Милутин Бојић: Урошева женидба

Издање СКЗ из 1927. године. Представљено као комедија у три чина. Од тога заиста има само три чина.

субота, март 10, 2018 / 20:06

Основа је у љубавном троуглу, мјестимице четвероуглу, а помало и пентаграму; наткривенима тешком сјенком разочарања цара Душана у свог сина Уроша.

Синиша Немањић Палеолог је велики женскар и заводник, он заводи Хрисанту, жену царског Двородржице, а истовремено и мути и са Томаидом, кћерком Ане Палеологове, коју воли Урош.

Синиша-љубавник није неисторијска личност, већ је по смрти цара Душана сам себе у Епиру прогласио за цара. Тако су Срби имали три цара за кратко вријеме, с тим што се Синиша потпуно окренуо Грцима и на двору му се у преписци користио искључиво грчки.

Урош Млитави и Душан Преки

Урош је млитав, непрестано у друштву калуђера, који у њега полажу све наде, будући да их Душан не зарезује превише.

Мантијаши се боје пада Византије, јер ће Турци онда надријети без бране. Цар Душан, овдје представљен као веома пријек и љут, увиђа да му је син непоправљиво млитав и настоји да га ожени што прије, како би утјеху добио у унуку, који би га наслиједио када умре.

Урош је у првом чину показао Томаиди Синишу у загрљају Хрисанте, али је Синиша наговарао и наговарао заљубљену жену, лагао и мутио, док му није повјеровала. Те ноћи се запију Урош, пажеви и друштво; и ухвати их цар.

Двородржица се правда како је његова непажња условљена тиме што је жену затекао са Синишом. Цар се позива на Законик који за то дјело одсијеца руке и нос обома, али га Двородржица моли да то не чини, јер јој је опростио. Цар кажњава Синишу пресељењем, тј. изгнанством, а Хрисанту отјера у манастир. Прије изрицања пресуде одлучи да Уроша ипак ожени Томаидом и она пристане, јер јој је Душан запријетио смрћу.

Синиша, не знајући за то, говори да ће његовим тјерањем уцвелити једну жену, те говори похвално о Томаиди, док Урош у себи бјесни. Послије се као и он слаже, а из Византије стижу повољне вијести о унутрашњим немирима.

Душан се спрема на поход, поји и гости великаше, а онда све то мисли зачинити објавом Урошеве женидбе. Међутим, стиже глас да је Синиша побјегао са Томаидом и цар хоће у потјеру, али му не допушта царица, молећи га.

Све се завршава тако што наизмјенично Душан и Урош хистеришу о Величини Цариграда. Душан о кулама, Урош о црквама. Да би након те вијести све утрнуло у црну депресију Душанову.

Оправдање титуле комедије

Овдје је слабо шта смијешно, осим Синишиног и Хрисантиног мувања, те Синишиног правдања пред Томаидом. Уз мало наступа Двородржице, који кука због Томаидиног калуђерења.

Све вријеме је тон плачевно патетичан, тако да би тек уз велику вјештину глумаца и режисера могло да се извуче нешто комике.

Уопште, све се чини ванредно трендовски престарјело и залутало из епохе романтизма. Можда би се дало похвалити ангажовање на популаризацији српске историје, али то дјелује као исувише истакнуто.

Замјерке би се могле стављати на све стране. Од недовољне мотивације ликова, до сувишне формулативности у говору, али је главна замјерка што ово није комедија.

Преткосовски сумрак царства српског је нешто на шта се сваком Србину дигну длаке на подлактицама, или га барем пробије хладан зној. Никоме не пада на памет да се смије.

Поготово што овдје нема ни мало пародичног расположења, већ говор ликова (особито Душана и Уроша) немају ни трунку двојбе да је тренутак трагичан.

Не може без странаца

И овдје Милутин Бојић, без икаквог битнијег разлога, уводи два странца. Они су из, у његово доба, јаких држава. Спомиње Петрарку, којег је протостијар Никола Бућа, епископ Которски, видио у млетачком изасланству.

Лодовико од Фиренце и опат Ануело су ту да опишу тадашњу величину српског двора, и допусте Милутину Бојићу да изнесе читав низ историјских и полуисторијских података.

Централна тема је Душаново премишљање да ли да узме од папе титулу капетана и поведе крсташки рат против долазећих Турака. Бојић одустајање од тог рјешења правда, не папиним одбијањем овог приједлога како је забиљежено у историји, већ добрим вијестима које је Душан добио из Византије. А пропаст Византије и пад на Косову, антиципира Душановом похлепом и жељом да по сваку цијену освоји Византију.

Зато се племићи свађају око поријекла, а калуђери (на почетку трећег чина) говоре о срамоти да је цар нудио Татарину кћер, као и бруку што је Сава, наведен као улизица Душанов, постао патријарх. Углавном, дјело даје много више повода да се расправља о занимљивом историјском виђењу, него о самој умјетничкој страни дјела.

Ту је и Палман, њемачки капетан, инструктор коњице, који неуспјешно покушава да Уроша учи борењу. Он је ту да би публика Бојићевог времена помислила како је цар Душан био газда, прави баја, који је знао колико ваља мерцедес.

(Фото: Душанов царски град у Скопљу)



Оставите одговор