Миодраг Зарковић: Десет цртица о случају – Новак Ђоковић у Аустралији

2) Та његова служба је до сада крајње успешно организовала сва Ђоковићева путовања, од којих је безмало 20 било до Аустралије. У Мелбурну је био и прошле године, такође у време пандемије.

3) Ово је први пут да Ђоковић од аустралијских тениских, здравствених и каквих све других власти тражи одобрење за улазак у земљу на основу лекарског изузећа. То није био његов, него услов домаћина турнира. За претпоставити је да је Ђоковићев тим пажљиво попуњавао обрасце, молбе, захтеве, штагод… Ем им је то посао, који су до сада радили успешно, ем што су сигурно били свесни да је ситуација необична и колика је пажња светске јавности усмерена на Ђоковићево учешће у Мелбурну.

4) Вероватноћа да су у неком од образаца погрешили јесте минимална, али постоји. Ни то, међутим, не би било нешто што се никад раније није десило. Малтене да нема спортисте који се није запутио на неко гостовање а да је заборавио пасош или неко друго неопходно путно уверење. Никада се од тих случајева не прави међународни скандал, већ се увек све решава на најлакши могући начин по самог спортисту. Реч је о лако препознатљивим људима којима је и иначе немогуће да кривотворе своје идентитет, а уз то је и њихов боравак у циљаној средини крајње ограничен и временски и просторно, тако да граничне власти никада не праве превелике проблеме у таквим случајевима. Сасвим је могуће да се некада то десило и Новаку Ђоковићу, али је јавност тада једва била и упозната са тим, јер је невоља сигурно била решена у најкраћем року и без икакве помпе.

5) Док сам радио као спортски новинар, у тимским спортовима је важило правило да је домаћин утакмице или турнира дужан да омогући несметан долазак свим гостујућим играчима. То је била обавеза. Вероватно су постојали изузеци, рецимо ако је неки играч оптужен да је у тој и тој земљи починио кривично дело. Изузев тога, домаћинство подразумева одговорност. Шаћири је ономад изабрао да не допутује са Ливерпулом у Београд, али да је решио да дође, Звезда би морала да му гарантује несметан долазак и безбедност. Што значи да би Звезда морала да провери код власти да ли постоје законске препреке за Шаћиријев долазак, и да, ако постоје, унапред обавести Ливерпул о томе. Прилично сам сигуран да је тако и у индивидуалним спортовима, па и у тенису, а поготово на ”грен слемовима”.

6) Све ово значи да су организатори турнира у Мелбурну неспорно криви за малтретирање Новака Ђоковића, чак и да су све остале стране (Ђоковић, односно аустралијске власти) само радиле оно што се од њих и очекује.

7) С обзиром на углед и значај мелбурншког ”грен слема”, тешко је веровати да аустралијске власти, свеједно да ли савезне или покрајинске, нису тесно повезане са организаторима турнира. То би онда подразумевало и њихову одговорност, а свакако и задње намере.

8 ) Укратко, само идиот може да криви првенствено Ђоковића за цео овај скандал. Његова одговорност и кривица, ако уопште и постоје, скоро сигурно су вишеструко мање од одговорности и кривице самог турнира и аустралијских власти.

9) Пошто таквих идиота није мало, а још су у огромној већини то исти идиоти који и даље, после две пуне године, свесрдно подржавају ковид фашизам (мада су, рекао бих, у међувремену некако ипак престали да се хвале најновијим дозама које су примили), малтретирање Ђоковића умногоме је превазишло оквире спортске приче. Ово је можда и први пут да сам сагласан са оценом да је нешто што он ради подигло углед Србије. Они који су у овом случају кивни на Ђоковића, сигурно ништа лепо не мисле ни о Србима. Барем на домаћим примерима је то више него очигледно, са све фискултурним узорима Ненадом Чанком и Теофилом Панчићем. С друге стране, растућој војсци незадовољника широм света, који после две године не желе више да трпе фашизам, Новак Ђоковић је постао главна узданица, чак и ако до прекјуче нису ни чули за њега.

10) Позадина оваквог односа Аустралијанаца према Ђоковићу може да буде културолошка, јер Аустралија у том смислу потпуно припада злочиначком, крволочном, изопаченом Западу, чија се стварна или лажна надмоћ још од античких времена заснива на угњетавању ”нижих људских бића”, међу којима су им Словени међу најстаријим жртвама. Позадина такође може да буде и уже културолошка, у смислу да је циљ спречити Ђоковића да се по броју освојених пехара издвоји у односу на Федерера и Надала. То што нама нормалнима тако нешто не би ни пало на памет, нема значаја за државу у којој је пре само стотинак година законски било одобрено отимање абориџинске деце уколико им је ико од предака био белац (што је најчешће била последица силовања домородачких жена). Никако, међутим, не би требало занемарити ни могуће, штавише врло вероватне политичке разлоге, јер је случај Ђоковић у очигледно поремећеној аустралијској јавности искоришћен као доказ да ”закони важе за све, па и за размажене спортске звезде које би тамо однекуд да уђу у нашу земљу кршећи наше граничне прописе”.

Наравно, ни у Србији поборници ”аустралијске државе закона” нису ништа мање поремећени. Напротив.