Миодраг Зарковић: Неда, Иран и проклета је Америка

Од два смртна случаја која су обележила почетак године, далеко више ме је потресло убиство иранског генерала Сулејманија него упокојење Неде Арнерић, иако ми је, наравно, Неда Арнерић у свом основном занимању била изузетно пријатна за видети и чути, док је Сулјемани, како се сазнало, деведесетих чак и ратовао против Срба у БиХ.

понедељак, јануар 13, 2020 / 11:13

Нимало, међутим, нисам изненађен тиме што је српска интернет заједница углавном реаговала супротно. О томе да ли је гранатирање Сулејманија злочин или није, те да ли је то нешто што би као нација требало да осудимо или поздравимо, водиле су се прилично оштре расправе по друштвеним мрежама у ових недељу дана, колико је прошло од његовог убиства.

Рекао бих да се никакав консензус и не назире – што само по себи и није нужно лоше, ако тај недостатак сагласја произилази из сукобљавања опречних, а опет једнако утемељених и разумних углова гледања, као што би се и дало очекивати од питања таквог геополитичког значаја; нажалост, бура је овде, као што је већ постао обичај, производ нечег далеко злоћуднијег, а то је бандоглавост и то у свом најпаничнијем облику, где се аргументи друге стране чак и не узимају у озбиљно разматрање већ се одбацују унапред.

Дакле, о Сулејманију Србија није успоставила јасан суд. О Неди Арнерић изгледа да јесте, пошто ваљда нема овдашњег корисника друштвених мрежа који од јуче није пробао (и најчешће омануо претеривањем) да окачи неку потресну објаву о томе како је лично погођен ненаданом смрћу познате глумице.

Није ту реч само о Неди Арнерић, већ уопште о опседнутошћу познатим личностима, што је својство које као култура нисмо имали све до недавно. Тек од како се, деведесетих, овде запатило то сумануто убеђење да је Србија крива због тога што не личи на земље Запада, са тим се у српску културу увукла и спремност на фетишизацију познатих личности, махом глумаца, а нешто мање и певача или ТВ звезда, односно спортиста (Ђоковић).

Одувек ме је, да будем искрен, бунило како неко може да буде тужан због смрти особе са којом никада није имао никакав непосредан додир, и о којој је ”знао” само оно што су гласила желела да он зна. Јако мало сам знао о Неди Арнерић. Јесте у глумачком смислу била освежење и украс мање-више сваког остварења у ком се појавила, али немам благу представу каква је била као сарадник, пријатељ или човек.

Нису ми сви њени јавно изречени ставови били драги. Поготово јој онакав политички ангажман није био потребан, а и сама је била свесна да је, како је и изјавила у неколико интервјуа, том епизодом само наудила свом угледу. Али опет, не мислим ни да је па нанела неку већу штету: чак и тај Бодрум није био њена ни замисао ни извођење. Занимљиво, у тој афери се много више обрука Бојан Пајтић, али се њему то спочитава ретко или никад.

Упркос њеном отвореном југословенству, Неда Арнерић ми није била одбојна попут многих њених колега који су у тој зарази отишли много даље и приступали јој са приметно мање укуса. Али, да ме пресечете напола, не могу да будем ни нарочито потресен због смрти Неде Арнерић, изузев што је наравно тужно кад неко умре пре времена.

Смрт појединца којег нисам ни познавао може да ме погоди (или обрадује) само у зависности од контекста, а не верујем да глумци, па макар и врло присутни у јавности као што је Неда Арнерић несумњиво била, уопште па могу да достигну такав контекст. То поље припада онима који утичу на судбине народа, држава и цивилизација, или онима који су иза себе оставили ванвременски стваралачки траг.

Иза Неде Арнерић није остало ни једно ни друго, што је, наравно, не чини недостојном сажаљења – али свеједно, ипак ми делује помало бљутаво кад видим колике су објаве постављене о њеној смрти, док се на запрепашћујући данашњи догађај готово нико није ни осврнуо.

Рано јутрос по нашем времену десило се нешто што је непојмљиво за власт било које Западне државе: Иран је признао обарање украјинског цивилног авиона. Поготово је битан начин на који су то Иранци учинили. Јер, у крајњем случају, и НАТО је 1999. признао да је њихов пројектил погодио колону шиптарских избеглица, али је њихов тадашњи портпарол Џејми Шеј, у себи врло својственом налету демонског цинизма, назвао то ”колатералном штетом”, како су иначе описивали већину својих злочина над цивилима у Србији.

Ирански председник је недвосмислено рекао да је обарање украјинског авиона ”неопростиво”: запитајте се због чега нико од Западних шефова држава није баш тим речима назвао ниједан од њихових непребројивих, а далеко неопростивијих злочина, почињених широм света.

Иран се јесте огрешио о Србе, поготово у Републици Српској, током деведесетих, због чега га многи овде сматрају непријатељем. Са друге стране, Иран се одлучно противи ”косовској независности”, због чега га многи други Срби називају пријатељском земљом. Лично, уздржавам се од оба описа, не држим их ни за пријатеље ни за непријатеље. Али, како год доживљавао Иран, истовремено могу да осећам поштовање за данашњи чин – мада ће то поштовање свакако ишчезнути ако не испуне данас дата обећања и најстроже казне одговорне за обарање авиона.

Какво поштовање могу да осећам за америчку државу?! За америчку културу, да. Тачније, за нека њена достигнућа која оцењујем као врхунске, ретко виђене домете. Али за државу?! Нимало. Чак се грозим и од уобичајених лаичких оцена како су САД уређена земља: само злочини брачног пара Клинтон, од необуздане корупције до наручених убистава, вишеструко превазилазе укупно штеточинство Тадићевог и Вучићевог режима, а и о једном и о другом мислим све најгоре и од срца им желим доживотну робију.

Америка је држава која је још почетком деценије као један од својих геополитичких приоритета прогласила ЛГБТ права. То је држава која управо промоцијом тих ”права” подрива друге државе и врши политички притисак на њихове владе. То је држава чије законодавство је (нпр. у Њујорку) већ стигло да региструје тридесетак и више полова. Држава која више скоро да и не признаје маму и тату као биолошке законитости сваког од нас, него родитеља 1 и родитеља 2. Насупрот томе, власти Ирана стисле су петљу и, кад су већ починиле неопростив злочин, макар су га тако и назвале. Јавно.

Иран ће нам једног дана можда поново бити непријатељ. Али таквих непријатеља имали смо сијасет кроз историју. Има их сваки народ. Али данашња Америка је, заједном са својим махом европских савезницама, нешто много опасније од пуког непријатеља. Она је негација основне људскости. Она и њен распојасани империјализам потиру спознаје и појмове уткане у темеље исконске људске свести, од тога шта је злочин а шта колатерална штета, до тога шта је мајка а шта нумерисани родитељ.

Авај, у српској јавности готово свако ће вам за Иран рећи да је диктатура, док се Америка масовно користи као узоран пример. Срећом, већ 12 година имамо изборне резултате какве имамо, па ми стога оволика заслепљеност и није необјашњива.

Зато, жалите за Недом Арнерић ако се тако осећате. Немам начелно ништа против тога да се крајњи корисник до те мере саживи са извођачима, били они глумци или певачи. Искрен да будем, не бих могао да се закунем да и сам нисам умео да подлегнем тој ”селебрити” култури. Али барем будите начисто: то што осећамо јесте последица изложености селебрити култури, у којој познате личности – често убачене у машину пре него што су и могле да достигну интелектуалну или моралну зрелост – преузимају улоге елите, трибуна и друштвене савести, којима ни на који начин нису дорасле.

То је можда чак и најзлокобније завештање савремене Америке, могуће горе чак и од ”колетералне штете”. Јер, када најшири народни слојеви почну да верују да нека Бијонсе и неки Шон Пен и неки Никола Којо имају шта паметно да кажу о најосетљивијим светским или друштвеним темама, онда је после лако те исте слојеве навести на то да избор између Трампа и Хилари, или пак Вучића и Тадића, доживе као сопствену, самим тим демократску, па још и дубоко промишљену околност.

На супротној страни имамо Иран: можда пријатељски, можда непријатељски, можда нешто између, али свакако не нечовечан. Данас су Иранци показали да се, за разлику од Западњака, још нису одрекли људскости. Слаба је то утеха за Украјину и мученике страдале у обореном авиону, али њихове уцвељене породице барем неће бити додатно понижаване наративом о ”колатералној штети”.

Некада је и то довољно да се направи разлика између нечега што ипак није нељудско и нечега што је неповратно зло. Србија, барем према мом ограниченом увиду, нажалост као да уопште више и не мари за ту разлику.



2 КОМЕНТАРА

Оставите одговор