Миодраг Зарковић: Јасмилу Жбанић називам кучкетином, да би се више волели

Е па ако је тако, онда кад неко за њу каже да је кучкетина, и да би јој права казна била да сада прође кроз сву ону тортуру за коју је слагала да су је српски војници приредили девојкама и женама у Сребреници, то мора да је из најбољих намера, односно да би нас кучка боље разумела и више волела.

Него, на страну љубав и разумевање Јасмиле Жбанић, да се ми позабавимо убедљиво најважнијим питањем данашње Србије: да ли српско друштво може, и уопште да ли заслужује да опстане, ако у својим редовима трпи сподобе које честитају Жбанићки и желе јој сву срећу у трци за Оскара?

Оно, није да ми је па стало да било који филм добије или не добије Оскара, награду коју нико с укусом не доживљава као икакву озбиљну потврду некаквог квалитета.

Али сподобама Оскар очигледно представља крајње, врхунско, непорециво признање – и сподобе прижељкују да ове године припадне баш Жбанићки, и то за филм у којем је Војска Републике Српске приказана чак и грђе него у злогалним хашким оптужницама.

Како је могуће градити било какво друштво с таквима, који су толико огрезли у неморал и нечовечност?! Убеђен сам да је то немогуће.

Таман колико је Краљевини Југославији било немогуће да се одбрани у Априлском рату.