз то, није ми јасно ни зашто бих осећао било какво заједништво са оним делом србомрзачког олоша, који се етнички изјашњавају као Срби – а има их онолико, од Друге Србије, преко невладиног сектора, па до извесних напредњачких хијена. Србији је потребно оздрављење и буђење националне одговорности, а не јединство.

Напротив, јединство са таквима као што је Вучић, само удаљава Србију од насушно потребног освешћивања.



Оставите одговор