Миодраг Зарковић: Најзад о Вашингтонском споразуму и антисемитистичким етикетама

1)

Нема разлога за бес према Трампу. Нико нормалан није ни мислио да је он некакав светац или српски пријатељ.

То су била смишљена наклапања Информера и сличних пропагандних средстава, чији је задатак био да хвале Трампа преко сваке мере, како би се искупили за бруку коју је Вучић приредио пре четири године, када је подржао кампању Хилари Клинтон непосредним учешћем на оној конференцији и донацијом од два милиона долара (наравно, не својих, него наших пара).

О том Вучићевом потезу тада се доста причало у америчкој јавности, јер је Роџер Стоун код Алекса Џонса (то је тада гледало пола Америке) јавно изнео да је премијер Србије са два милиона долара платио седиште поред Била Клинтона, који га је, сетите се, нако лепо помиловао по рамену.

Дакле, Трамп нема никаквог разлога да у Вучићу види било шта осим сплачине коју можеш да користиш за ствари које нико други од светских државника не би ни у лудом бесу прихватио.

И то је и урадио: искористио га је за своју кампању. Свеједно, Трамп остаје далеко бољи избор за председника САД него Бајден. Запитајте се само шта би се десило са КиМ и Србијом уопште, да је пре четири године победила Хилари. Не би овде остао камен на камену. Е, то нас очекује ако ове године победи Бајден.

Није наш проблем Трамп, него Вучић. На челу државе имамо издајника и штеточину без трунке достојанства, што значи да смо се сами нацртали да нас обешчашћује ко стигне. Чак би се могло рећи да је Трамп био још и нежнији него што би многи други на његовом месту.

2)

Нисам претерано бесан ни на Израел, између осталог зато што у погледу њих никада нисам ни имао некакве илузије о вајном ”заједничком пријатељству”.

Ко год је у последњих 7-8 година пратио вести са Блиског истока, могао је да се увери у врло безобзирно и насилничко понашање израелске државе према околним земљама, а у појединим тренуцима чак и према Русији (навођење сиријских пројектила на руске авионе). То све нису могли да раде без покровитељства најјачих Западних сила, оних истих које кидишу на нас већ вековима.

Дакле, Израел је савезник/штићеник/старатељ нашим душманима. Сама та чињеница је налагала појачан опрез, иако, барем до сада, Израел није према нама директно испољавао непријатељство.Иначе је јеврејско питање крајње сложено и не посматрам га искључиво кроз призму Израела као условно нове геполитичке чињенице која постоји тек 75 година. Као народ и култура су ми крајње занимљиви и поучни, мада не осећам претерану блискост са њиховим менталитетом.

Што их, међутим, више проучавам, све чвршћи ми је утисак да су обични Јевреји силно страдали управо због деловања и мешетарења јеврејских елита.

Не откривам овим топлу воду, то је одавно још устврдила Хана Арент, у вероватно најлуциднијем часу свог свеукупног деловања, када је, извештавајући са суђења Ајхману, закључила да су јеврејске елите саучествовале у холокаусту, јер би у супротном по концологорима владао хаос, насупрот савршеног поретка о којем су сведочили преживели.

Не улазећи у то да ли је у том конкретном случају њено тумачење било исправно или не (мада је збиља показала храброст када је с њим изашла у јавност), чини ми се да обични Јевреји, као и други народи предодређени за велике историјске улоге (између осталих и Срби), често страдају због потеза које, оправдано или не, вуку њихови законити или пак незванични предводници.

Све ово, наравно, написах делом и због тога да ме не би неко оптужио за антисемитизам. Јер, надмоћ јеврејске политике, дипломатије и културе јесте довела дотле да се свака критика Израела олако омаловажи подвђењем под антисемитизам, а од тога после ни Сава ни Дунав не могу да вас оперу.

Али ништа нисам слагао, све ово горе написано стварно и мислим.

Исто као што, у глобалном сукобу јеврејске левице са јеврејском десницом, не мислим да је та њихова десница, која тренутно влада Израелом, лошија од супротне стране, оличене у осведоченим иберзликовцима као што су Олбрајтова и Холбрук, или пак бескичмени Берни Сандерс.

3)

Свеједно, Израел нам није пријатељска држава. Не мора нам нужно бити ни непријатељ, али савезници нам, по питању КиМ, сигурно нису. Нису ни бољи ни гори од осталих држава које су признале ”Косову”.

Оно што мене брине, то је количина јавних и полујавних делатника у Србији, који заступају израелске, а не српске интересе. Не мислим при том на све који се залажу за блиске односе са Израелом. Таман посла, има ту много поштеног света, који, у крајњем случају, може да испадне и далекосежно мудар, макар колико и ми који на односе са Израелом гледамо кудикамо опрезније.

Тај поштен свет препознаћете по томе што ових дана не хвали вашингтонски споразум. Можда га не нападају колико ми остали, али га барем и не хвале и не траже у њему неке скривене благодети – јер су свесни да их напросто нема.

Насупрот таквима, примећујем оне који нас убеђују како ово у Вашингтону некако може да буде и корисно по нас. Е, то је већ голема невоља, јер се ти појединци иначе издају (можда и сами уверени у то) за некакве родољубе.

Они са српским родољубљем немају никакве везе. Они свесно или несвесно служе другој држави, у овом случају Израелу. И нажалост, није их мало.