Миодраг Зарковић: Је ли Мате Парлов заслужио улицу у Београду?
Мате Парлов био је врхунски боксер и, према свим сазнањима, исправан човек, макар утолико што, као ретко ко у Хрватској, није подлегао мржњи према Србима. Да ли су то довољне заслуге за именовање једне београдске улице по њему?
Мишљења сам да нису, мада бих био пресрећан да се испостави да грешим.
Ако је Парлов добио улицу на основу спортских заслуга, онда нажалост не грешим. По том мерилу, неком ће можда пасти на памет да цело насеље назове рецимо по Мухамеду Алију – који је деведесетих нашао за сходно да учествује у србомрзачкој пропаганди. Или по Мајку Тајсону, који се у српско питање истина није мешао, али је историјски гледано вероватно највећа сила која је икада крочила међу конопце. И тако даље. Могу да набројим још сијасет примера, али ваљда је јасно да је спортски критеријум танак, да не кажем неразуман.
Ако је Парлов добио улицу зато што је до краја живота задржао пристојан однос према Србима, онда такође не грешим. Тек то мерило ствара простор за разне настраности. Неко би, рецимо, по истом основу једног дана могао да назове какву улицу по Срећку Хорвату, који је, на моје бескрајно чуђење, збиља постао нека врста међународне звезде у филозофским круговима, а исто тако, колико знам, није имао противсрпске иступе. Ако може Улица Мате Парлова, што онда једног дана не и Булевар Срећка Хорвата? Или ”Ту челоса”? И они су прилично омиљени широм планете, па ако нису јавно испољавали мржњу према Србима, да их частимо неким блоком око ”Арене” или делом Вождовца?
То мерило би, чак и више него спортско, отворило врата пакла. Оно би до краја забетонирало поданички однос према Хрватској, који се увелико одомаћио код једног дела српских ”елита”. По тој рачуници, ми Срби смо ваљда дужни да величамо и славимо сваког Хрвата који нам није наудио. Довољно је ваљда да Хрват буде пристојан – не спреман на личну жртву зарад истине о српским жртвама, него напросто пристојан – па да га Срби стављају на улице, школе и поштанске маркице…
Сачувај ме господе.
Не грешим само и једино ако Улица Мате Парлова означава општу прекретницу у начину на који вреднујемо познате личности из других земаља. Тај контекст би подразумевао да, пошто је већ Парлов за своје пријатељство са Србима добио београдску улицу, онда Јура Стублић, Емир Хаџихафизбеговић и Боно Вокс морају да добију по шамарчину. Па и мало преко, ако се побуне.
Онда Северини мора да буде забрањен улазак у Србију, а Мима Караџић има да буде трајно испраћен у најближу НАТО државу – избор је у том смислу обогаћен управо захваљујући и његовом деловању. Онда за двојицом Дина, Мерлином и Рађом, морају да буду расписане међународне потернице.
Иовако ће после да причају да смо их клали.
Однос према Србима је или важан или није. Не може он да буде пресудан показатељ код Парлова, а да буде сасвим занемарен код Ћире Блажевића или Давора Шукера. Ако се награђују Хрвати (или бивши Југословени), који су остали људи према Србима, онда се морају казнити Хрвати (или бивши Југословени) који су дали себи за право да Србе вређају, изазивају, клевећу, оцрњују, псују… Убијају.
Авај, сва је прилика да не грешим, и да је именовање улице по Мати Парлову само још једно српско самопонижавање, после којег ће све остати по старом. Изроди ће и даље некажњено ликовати због сваког успеха или ”успеха” наших ”драгих комшија”. Свако ко се залаже за икакву узајамност у српско-хрватским односима биће жигосан као фашиста, насилник и екстремиста.
А наше сене ће ходати по Звездари, лутати по Улици Мате Парлова, плашити господу…