Милутин Бојић: Краљева јесен

Милутнин Бојић не може, као и множество наших културно несамопоузданих стваралаца данас,  без да убаци три западноевропска лика на српски двор. Гијома Адама, архиепископа барског и два францишканска калуђера. То показује цивилизацијско несамопоуздање у сопствену нацију, те се историјска тема не доживљава као величање сопствене нације, већ управо њено ниподаштавање.

Ово је крајње патетично остварење, које би било преслађушно и у епохи романтизма. Бојић се у представу уноси ванредно лично, као приповједач. У ремаркама он до детаља описује не само радње и изглед, већ и невидљива (из самог текста) психолошка стања ликова.

На једном мјесту чак говори како игуман Хиландара, Данило, осјећа мирис Симонидин.

Основа је око побуне Стефана Дечанског, односно када је већ окончана у корист његовог оца. Игуман Хиландара и дворски историк, Данило, тај је који води главну ријеч у Држави. Он контролише Сабор (који, зачудо ето, није у Загребу), те краљу ограничава власт.

Чини се да је тим Бојић хтио дати илузију демократије у српском средњем вијеку, или алудирао на парламентарну морнархију Карађорђевића. Односно обоје.

Овдје је ситуација постављена тако, да је Стефан Дечански морао бити ослијепљен у скопској тамници након побуне, због мира који је углављен са Византијом.

Даље постаје нешто занимљивије, отац се нећка, али га Данило убјеђује наводећи на љубавну везу Симониде и Стефана. Симонида зове Данила и на све начине покушава да га убиједи да ослободи Стефана, чак нудећи и своје тијело. Игуман је био добрано привучен, али одбија.

Све се то најбоље жижи у стиховима:

Данило:

Ти жртвујеш љубав, краљ жртвује сина,
Стефан очи своје – ја моћ твојих дражи

Симонида (гњевно):

Чему све те жртве?

Данило:
Држава то тражи.

Након тога, она се још мало батрга, па потом стиже и краљ. Љут је јер му је младост и снага усахла, те га је Симонида сита. Она се лоше правда, утом поново Данило чита краљевску заповијест, а онда краљ поново нариче и као зове гласника да стане.

Потом, тражи пар тренутака да се сабере и набаци "стари осмех лажи".

Константин и Димитрије (браћа) дотрче, а Данило се прави да је нико и ништа. Симонида покушава да нешто каже, али је Данило ућутка да чува понос, а затим и браћу ријечима: "Мир, почиње Сабор".

(Фото – Зоран Бундало/ Грачаница, задужбина краља Милутина, жене му Симониде и сина Стефана, касније прозваног Дечански.)